“Ja sam građanin sveta koliko i umetnik”: Ko je skulptor koji je predstavio Ameriku na Venecijanskom bijenalu

0
Yasunori Matsui

“U ovom trenutku ja sam jednako građanin koliko i umetnik”, rekao je skulptor Martin Purjir koji na 58. Bijenalu u Veneciji zvanično predstavlja SAD.

Biti dorastao ovakvoj odgovornosti ne može biti lako u američkom “trenutku” nabijenom političkom polarizacijom, usponom rasizma i oružanim nasiljem. Ipak, ko god da je pratio 50-godišnju karijeru ovog umetnika zna da je on dorastao zadatku.

Martin Purjir (77) smatra se jednim od najistaknutijih skulptora. Njegov rad neretko deluje apstraktno, iako obiluje referencama na današnji svet, a iako odbija da servira gotova značenja, nosi brojne kulturne, emocionalne i političke konotacije.

“Ensor, Brojgel, Goja”, rekao je visoki umetnik mekog glasa u svom ateljeu u Njujorku prošlog meseca, nekoliko dana pre nego što će otputovati u Veneciju. “To su ljudi koji su veoma iskreno posmatrali svet u kojem su živeli. To je ono što i sam pokušavam.”

Purjir, rođen 1941. godine, odrastao je kao Afroamerikanac u duboko segregisanom Vašingtonu. Njegov otac bio je radnik u pošti, a majka učiteljica.

Roditelji su ga vodili u muzeje od malih nogu, a za njega je granica između umetnosti, etnologije i nauke veoma tanka: njegov umetnički spektar čine i Paul Kle, i eskimski kajaci, ali i ornitologija.

Nakon što je diplomirao na Američkom katoličkom univerzitetu u Vašingtonu 1963. godine, pridružio se mirovnim snagama; učio je nauku i jezike u Sijera Leoneu i šegrtovao lončarima, tkačima i drvorescima. Često se osvrće na uticaj koji su te dve godine provedene u Africi imale na njega.

Kako je rekao istoričaru umetnosti Ričardu Dž. Pauelu: “Povezanost sa životom na starom kontinentu je za mnoge crne Amerikance nepostojeća, izbrisalo ju je robovlasništvo. Zato je život u Zapadnoj Africi i susret sa plemenskom kulturom iz prve ruke za mene bilo neprocenjivo iskustvo.”

U egzistencijalnom smislu, vreme koje je tamo proveo u njemu je razvilo identitet građanina sveta koji živi ovde ili onde, ali pripada svugde. U kreativnom smislu, upoznao se sa idejom da je, kada je reč u umetanju tehnologije u umetnost, manje uglavnom više. U političkom smislu, stekao je drugačiji uvid u svoju domovinu. Pošto nije bio spreman da se vrati u Ameriku, otputovao je u Stokholm, na Kraljevsku akademiju umetnosti, gde je živeo dve godine. Tamošnji susret sa maestralnim tvorcem nameštaja Džejmsom Krenovom inspirisao je njegovu posvećenost skulpturi koja ga je 1969. godine odvela na Fakultet za umetnost i arhitekturu na Jejlu.

Purjir sebe smatra Amerikancem koji preispituje šta, u etičkom kontekstu, znači biti Amerikanac. Upravo je to umetnik kog vidimo u delima koja je poslao na Bijenale.

“Progutano sunce” je beskrajno. Nastalo u saradnji sa arhitektama Todom Vilijamsom i Bilijem Cijenom, sadrži dva dela. Prvi je visoka bela perforirana drvena mreža koja se prostire preko dvorišta paviljona i zaklanja ono što se nalazi iznad nje. Drugi je crna, uvijena cev, inspirisana detaljem sa grčkog stuba koji podseća na zmiju. Sa svojim “repom” svijenim na podu, cev se proteže u visinu i pokriva otvor ekrana svojim “ustima”. Strukturalno je cev potporni element ekrana; simbolički, ona proždire svetlost.

Borba svetlosti i tame nastavlja se unutra sa “Stubom za Seli Hejmings”. Afroamerička robinja koja je Tomasu Džefersonu rodila petoro dece, Seli Hejmings je po svoj prilici bila nepoznata graditeljima Paviljona. Purjir je predstavlja monumentom sačinjenim od klasičnog stuba koji je na vrhu proboden čeličnim kocem sa kojeg lelujaju okovi.

“Tabernakul” je u obliku beretki, skoro dva metara visokih, kakve su za vreme građanskog rata nosili ratnici Unije i Konfederacije. Svojom obimnošću poziva da prvo osmotrimo ogromnu površinu koja se pruža pred nama, ali pogledajte kroz rupu na vrhu i videćete minobacač spreman da ispali đule sačinjeno od materijala poput ogledala u kojem možete da prepoznate svoj odraz u političkoj sadašnjosti koja se ponekada naziva novim građanskim ratom.

“Ne želim da se taj trenutak normalizuje”, kaže Purjir. “Moramo da iskopamo put iz toga nekako.”

A on će u Veneciji kopati duboko.

© 2019 The New York Times