Jonas Kocher, harmonikaš i sound artist iz Švajcarske, biće jedan od gostiju predstojećeg Festivala-u-Opoziciji koji se održava od 8. do 11. juna u KC Labu u Novom Sadu. Za razliku od njegovih brojnih prethodnih dolazaka u Srbiju kada je predstavljao svoje muzičke projekte, često i u saradnji sa muzičarima sa ovdašnje scene, ovoga puta fokus njegovog boravka biće na predstavljaju organizacije Bruit kojom rukovodi u svojoj zemlji.
Festival-u-Opoziciji će, pored impro sesija i performansa, značajan akcenat staviti upravo na umrežavanje aktera nezavisne scene i razgovore o kulturnim politikama, zvuku, politici improvizacije, o čemu Kocher itekako ima šta da kaže.
Na Festivalu-u-Opoziciji, zajedno sa Gaudenzom Badruttom, predstavićete rad organizacije Bruit. Kako ste osnovali ovo udruženje i koji su bili ciljevi u početku?
Udruženje je osnovano 2013. godine. Bazira se u Biel/Bienu, malom multikulturnom gradu sa 55.000 stanovnika, koji ima snažnu proletersku istoriju i nalazi se na granici između francuskog i nemačkog govornog područja Švajcarske. Bruit je prvobitno osnovan kao zvanična organizacija za dobijanje subvencija radi realizacije mojih projekata i turneja. Od 2020. godine, Gaudenz Badrutt mi se pridružio kao umetnički ko-direktor. Tada smo dobili sredstva za profesionalizaciju ove strukture, koju smo takođe reorganizovali.
Trenutno, Bruit promoviše zvučne aktivnosti zasnovane na improvizaciji, eksperimentisanju i interdisciplinarnosti. Umetnici iz različitih evropskih zemalja gravitiraju oko aktivnosti udruženja, formirajući vrstu neformalne mreže gde su zajednički interesi, duh i prijateljstvo povezujuća snaga. Osim što pokreće sopstvene projekte, Bruit pokušava da poveže međunarodne i lokalne aktivnosti ovde u Biel/Bienu, kako bi cirkulisali umetnici i znanje, ali i da uspostavi praksu improvizacije među lokalnim stanovništvom. Bruit želi da pruži najbolju moguću vidljivost svim ovim zvučnim i improvizovanim aktivnostima koje često bivaju zapostavljene, u senci komercijalne ili akademske muzike.
Iz srpske perspektive, Švajcarsku vidimo kao „obećanu zemlju“, ne samo u smislu životnog standarda, već i u pogledu podrške umetnosti, posebno „nekomercijalnim“ sadržajima. Kako vi vidite poziciju Bruita u švajcarskom kulturno-političkom okruženju, uspevate li da organizujete svoj umetnički rad tokom cele godine?
Bruit ima sreću da ima redovnu podršku grada Biel/Bienne, kantona Bern, privatnih fondacija, a posebno Pro Helvetia, Švajcarskog umetničkog saveta, koji je ključni partner u ostvarivanju našeg rada, uglavnom u inostranstvu. Sve ove organizacije podržavaju nekomercijalne i eksperimentalne prakse jer znaju da su ovi prostori ključni kao umetnički inkubatori, ali i kao prostori slobode unutar populacije, i da čak iako su na marginama, čine deo balansa kulturne i umetničke ponude.
Osobe zadužene za kulturu u institucijama imaju široku viziju, redovno smo u kontaktu, poznaju naš umetnički rad i naše ciljeve. Imamo sreće da možemo da sarađujemo na ovaj način u Švajcarskoj i da imamo ovu kulturu transparentnosti. Radimo na terenu, ali za to su nam potrebna javna sredstva, baš kao što smo mi njima potrebni da negujemo kulturno okruženje. Sve ovo vidim kao direktnu pozitivnu posledicu švajcarskog političkog sistema i obilja koje postoji u ovoj zemlji.
Država nam pruža alate za rad sa javnim novcem na kreativan način, dok nam istovremeno ukazuje poverenje. Ova ideja poverenja između države i građana veoma je važna i zaista postoji u Švajcarskoj, za razliku od mnogih drugih zemalja.
Zahvaljujući ovoj čvrstoj osnovi, možemo slobodno da obavljamo naše aktivnosti tokom cele godine. Mislim da smo veoma srećni što imamo takvu osnovu za naše aktivnosti, što nas još više motiviše da to radimo na najbolji mogući način. Organizujemo četiri ili pet događaja godišnje u Biel/Bienu, plus naše sopstvene turneje i nekoliko izdanja na CD-u. Ne dobijamo redovnu podršku, pa moramo da finansiramo svaki od naših projekata nezavisno. To je zahtevno, ali nam pruža veliku slobodu delovanja.
Posećivali ste Srbiju i ranije. Kakav utisak ste stekli o savremenoj muzičkoj/umetničkoj sceni u Srbiji, u pogledu muzičara, infrastrukture i drugih organizacija (poput Ring Ring festivala ili kuda.org-a, itd.)?
Od 2007. godine sam obilazio bivšu Jugoslaviju i sarađivao sa mnogim muzičarima iz Srbije, kao što su duo Blank Disc, Lukatoyboy, Marina Džukljev, Ansambl Studio 6, slovenački muzičari Tomaž Grom, Irena Tomažin i Samo Kutin. Takođe sam organizovao mnoge radionice, koncerte i festivale zajedno sa Bojanom Đorđevićem. Veoma cenim posvećenost muzičara i organizatora ovde, koji uprkos teškim uslovima zadržavaju strast prema onome što rade. Mnogo sam naučio iz svih ovih saradnji koje traju tokom godina.
Kako vidite značaj povezivanja sa umetnicima iz ovog dela Evrope?
Ova mreža prijateljstava i saradnje koja je uspostavljena tokom godina omogućila nam je da sprovedemo važne projekte u bivšoj Jugoslaviji i u Švajcarskoj. Razmene su veoma jasne i direktne, a rezultat, osim što je na najvišem umetničkom nivou, uvek je radostan i živahan, što je za mene odlučujući faktor. U stanju smo da prirodno sjedinjujemo naše znanje i resurse. Još jednom, mnogo sam naučio iz svih ovih iskustava i udruživanja snaga.
Ovdašnja mreža je mnogo razređenija nego u Švajcarskoj i Evropi, ali kvalitet koji izbija posle svih ovih godina je jedinstven. Tokom godina sam uspeo da sprovedem velike projekte poput Šalter Ansambla (2017, 2023), projekta Belongings sa Ansamblom Studio 6 i brojnih spontanih saradnji, kako u bivšoj Jugoslaviji, tako i u Švajcarskoj. U svakom slučaju, to je zasnovano na iskrenoj želji za saradnjom s obe strane, a da to ne postane unapred definisan program tokom nekoliko godina, sa zacrtanim obavezama.
Sa Gaudenzom Badruttom sarađujete već neko vreme. Na Bandcampu sam pronašao vašu pesmu „Strategija ponašanja u neočekivanim situacijama“ koja potiče iz 2012. godine. Dakle, da li je to samo zanimljiv naslov ili imate strategiju kada je u pitanju improvizacija uživo ili snimljena? Kako se odnosite prema improvizaciji u svom radu, na koji način joj pristupate?
Gaudenz Badrutt je moj dugogodišnji muzički partner. Razvili smo način sviranja i razmišljanja o muzici koji je zaista naš sopstveni. Naslov pesme, koji je preuzet iz eseja o improvizaciji poljskog muzičara Rafala Mazura, savršeno odražava ne samo stav prema improvizaciji koji je otvoren i spreman za sve, već se takođe odnosi i na život uopšte.
Improvizacija je centralna aktivnost u mom životu kao muzičara. Slušanje, više nego izbor određene estetike, odlučujući je za mene u praksi improvizacije. Zahvaljujući slušanju, muzika se stvara u trenutku i često omogućava na prvi pogled različitim materijalima da koegzistiraju i stvaraju situacije pune tenzije i energije. Da se vratim na naslov iz 2012. godine: rekao bih da je slušanje sama strategija, tokom koncerata, snimanja i radionica.
Na koji način pristupate zvuku harmonike, koja se naročito u ovim predelima često vezuje za etničku muziku? Kakvo je mesto harmonike kao instrumenta na švajcarskoj muzičkoj sceni?
Pre otprilike 20 godina, ponovo sam “otkrio” harmoniku kroz praksu elektronske muzike. To mi je omogućilo da ponovo razmotrim instrument, koji može biti generator sinusnog zvuka, đavolska mašina, ali istovremeno i produžetak mog disajnog aparata. Klišei koji su često povezani sa etničkom muzikom potpuno nestaju i ostavljaju samo sliku harmonikaša na sceni, ali čije sviranje s tim nema nikakve veze.
U poslednjih nekoliko godina sve više mladih harmonikaša je aktivno na improvizovanoj sceni u Švajcarskoj i Evropi. To je zaista interesantno i obećavajuće, jer još uvek ima mnogo toga da se istraži s ovim instrumentom. Osim nekoliko razuđenih imena, istorijske reference su minimalne u poređenju sa saksofonistima, pijanistima, itd. Postoji prostor da se uradi mnogo toga kako bi se izgradila istorija harmonike u ovom muzičkom okruženju.
Kako vidite misiju Festivala-u-Opoziciji i ovakav koncept „anti-festivala“ uopšte uzev?
Takvi prostori susreta, muzičkog stvaralaštva i diskursa su od suštinske važnosti. Vrlo često, prisutna je samo muzika, a razmene se odvijaju neformalno u uglu nekog bara nakon koncerta. Pružanje prostora za diskurs i njegovo stavljanje u centar je važno.
Sa mog stanovišta, muzičari su nedovoljno politični i često pomalo zatvoreni u svojoj maloj mreži. Potrebne su nam razmene, diskusije, da znamo kako ljudi žive drugde, kako se organizuju. U Švajcarskoj, uprkos obilju (ili možda upravo zbog toga), malo ili nimalo se ne razmišlja o muzici, politici, improvizaciji i sličnim temama. Postoji desetine festivala, neki sa zaista sjajnim programima, ali nažalost nema prostora za razmišljanje i razmenu o pomenutim temama. Paneli za diskusiju obično se vrte oko strategija promocije, autorskih prava ili menadžmenta, što je u potpunosti u skladu sa ekonomskom istorijom naše zemlje.
Tagovi
