Dok se broj žrtava u Ukrajini povećava, a da pritom ni jedna od sukobljenih strana ne ostvaruje vidljivu prednost, Kijev se muči da regrutuje dovoljno dobrovoljaca za front. Suočena sa zahtevima naroda za pravdom, vlada zagovara antikorupcijsku politiku, ali s druge strane ubrzava raspad socijalne države i sindikata. Zarobljeni u zemlji koja je u ratu, ranjeni traže advokate, a raseljeni bivaju pozivani da obavljaju administrativne poslove putem svojih pametnih telefona.
Nije to ono sivilo koje se možda očekivalo. Grad rudara Krivij Rih (Kryvyï Rih) sa svojim neoklasičnim pozorištem sačuvao je sovjetski šarm, ujedno staromodan i u dobrom stanju. U parku Gagarin, krajem avgusta, nekoliko šetača sa sladoledom u ruci prolazi pored planetarijuma izgrađenog od čelika. Naduvani dvorci za penjanje čekaju decu. Nedaleko odatle, prolaznici se zadržavaju na trotoaru pregovarajući sa babuškama o ceni čaše malina iz vrta. Alarm za vazdušnu opasnost odjekuje, ali ne remeti trgovinu. Nakon više od osamnaest meseci borbe protiv ruske vojske koja se nalazi sto kilometara odatle, iza leve obale Dnjepra, niko više ne podiže pogled ka nebu. Ipak, prethodnog dana, jedan hitac je oštetio dvadesetak privatnih kuća u blizini centra grada. Prvog avgusta, šest civila je poginulo u raketnom napadu. Trinaestog maja, pogođena je devetospratnica. Bilans od 11 mrtvih opravdao je dolazak predsednika Volodimira Zelenskog u njegov rodni grad.
Iza privida normalnosti koji ostavlja svakodnevni život, grad se suočava sa direktnim posledicama sukoba. Podignut na izvozu rude i čelika, ovaj grad duguje svoje prve visoke peći francuskom inženjeru i bankaru Paulinu Talabotu, koji je došao da investira tamo gde je 1880. godine bilo Rusko carstvo. Danas je, blokada crnomorskih luka, preko kojih se prevozila proizvedena roba, primorala lokalne industrije da se okrenu skupljim kopnenim logističkim putevima i preusmere svoj opadajući izvoz prema Evropi, a na štetu tradicionalnih tržišta (Bliski Istok, Severna Afrika). Česti prekidi u snabdevanju električnom energijom, izazvani napadima ruske vojske koja gađa energetsku infrastrukturu, takođe ometaju rad privrede. Prema podacima uprave kompanije Arcelor Mital Krivij Rih (AMKR), koja je sa svojih 26.000 zaposlenih najveći poslodavac u gradu, „kompanija koristi samo 20 do 25% svojih proizvodnih kapaciteta“. Krajem leta 2023. godine, samo je 12.000 zaposlenih nastavilo da radi sa punim radnim vremenom, dok je većina suočena sa nekom vrstom privremene ili potpune tehničke nezaposlenosti. Skoro 10% zaposlenih je pozvano pod zastavu domovine, a više od stotinu njih se nije vratilo sa fronta.
Radnici u velikim industrijskim kompleksima poput ovog podležu verovatno više mobilizaciji nego ostatak stanovništva. Propiska – zvanična adresa na kojoj je registrovan građanin – često ne odražava stvarno mesto stanovanja ljudi. „Za vojne komisije je lakše da se obraćaju velikim poslodavcima”, tvrdi Oleksandr Motuz, advokat specijalizovan za radno pravo i partner lokalnog ogranka Konfederacije slobodnih sindikata Ukrajine (KVPU), drugog najvećeg sindikata u zemlji. Oni dostavljaju pozive na radnom mestu. Ako se radnik ne odazove, komisija može vršiti pritisak preko poslodavca. To se dogodilo jednom zaposlenom u kompaniji Arcelor. Svaki put kad bi došao na posao, pitali su ga da li se javio komisiji. Na kraju je dao otkaz.
Rukovodstvo sindikata zna i za slučajeve kada se dešavalo da autobusi za prevoz radnika budu zaustavljeni pred samim ulazom u rudnik. S druge strane, poslodavci, uključujući AMKR, imaju mogućnost „da rezervišu” kadrove ili zanimanja za kojima postoji povećana potražnja (do 50% radne snage), čime se ovi izuzimaju od mobilizacije. Međutim, njihova sloboda delovanja se smanjuje zbog rastućih potreba vojske.
Viktor je primio poziv sredinom avgusta. Bio je nadzornik u AMKR-u i do tada je bio „rezervisan” od strane kompanije. Sada su, tvrdi on, izuzeti samo zaposleni stariji od tridesetpet godina. „Imam tridesettri godine, prokletstvo! Isusov uzrast. Ako pređem tridesetčetiri, moći ću da se nadam dugom životu.” Na zadnjem sedištu svog automobila, ovaj mladi čovek je ostavio neraspakovane dušeke za spavanje na zemlji, vreću za spavanje i vojnički ranac koje mu je sindikat dao za odlazak na front.
Dan nakon početka invazije, Viktor se dobrovoljno pojavio u centru za regrutaciju. „Stajao sam u redu dva dana. Nisu me uzeli, ali su mi rekli da će me pozvati.” Prošlo je osamnaest meseci. Entuzijazam je splasnuo. „Pet mojih prijatelja otišlo je u rat 2014-2015. i svi su poginuli”, rekao je zajecavši. Te godine, Viktor se sukobio sa policijom bivšeg predsednika Viktora Janukoviča na Majdanu (trgu nezavisnosti u Kijevu), koji je svrgnut 22. februara. Nakon početka proruskog separatističkog ustanka u Donbasu, „mnogi prijatelji su se dobrovoljno prijavili za antiterorističku operaciju [koju je pokrenuo tadašnji predsednik Oleksandar Turčinov 7. aprila 2014.]. Pridružili su se [dobrovoljačkim bataljonima ekstremne desnice] Pravom Sektoru ili Azovu (Pravyï Sektor ili Azov).” Sada je došao red na Viktora. On nema dva prsta, što je uspomena na jednu tuču, i zbog toga je mogao da bude oslobođen vojne obaveze. Ali vojni lekar je tražio 4.000 dolara da mu izda potvrdu o nesposobnosti.) „Govorkalo se o ’majci korupciji’. Ona me je spasila u prošlosti; izbegao sam osudu. Ali sam se sebi obavezao: ako me pozovu u rat, ići ću.”
Nema više redova ispred ispred kancelarija za regrutaciju. Sada svako zna kako izgleda svakodnevni život vojnika. Oko autobuskih stanica u središnjim gradovima, više nije retkost sresti ratne invalide. Porodice ostaju u stalnom kontaktu sa frontom. Na njihove mobilne telefone neprekidno pristiže niz slika, po svemu sudeći bez velike cenzure od strane nadređenih. Daša, učiteljica engleskog jezika iz Krivij Rih-a, osam dana nije imala vesti o svom 31-godišnjem sinu i od tada pati od insomnije. Na snimku koji nam pokazuje, njen sin snima ruševine zgrade i šali se na račun okoline u kojoj tog dana slavi svoj rođendan. Prema anonimnim američkim zvaničnicima, koje citira Njujork Tajms, do sredine avgusta, rat je na strani ukrajinskih snaga prouzrokovao 70.000 mrtvih i 130.000 teško ranjenih.
Negodovanja su sve brojnija poput nejasnog šuma koji postaje sve jači. Na društvenim mrežama, ali i, što je iznenađujuće, u sudnicama. Motuz je primetio da u njegovu kancelariju stiže jedna nova vrsta zahteva: oni koje šalju vojnici. Velik deo tih zahteva tiče se finansijskih problema. U julu 2022. godine, parlament je usvojio zakon koji ukida obavezu poslodavaca da ne smanjuju plate radnicima koji služe na frontu. Rizikovati život, raditi u rovovima za manje novca nego što su zarađivali dok su bili u pozadini, to kod vojnika ne prolazi, posebno ne kod kvalifikovanih radnika koji su dobro zarađivali. Plate od 20.000 grivni (oko 500 evra) često nisu dovoljne da se isplate krediti ili alimentacije. „Dobrovoljci koji su se sami javili vojnim komisijama osećaju se prevarenim”, objašnjava ovaj advokat. „Od više od stotinu zahteva za očuvanje visine plata, besplatno smo zastupali tri slučaja u nadi da ćemo postaviti presedan [pozivajući se na princip da se zakon ne može primenjivati retroaktivno]. Ali početkom avgusta, presudom Vrhovnog suda odbijen je jedan sličan zahtev.” Sve je veći jaz između fronta i pozadine, što povećava ogorčenost vojnika, sve manje sklonih da se žrtvuju za domovinu, jer se čini da se u pozadini život vraća u uobičajeni tok. „Na početku rata, društvo je bilo veoma ujedinjeno, ali danas je podeljeno: na one koji imaju nekoga na frontu i na one koji nemaju”, žali se Daša. „Kada vidim mlade ljude na društvenim mrežama kako postavljaju slike sa odmora, to me ljuti. Moj sin se prijavio 24. februara. Momci su iscrpljeni. Vlada je obećala zakon koji bi omogućio demobilizaciju nakon 18 meseci, ali ga još uvek čekamo…”
Dok rat i borba za ekonomsko preživljavanje privlače svu pažnju stanovništva, u tišini se nastavlja razgradnja socijalnih prava. U julu 2022. godine, zakonodavci su usvojili nacrt zakona koji obustavlja važenje kolektivnih ugovora u preduzećima i daje poslodavcima odrešene ruke da jednostrano menjaju uslove rada. Ako zaposleni odbije, poslodavac će moći da ga otpusti bez obaveze da poštuje dvomesečni otkazni rok i bez dobijanja saglasnosti sindikata. Zakonom broj 5371, koji je 17. avgusta 2022. godine ratifikovao ukrajinski predsednik, uspostavlja se poseban pravni režim za zaposlene u malim i srednjim preduzećima (koji čine 70% radne snage u zemlji). Kada broj zaposlenih bude manji od 250, uslovi rada – od nadoknade, odmora, pa sve do radnog vremena – sada će se pregovarati direktno, a otpuštanje će biti dozvoljeno bez ograničenja (osim obaveze isplate nadoknade, koja mora iznositi najmanje polovinu minimalne plate). Jedan drugi zakon je uveo ugovore na „nula-sati”. „Poslodavci od toga imaju koristi, a zakon ne precizira kako su te beneficije povezane sa uticajem ratnih sukoba na poslovanje”, izjavio je Motuz. „Od Zaporoške oblasti, gde se vode borbe, do Zakarpatske oblasti, koja je (…)
Tagovi
