Kafe Konča – Meksiko u srcu Beograda

Razgovarali smo sa Valerijom Alvarado, vlasnicom lokala Kafe Konča, prvog meksičkog kafića u Beogradu.

1. Vlasnica ste prvog meksičkog kafića u Beogradu. Kako ste došli na ideju da ga otvorite?

Želela sam da pokrenem biznis u čast svoje bake Konče, koja je preminula ove godine u maju. U trenutku kada je preminula, živela sam već godinu dana sama u Beogradu i osećala sam se tužno i usamljeno. Međutim, prisećanje na nju i njene posete u mojim snovima nadahnuli su me da stvorim bolje okruženje za sebe. Oduvek me je zanimalo pokretanje neke vrste samostalnog biznisa i nešto me je vuklo da pronađem način da se zadržim u Beogradu. Otvaranje meksičkog kafića za mene je predstavljalo odličan način da podelim svoju kulturu sa srpskim društvom.

2. Pretpostavljamo da ste uvideli neke simpatije između Meksikanaca i naših judi, ili barem sličnosti, te da je to takođe bio jedan od vaših motiva. Koje biste sličnosti naveli, šta vam je najupečatljvije?

Kada sam prvi put došla u Beograd 2016. godine, shvatila sam da doživljavam nešto sasvim novo, ali već poznato. Iako je naša hrana pomalo drugačija i jezici nam se ni najmanje ne poklapaju, samopouzdani, ljupki duh nam je istovetan. Osim toga, delimo i neke druge sličnosti: lude porodične priče, velika tradicionalna venčanja i rođendanske proslave, ali i ljubav prema začinjenoj hrani. Svesni smo toga da su neki od najlepših trenutaka u našem životu upravo oni koje podelimo sa našom porodicom i prijateljima. Upravo ovo oslikava Kafe Konča: to je mesto u kom možete stvarati uspomene sa svojim voljenim ljudima.

3. Vi ste u Beograd došli kao student i živeli u ugostiteljskoj porodici?
   Da li je i takvo okruženje uticalo na vašu odluku o tome da uplovite u ugostiteljske vode? Šta ste naučili od njih?

Dok sam bila student u Beogradu 2016. godine, živela sam u ugostiteljskoj porodici na Novom Beogradu. Obožavala sam da živim tamo, jer se sve što mi je bilo potrebno nalazilo baš u mom bloku: prodavnica, salon lepote, moj omiljeni kafić. Život sa mojim srpskim roditeljima, Jovanom i Milošem, pamtim kao predivno iskustvo, jer su se zaista ophodili prema meni kao prema rođenoj ćerki. Jedna od mojih omiljenih uspomena iz ovog perioda bio je odlazak kod Jovaninih roditelja i degustiranje svih dvadeset jela koje su pripremili za mene. Uspela sam da upoznam drugu stranu srpske kulture – onu gostoprimljivu i neposrednu, koju ne bih mogla da upoznam samo kao turista. Sve ovo, svakako, uticalo je na moju odluku da se i sama bavim ugostiteljstvom i osećaj koji sam ja imala prenesem drugim ljudima.

4. Po čemu je, od brojnih kafića u Beogradu, različit vaš, meksički?

Kafe Konča je jedinstven u Beogradu, zato što u svojoj ponudi ubraja tradicionalne meksičke napitke, od čega bih izdvojila više od petnaest različitih vrsta koktela margarita. Naša želja je da postanemo prepoznatljivo mesto u gradu gde dolazite na svoju popodnevnu margaritu – moji omiljeni ukusi i preporuke su malina i mango.

5. Ko su gosti vašeg kafea?

U kratkom vremenskom periodu od otvaranja, ugostili smo ljude iz
najrazličitijih miljea. U jutarnjim časovima, najčešće nas posećuju komšije i stariji ljudi iz okruženja, koji dolaze da se ispričaju uz šoljicu kafe. Dolazili su nam studenti da uče zajedno, kao i porodice koje su se tek vratile sa decom iz druženja u Tašmajdanskom parku. Naravno, mnogo ljudi dolazi nakon posla i u kasnijim večernjim časovima na margaritu. Svi su dobrodošli!

6. Priča o vašem kafeu je i priča o vašoj baki? Nažalost, ona više nije
   među nama…

Izgubila sam svoju baku tokom karantina, što mi je veoma teško palo, s obzirom na to da sam živela sama i da aerodrom nije bio u funkciji. Bila sam jedini član svoje porodice koji nije prisustvovao njenoj sahrani. U početku, sve što sam osećala bili su sramota i krivica. Preseljenje u Beograd, kilometrima daleko od moje porodice, bio je moj lični izbor. Sebično sam odabrala da se preselim ovde, jer sam želela da iskusim nešto novo i drugačije. Da sam se više posvetila porodici, ne bih se zadesila u situaciji u kojoj sam bila. Ipak, kako bi mi vreme u karantinu brže prošlo i kako bih sebi skrenula misli, počela sam da kuvam i isprobavam nova pića. Pala mi je na pamet ideja pokretanja sopstvenog biznisa. Ubrzo sam se sastala sa agentom za nekretnine u potrazi za imovinom. Mislila sam da ludim! Kako ću ja, Meksikanka koja ima samo dvadeset tri godine i ne govori tečno srpski, pokrenuti biznis u gradu koji je kilometrima daleko od grada u kom sam odrasla? Međutim, nakon što sam izgubila baku, shvatila sam da mi ništa drugo nije preostalo. Morala sam to da učinim! Samo dan nakon što sam obišla potencijalno mesto, pozvala sam agenta i rekla da sam spremna da uložim depozit. Odlučila sam da se bacim na posao i verovala sam da ću uspeti, dokle god vredno radim, zajedno sa ljudima koji su spremni da mi pomognu.

7. Šta su najveći izazovi vašeg posla, ugostiteljskog biznisa danas. Ponekad se čini da su od dobre ponude u piću i hrani, važniji neki drugi detalji?

Za kratak vremenski period naučila sam mnogo o ovoj industriji. Vizija šefa je zaista romantizovana – kao da je sve što ja radim čista zarada od kafića. Sa stanovišta mlade preduzetnice mogu da potvrdim da ovaj posao ne podrazumeva samo upravljanje mestom koje nudi dobra pića. Budim se u pet ujutru kako bih počistila kafić i pripremila sve za otvaranje, a zatvaram tek u jedanaest uveče. Radim ravnopravno sa svojim šankerima i konobarima, a radim baš sve – od pravljenja margarita do pranja suđa. Važno mi je da svi zaposleni u Kafe Konča znaju da je ovo timski rad: ne postoji zaduženje koje mogu da im dam, a koje nisam spremna da i sama obavim. Svakako, tokom ovog procesa upoznala sam mnogo drugih divnih ljudi. Dobijam mnogo pomoći i saveta od drugih restorana, kafića i njihovih vlasnika, što je veoma prijatno iznenađenje. Ljudi iz ove branše u Americi, recimo, uglavnom nisu zainteresovani da pomažu jedni drugima, jer se smatraju konkurencijom, ali ja sam imala veoma lepe i prijateljske susrete sa vlasnicima i menadžerima biznisa samo iz moje ulice.