Kad jedna društvena grupa prikupi znanje, moć i novac: Intelektualna buržoazija, nasleđivanje elitnog statusa

Društvo je, često se kaže, podeljeno na 1% najbogatijih i 99% ostalih. Pritom, ovaj šokantni podatak ne uključuje nejednakosti u pogledu obrazovanja. A prikriva i poziciju intelektualne buržoazije koja, premda pripada onom 1%, voli da se svrstava uz potlačene. Ovaj „meritokratijom” formiran društveni sloj prenosi privilegije na svoje potomke, baš kao stara aristokratija

0
ALIS GUTAR - "Senka ruke"

U leto 1957. godine engleski sociolog Majkl Jang šetao je plažom u Velsu. Kao dugogodišnji istraživač u britanskoj Laburističkoj partiji napisao je njen manifest 1945. godine i potom se povukao. Tu na pesku premišljao se nakon što je već jedanaest izdavača odbilo njegov najnoviji rukopis. Utom je ugledao par prijatelja pored vode, zastao s njima i pomenuo taj tekst koji niko nije želeo. Slučaj je hteo da ti ljudi objavljuju umetničke knjige i da su spremni da u svoj katalog uključe i njegovo delo, naslovljeno Uspon meritokratije (1). Ovom kovanicom koja kombinuje starogrčki s latinskim jezikom, Jang je nagovestio sarkazam. Pet stotina hiljada prodatih primeraka u roku od nekoliko godina učinili su da „meritokratija“ uđe u svakodnevni jezik. Ali po cenu ogromnog nesporazuma. 

Jangova knjiga, napisana nakon Orvelove 1984 i Vrlog novog sveta Oldusa Hakslija, donosi još jednu viziju distopije: košmarni moderni svet kojim upravlja „ne narod, već njegovi najpametniji predstavnici”. Ukratko, vladavina intelektualaca. Radnja se odvija početkom 2034. godine, a pripovedač, jedan nadobudni sociolog, entuzijastično sumira transformaciju britanskog društva 20. veka u tiraniju kojom upravljaju ljudi s diplomama. Pod izgovorom „jednakih mogućnosti“, hijerarhije se sada uspostavljaju prema inteligenciji, a održavanje društvenog poretka povereno je školi koja razredne uspehe prevodi u „poklone“ i „zasluge“. „Talentovani su”, likuje pripovedač, „dobili priliku da se uzdignu na nivo koji im prema sposobnostima pripada, dok su niže klase ostale manje sposobnima.“ Na taj način legitimisan, režim slavi svoje heroje. „Skočio je status naučnika i tehnologa, umetnika i nastavnika. Obrazovanje je prilagođeno njihovoj visokoj genetskoj predodređenosti. Time dobijaju veću moć dobrog delovanja. Napredak je njihova pobeda, a savremeni svet spomenik njima u čast.“

Za jednog Sartra, stotinu pokornih rukovodilaca

U ovoj postavci, pažnju privlači sastav vlade „inteligentnih“. Tu su profesionalci, humanisti i naučnici, zaduženi da stvaraju znanje, reprodukuju elitu i upravljaju državom i preduzećima. U Francuskoj ih Nacionalni institut za statistiku i ekonomske studije (INSEE) okuplja pod kategorijom „Rukovodioci i više intelektualne profesije“. Tu nalazimo upravljače ljudskim resursima i prefekte, notare i astronome, novinare i sudije, oglašivače i stomatološke hirurge. Od objavljivanja Jangove knjige nijedna druga društveno-profesionalna kategorija nije doživela toliki porast broja članova. Ova sociološka otelotvorenja „postindustrijskih“ društava orijentisanih na znanje, 1962. godine brojala su 900.000 profesionalaca (4,6% francuskog radnog stanovništva), a sada ih je više od pet miliona (18%).

Nakon završetka najprestižnijih škola i univerziteta, viša frakcija ove grupe predstavlja 5% do 10% radnog stanovništva na Zapadu. Tu je uključen onaj čuveni 1% najbogatijih, ali i mnogi drugi. Ovde ćemo raspravljati o ovoj bogatoj inteligenciji. Bez obzira na to da li se bave slobodnim zanimanjima ili su u vrhu poslovnih organizacija, ovi uspešni pojedinci svakog meseca unovčuju svoj obrazovni i kulturni kapital. Oni su u poziciji da propisuju; „znaju od čega bolujemo i postavljaju nam dragocene dijagnoze”, ironično ih opisuje američki esejista Tomas Frank (2). Mogli bismo ih nazvali „intelektualcima“ da nakon Drajfusove afere taj naziv nije poprimio sasvim drugačije značenje.

Nekadašnja legenda intelektualce slavi ne samo kao tvorce i čuvare znanja već i kao protivnike ustaljenog poretka. U čuvenom intervjuu koji je 15. avgusta 1967. godine dao za Radio Kanada, Žan-Pol Sartr objašnjava: nuklearni fizičar ostaje puki „tehničar s praktičnim znanjem“ sve dok učestvuje u stvaranju atomske bombe, a intelektualac postaje onog trenutka kada se protiv nje pobuni. Ali koliko Sartra, Simon de Bovoar i Pjera Burdjea dođe na milione pokornih menadžera, pravnika i urbanista? Mit o intelektualcima ipak opstaje, budući da intelektualne profesije pišu istoriju svih društvenih grupa, uključujući i svoju. Malo je reći da laskaju sebi. Majstori u predstavljanju sopstvenih interesa kao univerzalnih, na pad kredita u svojim sektorima oni reaguju pokretanjem „poziva da se prekine rat protiv inteligencije“ – što se dogodilo u Francuskoj u februaru 2004. godine.

U javnim raspravama se za migracije seljaka, pobunu „žutih prsluka“ i prekarni socijalni rad koriste generički termini poput „poljoprivrednici“, „radnici“ ili „lične usluge“. Najobrazovanije klase, međutim, prikazuju se u svojoj delikatnoj jedinstvenosti, detaljno se opisuju njihovi misaoni tokovi, poliraju nesuglasice. „Čini se da se u proučavanju radničke klase obično primenjuje najrudimentarniji oblik materijalizma, dok su teorijske suptilnosti kojima se štiti autonomija subjekta rezervisane za kultivisane klase”, rezimirao je sociolog Žan-Klod Šambordon (3). Da bi se uspostavila ravnoteža, intelektualce više ne bi trebalo posmatrati kao niz jedinstvenih pojedinaca, već kao društvenu grupu.

Dok istorija često naglašava progresivnu ulogu učenih slojeva – znalci enciklopedisti, revolucionarni pravnici, buntovni pisci, „husari Francuske Republike”… – ona istovremeno minimizira njihovo učešće u manje slavnim epizodama. „Višijevski režim je, više nego bilo koja društvena grupa, bio sastavljen od stručnjaka i pripadnika slobodnih profesija”, podseća američki istoričar Robert Pakston. „I osude Višija idu na račun francuske elite (4).“ Uloga intelektualaca unutar sistema dominacije datira iz davnih vremena i pretkapitalističkih društava. Na srednjovekovnom Zapadu, visoko versko sveštenstvo imalo je monopol nad pristupom svetim spisima, legitimisalo je vlast zemljoposednika i samo posedovalo četvrtinu zemlje. Pravnici koji su postali savetnici i veziri sačinjavali su administrativnu bazu kraljevine (5). U carskoj Kini (221. pre n. e. – 1911) „klasa učenih službenika (ili mandarina) – sloj malobrojnih ali svemoćnih u pogledu snage, uticaja, položaja i prestiža – jedina je instanca vlasti i najveći posednik dobara“, primećuje sinolog Etjen Balaš. „Ta klasa poseduje sve privilegije, pre svih moć samoreprodukcije, i ima monopol na obrazovanje (6)“.

Slučaj pretkolonijalne Indije takođe nas poziva da relativizujemo intrinsičke progresivne vrline koje ponekad pripisujemo znanju: kastni sistem, nasilnički neravnopravan, umnogome se zasnivao na dominaciji intelektualaca, bramana, koji su uživali ekskluzivno pravo pristupa svetom znanju. „Upravo su oni, a ne kraljevi, knezovi, vojnici, zemljoposjednici ili buržoazija, ovom društvu obezbeđivali jedan naročito operativan oblik ’pripitomljavanja masa’“, piše istraživačica Izabel Kalinovski (7), koja je prevela temeljnu studiju Maksa Vebera Religija u Indiji: Sociologija hinduizma i budizma, objavljenu 1916–1917. godine. 

Kapitalističko doba nije promenilo prirodu ovog pripitomljavanja, već mu je samo dalo drugi oblik, budući da su industrijska revolucija i širenje obrazovanja uvećali značaj diplomaca i naglasili njihovu heterogenost. Pripitomljavanje masa, a u velikoj meri i samih diplomaca, odvija se u ime ekonomske racionalnosti i „kompetencija“ koje država zahteva upravo za sprovođenje tog pripitomljavanja.

Prve analize koje intelektualce prikazuju kao novu društvenu klasu zasnovanu na monopolu znanja i težnji ka moći pojavljuju se u 19. veku. U isto doba pojavljuju se i široki domen javnih službi koje su zahtevale diplome, prve velike korporativne administracije, a zatim i centralizovane radničke partije (8). Sen Simon (1760–1825) mašta o poretku u kome dominiraju naučnici i industrijalci (pčele), koji će smeniti isprazno plemstvo i sveštenstvo (osice). S druge strane Rajne, moderna država koju je zamislio Georg Vilhelm Fridrih Hegel počiva na prosvetljenim činovnicima koji sačinjavaju „univerzalnu klasu“ (Filozofija prava, 1821). Nekoliko decenija kasnije, Mihail Bakunjin se u spisu „Moj odnos s Marksom“ pobunio protiv vizije socijalističke države: „Za sve ovo biće potrebna ogromna nauka i mnogo pameti koja se preliva. Biće to vladavina naučne inteligencije, režim ponajviše aristokratski i despotski, najarogantniji i najopakiji.“ Reč je o „socijalizmu intelektualaca“, a ne radničkih snaga, kako ga 1905. godine naziva drugi jedan anarhista, Jan Vaclav Mahajski, u „Stečaju socijalizma devetnaestog veka“.

Okončati s ideologijama“

Ove glave pune „pameti koja se preliva“ ne poseduju sredstva za proizvodnju, već znanje koje unovčuju kod posednika, koji im prepuštaju upravljanje poslovima, nadzor nad radnicima i organizaciju rada, kao i brigu o povećanju produktivnosti kroz razvoj tehnologije. Škola ih, međutim, proizvodi prekobrojno. Socijalista Karl Kaucki je 1892. analizirao proces inflacije-devalvacije diploma intelektualnih radnika: „Oni koji se opredeljuju za državne poslove prinuđeni su da čekaju godinama, često i desetak godina, pre nego što se domognu nižih, slabo plaćenih funkcija. Kod drugih se smenjuju nezaposlenost i prekomerni rad. (…) Uskoro će samo jedna odlika razlikovati ove proletere od ostalih zaposlenih: njihove ambicije“ (Socijalistički program). Da li je u pitanju dominantna klasa u nastajanju ili proletarijat spreman da se mobiliše protiv poretka koji ga unižava? Način na koji obrazovani sami sebe predstavljaju već vek i po oscilira između ove dve opcije koje u realnosti neprestano koegzistiraju. 

Kada je Jang krajem pedesetih godina napisao Uspon meritokratije, ponovo se pojavila tema intelektualaca kao vladajuće klase, ovoga puta u pozitivnom tonu. Na Istoku, sovjetski obrazovni sistem proizvodi milione preterano obrazovanih inženjera i administrativnog osoblja, sprovodeći „uspon obrazovanih socijalnih elemenata (9)“. Na Zapadu, naučna organizacija industrijske proizvodnje pokrenuta od strane Frederika Tejlora tokom 1920-ih godina i naročito stimulisana tokom Nju dila Frenklina Ruzvelta u punom je pogonu. Umnožava se inteligencija čiji je zadatak da koordinira i planira širenje ekonomskih krugova To je „tehnostruktura“ koju je ekonomista Džon Kenet Golbrajt opisao u svojoj knjizi Nova industrijska država (1967). 

Iz ove obrazovane neoburžoazije istovremeno se regrutuju socijalne baze pobunjeničke Nove levice i Kenedijeve administracije sastavljene od sjajnih diplomaca koji će osmišljavati rat u Vijetnamu. Nezavisno od političkih sklonosti, kod obe grupe vlada isto nepoverenje u krajnosti, u kolektivizam i tradicionalizam. Ideja „okončanja ideologija” sve se spontanije nameće, praveći uvod u vladavinu eksperata, odnosno u umnožavanje mogućnosti za lepe karijere kojima intelektualci unovčavaju svoje akademske veštine. I dok je radikalna frakcija obrazovane buržoazije izazivala poslednje požare 1968. godine, mnoštvo ekonomista, pravnika i novinara pokreće liberalnu ofanzivu koja će rezultirati „Velikim skokom unazad“ i stvaranjem stotina hiljada radnih mesta za visoke rukovodioce, debelo plaćene od finansijskih institucija (10). Ipak je sve do kasnih 1970-ih prevladavalo uverenje da je ova „nova klasa najprogresivnija snaga u modernim društvima, smeštena u središtu dolazeće sveopšte ljudske emancipacije“ – prema rečima sociologa Alvina Goldnera u uticajnom delu iz 1979. godine (11).

Dvadeset godina ranije, Jang je bio manje optimističan. 

S razvojem priče, Uspon meritokratije se pretvara u noćnu moru. Vladu obrazovane klase, koja je najbistriju decu radnog naroda postavljala na položaje moći kako bi oslabila opoziciju, više ne čine samo stručnjaci. Masa neobrazovanih koji su postali „nezaposlivi“ usled čudesne „automatizacije“ – već tada! – upošljava se kao kućno osoblje intelektualaca. „Kada su svi genijalci u eliti, a svi kreteni među radnicima, šta znači jednakost?“, pita se pripovedač. Prema Jangovoj fikciji, vladavina intelektualaca dostiže zrelost početkom dvadeset prvog veka. Obdarena privilegijama u naturi – udobnim apartmanima, gurmanskim večerama, raskošnim odmorom – obrazovana klasa školuje svoju decu u posebnim ustanovama i nastavlja da se kroz njih reprodukuje. „Elita je na putu da postane nasledna kada se susteknu principi nasleđivanja i zasluga”, primećuje pripovedač, nejasno zabrinut zbog preokreta zbivanja. Ali se priča tu ne završava.

Dok nestrpljivo očekujemo epilog, moramo da priznamo da distopijski svet izložen u ovoj društveno-fantastičnoj knjizi napisanoj pre više od šezdeset godina isuviše podseća na naš sopstveni. U Sjedinjenim Državama, kao i u Evropi, postoji jaz između manjine obrazovanih iz viših krugova (5-10% stanovništva zapadnih zemalja) i ostalih. Insistiranje poslednjih godina na suprotnosti između 99% stanovništva i 1% najbogatijih ljudi odvraća pažnju sa jedne šire grupe koja već pola veka profitira na meritokratskom takmičenju, a bez koje onaj 1% ne bi mogao uspostaviti i održavati svoju dominaciju. Ova pojednostavljena vizija klasne borbe odgovara meritokratama koji je popularišu, dok se sami prerušavaju u potčinjene, rame uz rame s čistačicama. Time se maskiraju dve ključne pojave koje je Jang prepoznao u svojoj predskazujućoj prozi: 1) monopol političke moći koju su intelektualci prigrabili i 2) u sve većoj meri nasledna priroda njihove dominacije.

Demokratija diplomiranih 

Da bi opravdao osnivanje Slobodne škole političkih nauka – koja će postati današnja Sciences Po – profesor Emil Butmi je 1871. godine dao čuvenu izjavu: „Prisiljene da se potčine pravu najbrojnijih, klase koje sebe nazivaju višim uspevaju da održe svoju političku hegemoniju jedino pozivanjem na pravo najsposobnijih. Iza urušavajućih ograda svojih prerogativa i tradicije, tok demokratije mora se suočiti sa novim bedemom sačinjenim od sjajnih i korisnih zasluga, superiornosti čiji nam se prestiž nameće, sposobnosti kojih se samo u ludilu smemo lišiti (12).“ Vek i po kasnije, prelistavajući „trombinoskop“ francuskih političara, gotovo bismo zaboravili da za pozicije poslanika, šefa države ili vlade formalno nije potrebna nikakva diploma.

Autori ankete o političkim liderima šest evropskih zemalja (Nemačke, Belgije, Danske, Francuske, Holandije i Ujedinjenog Kraljevstva), Mark Bovens i Ankrit Vile potvrđuju da aktuelni predstavnički režimi nalikuju „demokratiji diplomiranih“. „Diplomirani studenti visokog obrazovanja dominiraju svim institucijama i političkim arenama, uključujući stranke, parlamente i kabinete, interesne grupe, debatne forume, pa čak onlajn konsultacije“ (13). U 2016. godini 100% belgijskih i nemačkih ministara posedovalo je visoko obrazovanje, kao i 95% francuskih ministara. U Velikoj Britaniji 60% ministara došlo je sa elitnih univerziteta Oksford i Kembridž. Istraživači primećuju, međutim, da „građani bez visokog obrazovanja predstavljaju oko 70% biračkog tela“. Uostalom, da li akademska izvrsnost zaista obezbeđuje efikasnijiji rad izabranih zvaničnika i promišljenije parlamentarce? Ovo pitanje – gle čuda! – ne uzbuđuje univerzitetske profesore, a retki postojeći radovi na tu temu pokazuju da diplomirani političari „nisu marljiviji, ne daju veći doprinos parlamentarnom radu i nemaju veće izglede za reizbor (14)“. S pravom će se prigovoriti da to nije nova pojava. Upravo je u tome problem: nove demokratije su obećale vladu „iz naroda i za narod“ zasnovanu na univerzalnom obrazovanju.

Kako se održava dominacija uskog sloja vladalaca-učenjaka kada univerzitet neumorno štancuje armije novih kandidata? Od početka 19. veka udeo diplomiranih visokoškolaca narastao je sa manje od 1% odrasle populacije u Sjedinjenim Državama i Evropi na oko 35%. Da bi se održala klasna barijera, dovoljno je podići prag postavljanjem novih kulturnih i finansijskih prepreka, nepremostivih ne samo za manje obrazovane već i za prekobrojne diplomce. U Sjedinjenim Državama sito sastavljeno od znanja i novca osigurava socijalno raslojavanje toliko efikasno da se, kao što je Jang predvideo, krem meritokrata iz generacije u generaciju reprodukuje u maniru naslednih vladavina. Nisu svi s diplomama bogati, ali gotovo svi bogati poseduju diplome: u 2017. godini 98,4% Amerikanaca koji ostvaruju više od dve i po srednje godišnje zarade – u iznosu od 94.300 dolara ili 83.500 evra – imali su diplomu visokog obrazovanja. Umesto plemićkih titula, roditelji na potomstvo prenose najprestižnija i najskuplja univerzitetska zvanja, poput milijardera iz Silicijumske doline koji svoje bogatstvo posvećuju filantropskim fondacijama, a svoju decu Stanfordu ili Harvardu.

Tipične karakteristike prosvećene buržoazije devetnaestog veka – nemar, razmetanje novcem, i obezbeđivanje dadilja za decu – izrodili su se u svoju suprotnost. Cvet bogatih intelektualaca satire se od posla i ulaže sve veći deo svojih prihoda i svog vremena u obrazovanje, blagostanje, kulturu i zdravlje svojih potomaka. Dvojezične dadilje, elitni vrtići od 50.000 dolara godišnje, privatni časovi inicijacije u likovne umetnosti od treće godine, zatim jaslice sa nastavom stranih jezika i nauka koje primaju samo 5% prijava (napisanih od strane posebno angažovanih konsultanta) – rani razvoj „ljudskog kapitala“ opravdava sva ulaganja.

Sociološkinja Elizabet Karid-Halket objašnjava da je u 2014. godini „1% najbogatijih potrošilo 3,5 puta više na obrazovanje u odnosu na 1996. godinu (u apsolutnom iznosu i u udelu troškova), a 8,6 puta više od nacionalnog proseka (15)”. Njihovim primerom je inspirisano 5% ostalih. Ovi troškovi dinastičkog održanja dostizali su enormne sume u 2019. godini, a uključuju tutore (kojima odlučnije porodice obezbeđuju i ličnog asistenta), privatne škole sa smeštajem u ekskluzivnim naseljima, kulturna putovanja, podučavanje violini i druge naročito preporučene aktivnosti kako bi se najzad dospelo na Harvard, Jejl, Prinston ili Stanford. Na ovim univerzitetima se cene školarina kreću između 40.000 i 70.000 dolara godišnje, dok srednji godišnji prihod po domaćinstvu iznosi 63.700 dolara. Profesor prava Danijel Markovic procenjuje da bi za 1% najbogatijih dodatni trošak na obrazovanje, u poređenju sa porodicom iz srednje klase, odgovarao nasledstvu od oko 10 miliona dolara (9 miliona evra) po detetu. „Zasluge su prevara“, tvrdi on. „A čitava civilizacija odbija to da vidi (16).”

Ove cifre opisuju samo vrh ledenog brega. Kulturni kapital se od trenutka rođenja prenosi u formi vremena posvećenog detetu, naročito od strane majke. Intelektualke, objašnjava Elizabet Karid-Halket, provode dva do tri puta više vremena u igri i vaspitavanju svoje novorođenčadi, u odnosu na druge majke. Intelektualke decu doje češće i duže, uverene da ova praksa uvećava njihove kognitivne sposobnosti. To ide do te mere da je profesija „savetnika u dojenju“ u porastu. Do treće godine potomci slobodnih profesionalaca čuju u proseku dvadeset miliona izgovorenih reči više od dece drugačijeg porekla, a vokabular im je 49% raznovrsniji. Posvećujući se svojim potomcima sa namerom da ih podučavaju, što će kasnije preuzeti učitelji, roditelji razvijaju njihovu emocionalnu osetljivost, koncentraciju i disciplinu.

Do 18. godine dete bogatih roditelja dobiće pet hiljada sati više pažnje od deteta srednje klase – u vidu pročitanih priča, razgovora, kulturnih događaja, sportskih treninga i sl., precizira Markovic. (…) U istom uzrastu, dete iz srednje klase provešće pet hiljada sati više ispred ekrana nego dete bogataša.“ Segregacija „kreativne klase“ takođe se odražava prostorno, budući da se bogata domaćinstva sa svim resursima grupišu u određenim četvrtima progresivnih i otvorenih metropola koje pružaju zdraviji način života, šire društvene mreže i bolje šanse za uspeh u odnosu na okruženja 90% manje imućnih Amerikanaca (17). „Ogromna ulaganja elite u obrazovanje“, primećuje Markovic, „isplatila su se. Obrazovni jaz između bogatih i siromašnih učenika sada nadmašuje onaj koji je razdvajao crne od belih učenika 1954. godine“, kada je Vrhovni sud presudio da je rasna segregacija u školi neustavna. „Ekonomska nejednakost danas proizvodi veću nejednakost u obrazovanju nego američki aparthejd.“ 

Nastavak teksta Pjera Rambera pročitajte u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon sutra uz svaki primerak Nedeljnika

Ili naručite na nstore.rs

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime