Jabuka i bela haljina: Nekoliko detalja o tome kako je domaća poezija prerasla u performans 

Iako pesnici kažu da se poezija najbolje doživi kada je čitate sami: “samoća je najživlja i najekskluzivnija pozornica, poete/se to oduvek znaju”. I, iako oni malo više radoznali posećuju večeripoezije i koriste priliku da čuju slatke, ljubavne i surovo iskrenereči pesnika, postoji nešto novo i još zanimljivije u vezi sa poezijom – performansi naših mladih pesnika.

Ako niste znali – pesma je dobila novi oblik, dobila je pokret, sliku, telo i zvuk. Publika ima priliku da uživa u punom doživljaju, u živom performansu. E to je čista emocija… Ovaj tekst je “šoljica čaja” za sve sa istančanim čulima.

Sa pesnikinjom Marijom Dragnić razgovarala sam o njenom iskustvu sa izvođenjem poezije. Pričala mi je o putu poezije do ljudskih srca, o reakcijama publike na prisnost i emociju pesnika. Ljubitelji poezije, pripremite se da iz prve ruke saznate šta pesnici pripremaju za nastup, šta koriste od rekvizite, a šta“iz srca”.

Kako je počelo

“Kada smo u okviru projekta dobili zadatak da sprovedemo pojedinačne performanse, prvo sam pomislila kako su i poezija i perfromans discipline dovoljno kompletne, kompleksne, da bi se miješale. Pomislila sam – pjesma ostaje pjesma, bez obzira naknjiževne večeri, čitanja, štake i trube koje mogu da iskoristim dok je govorim. I to je tačno. Ali, kada sam se upustila u proces, i kada sam vidjela da dok, na primjer, ljuštim jabuke i govorim poeziju, istovremeno ljuštim svoju i maske ljudi u publici, da se ne radi o glumi, efektima i zabavi, nego o dubokom angažovanju u razmjeni s obje strane, o prisustvu, shvatila sam da radimo ono što mi je uvijek najbitnije: stvaramo zajedno pjesmu…” 

Ovako pesnikinja Marija Dragnić opisuje momenat kada je dobila ponudu da svoju poeziju, koju redovno čita po gradu, stavi u kontekst i izvede pred publikom u vidu performansa.Kaže da je pesnikinja Radmila Petrović pozvala da se prijavi za međunarodni projekat “Pesnici današnjice, glasovi sutrašnjice” koji se u Srbiji sprovodi u organizaciji Hartefakta i od tada je sa kolegama izvela nekoliko performansa.

“Kada su me u početku pitali šta mi je potrebno, rekla sam‘ništa, pa ja se bavim poezijom’. I zaista, poeziju  doživljavamširoko, kao radosnu melanholiju života, doživljaj poštovanja i zahvalnosti prema svijetu, prihvatanja, ali koje uključuje i želju za promjenom svega onog što odstupa od idejno idealnog, uz neprekidno preispitivanje namjere i istovremeno prihvatanje nadmoći opšteg postojanja u kome za sve ima mjesta, uništenja i rađanja, nepravdu i pravdu, mrak i sunca, i vrlo važno – sve nijanse između. Poezija je jedna ljubavna životna dinamika, ne trenutno-afektivno, nego aktivno u odnosu prema svijetu. E, poezija kao takva se ponekad nađe i u tekstu, ali svakako ne i jedino. ‘Književni život’ je nuspojava poezije. Ali, taj, kao i bilo koji drugi kontekst je prilika za novu pjesmu, za komunikaciju svega onoga što otvoreno ili tajno osjećamo i ‘znamo’. Ta misao daje prostora i hrabrosti za igru.”

Jabuka i bela haljina: Kako izgleda jedan performans?

“Sada pjesma ima pokret, sliku, tijelo, zvuk, atmosferu ‘među nama’, van papira, i ono što inače volim kod pozorišnih predstava, ali i u životu – budi tu, učestvuj, i ovaj trenutak, proći će. Ovaj način realizacije poetskog materijala jeste poeziji prirodan, u stvari. Samoća je najživlja i najekskluzivnija pozornica, poete/se to oduvek znaju. Smatram i da ljubiteljima poezije daje najneposredniji doživljaj iste, posle čitanja u samoći. Ali, ne zaboravite kad se raspričaju o njoj da vam iz nje, ipak, stalno šalju pjesme. “

Marija kaže da je njen pristup ovim izvođenjima dosta intimistički, da dočarava atmosferu “eterične kuće”, kako bi ljudi osetili bliskost i učešće u samom procesu. To nije samo govorenje poezije, ona im istovremeno priča i osluškuje ih, i svesna je razmene koja se događa u svakom trenutku.

“Način je u neku ruku možda sličan pozorišnom, to je igra koja mi je bliska. Biram jabuku zbog bogate simbolike: ona je u mojim pjesmama srce, zdravo srce, ali poznat je njen veliki metaforički balast koji sav uzimam u obzir. Bijelu odjeću za performanse biram jer se najlakše može isprljati – nju bi samo djeca ponijela u igru.  Oba elementa imaju implikaciju nekakvog iscjeljenja, koje moja poezija ima za cilj da pruži, osim ako ne želi da uznemiri, što je samo rana faza tog procesa.”

Drugi pjesnici imaju drugačija rešenja. Neki pesme govoreuživo uz pomoć audio ili vizuelnih materijala, neko uopšte ne govori već koristi raznovrsnu zvučnu opremu, neko se kreće, neko ne, neko je klovn, neko zanatlija, neko deo sopstvene instalacije, itd.

Poezija, kao zajednički apstraktni prostor za izražavanje i komunikaciju izuzetno je vredna za nju. Trudi se da aktivno učestvuje u udruženom sprovođenju poezije, podržava mlade pesnikinje i pesnike, uređuje rukopise, ali i osmišljava organizaciju poetskih događaja koji, kako kaže, okupljaju “nežne ljude različitih strana”.

O kolegama

“Pjesnici često biraju izolovanost, takav je to zanat, ali zato ja na sve to gledam kao na jedno lijepo sazvežđe gdje se broji svako tijelo, orbita, magnetna sila, da jedne drugu održavaju svojim sjajem i postojanjem, i da pojedinačne snage daju jednu ljepšu simboliku u zbiru: zvijezda je zvijezda, ali sazvežđe ima punije značenje, i to je već jedna bogata svemirska baštica puna raznolikih plodova.”

Sa kolegama nema formalnu grupu, ali bi, kaže, svakako bilo dobro da postoji organizovana baza, i više mesta za okupljanje i razmenu. “Kažemo da je scena u Beogradu živa, ali zapravo, scena je, žargonski rečeno ‘na aparatima’ i opstaje zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca koji vide širu sliku, pokušavaju da je istaknu i održe. U okviru projekta, dobili smo prostor za zajednički rad.”

Povodom Svetskog dana poezije u Hartefakt kući napravili su zajednički performans POEZIJA ZNA, koji je Marijakoncipirala i režirala, a sprovela sa Aleksom Krstićem, Mirkom Kekićem, Mašom Živković, Nemanjom Stanišićem, Danilom Brakočevićem, Mašom Seničić, Anđelom Đokić, Jelenom Marinkov, Natalijom Jovanović, Tihanom Smiljanić. 

Na otvaranju festivala Belef, njihov umetnički tim projekta, koji su činili Radmila Petrović, Vanja Ejdus, Andrej Nosov i Draško Adžić, izveo je 11 pojedinačnih performansa u Botaničkoj bašti. Pored pomenutih Krstića, Brakočevića, Petrović, Seničić, Đokić, Marinkov, Smiljanić uključeni su bili i Stefan Tićmi, Valentina Bakti, Milica Milosavljević,  

“To je jedan od ljepših poetskih događaja kojima sam prisustvovala. Publika je šetala kroz Baštu, birala svoju pjesničku stanicu po osjećaju, ostajali su u osobenim svjetovima pjesnik/inja koliko su željeli, upijali sadržaj i uzvraćali pažnjom i emocijom.”

Kako kaže, nije imala osećaj “izvođenja poezije”, imala je utisak koncentrovane prisutnosti i razmene. 

“Bilo je lijepo zagrliti nekog ko se zaplače, odgovoriti na osmijeh ili pruženu ruku. Performansi drugih razlikovali su se, svi su imali drugačiji izraz, odnos prema publici, koristili različite rekvizite, koncepti su odgovarali senzibilitetu i poeziji pjesnik/inj/a, onome što žele i mogu na taj način da poruče, i nije bilo dva slična – još jedna od vrijednosti poezije u svijetu medijski zarobljenom u predvidljivom algoritmu. “

O domaćoj poeziji

Marija smatra da je poezija sve aktuelnija u zajedničkom prostoru i da postaje deo zajedničkog zbivanja.
“Moj stav prema tome koliko danas poezija dopire do ljudi je u korijenu ljubavni, ali u razvoju misli ambivalentan. S jedne strane, radujem se što vidim da je poezija koja je bliska mom srcu i poimanju svijeta aktuelnija u zajedničkom prostoru – dodajem kako više volim da ga nazovem tako jer fraza ‘javni prostor’ implicira naglasak na vidljivosti i publicitetu, dok ‘zajednički prostor’ jeste dijeljena stvarnost, prisutnost u zajedničkim aktivnostima na koju bih voljela da smo svi fokusiraniji. Dakle, poezija postaje dio zajedničkog zbivanja. S druge strane, ne bih da se prevarimo da je u to u nekoj velikoj mjeri tako, samo jer smo svi već pretpostavljeno zainteresovani za nju u takvo dešavanje uključeni. Naše zemlje još dovoljno ne poznaju svoje pjesnike, dakle, svoj savremeni jezik i poeziju. Ako bi me neko pitao – a što bi morali da znaju?, pitala bih možda, isto što i svoje đake: a što bi morali da idemo u školu?”

Poeziju treba da poznajemo da bismo bili širi, saosećajniji i bolji, da bismo spoznali sebe, približili se jedni drugima s više poštovanja. 

“Još, da pomenem, vidljivost poezije nije isto što i recepcija poezije. Ipak, naučila sam da imam povjerenja u spremnost ljudi da prime, baš zahvaljujući djeci, i da se slušanje vježba, kao i govor – prvo u skladu s tim koliko si izložen, a kasnije, koliko se izlažeš.”

Marija Dragnić je objavila knjige poezije “Konfabulacije”, “Mi, marije” i “Treća neuništiva stvar”, urednica je u izdavačkoj kući Raštan izdavaštvo i predaje engleski jezik dobroj deci u XIV beogradskoj gimnaziji. Za kraj, izdvojili smo jednu njenu pesmu, koja je inače deo performansa TVOJE SRCE U MOM UMU.

KAD NEKOG NEŠTO BOLI 
JOVANIN TATA IMA OBIČAJ DA KAŽE:
POJEDI JABUKU

Znam šta ti se sve dogodilo.

Znam sve šta su ti uradili, 

i one sitne stvari 

koje od najbližih čine zvijeri 

tvoga srca.

Znam sve što se dogodilo.

Znam šta si sve uradila, 

i one sitne stvari

kojih se prisjetiš 

u rijetkim momentima hrabrosti,

kad znaš koliko si bliska svim ljudima. 

Znam da dobro uvijek pobjeđuje.

Bez borbe.

Sve će se drugo promijeniti.

Neko neće dići slušalicu, 

neko nikad neće pozvati,

nekom si to ti.

Niko te večeras neće zagrliti, 

ili ćeš leći pored nekog, u sebe, 

kao u beskrajnu prazninu. 

Ona je samo prostor mogućnosti, 

mjesta koja čekaju da ih ostvariš

svojim prisustvom.

Znam sva tvoja pitanja.

Nisu mi poznata nikakva riješenja.

Život se ne rješava, 

nego živi.

Zrna će uvijek klijati, 

voda teći ka većoj vodi, 

jabuke padati na zemlju.

Evo jedne.

Uzmi je. 

Zagrizi, 

ti opiši ukus.

Nema nikakve veze sa svim našim pričama 

o grijehu, saznanju, fizici, zar ne?

To je jedna zdrava jabuka.

To je tvoje srce u mom umu.