Pojmovi krivice i srama se čine neraskidivo povezanim sa ženskim i queer identitetima i njihovim iskustvom. Osećanja koja osoba ima, i izbore koje pravi, neretko prati unutrašnji osećaj krivice povezan sa svakodnevnim iskustvom. Imajući to na umu, odlučile smo da pokušamo da zamislimo kako bi izgledao svet bez ovakvih osećanja. Vežba se činila jednostavnom, ali je pokušaj bio bezuspešan budući da ni jedno od ovih osećanja nije urođeno, već se generiše nizom socio-kulturnih procesa.
Trenutno svedočimo novom naletu međuljudskog i institucionalnog nasilja u kom su tela, seksualnost i identiteti u velikoj meri potlačeni konstelacijama čvrsto umreženih pozicija moći, dok smo istovremeno i svedoci preporoda i ponovnog oživljavanja ritualnih praksi kroz pojavu savremenih veštica na društvenim mrežama. Bez obzira na individualne pristupe u njihovim praksama, savremene queer i/ili žene i veštice koje se identfikuju kao žene, dele želju da slome ustanovljeni poredak i to povezujući se međusobno, žudeći za osnaživanjem i imajući slobodu da istražuju svoje identitete. Sve ovo u mnogome podseća na ideju o “veštici” kao pre svega političkom subjektu
S tim na umu izložba I’ve seen the future baby, it’s sexy (29.6.- 6.8.) je pre svega poziv da se krene u pravcu (kolektivnog) zalečenja kao i da se probiju postojeće granice i različite opresivne strukture. Osloboditi se određenih kodeksa ponašanja i početi sa odučavanjem svega onoga što nam ne služi. Istražujući identitet „veštice“ i opštu ideju alternativnog, odnosno skrivenog znanja, grupna izložba u Kuli pomaže razumevanju različitih pozicija i formi otpora, kao i neophodnosti istog, i zalaže se za dekonstrukciju narativa i rasklapanje raznovrsnih opresivnih i kontrolišućih struktura.
Izložba I’ve seen the future baby, it’s sexy bila je deo programa ŠKUC galerije u Ljubljani u avgustu 2022. godine.
COVEN BERLIN je queer umetnički kolektiv koji ima za cilj da stvori otvoreno polje delovanja koje će prkositi i opirati se sistemskom nasilju i nejednakosti.Kolektiv je posvećen emocionalnom procesuiranju, kolektivnom izlečenju, političkoj reevaluaciji, pravednim platama i strategijama koje podržavaju bolju raspodelu vremena.
Gvantsa Jishkariani radi u različitim materijalima i tehnikama kojima reinterpretira gruzijsko kulturno nasleđe. Njena umetnička i kustoska praksa reflektuje događanje u njenom najbližem okruženju, iskustva i društveno-političku realnost.
Karin Ferrari koristi slike iz popularne i svakodnevne kulture kroz koje istražuje sadašnji trenutak. Njeno umetničko istraživanje se bavi spekulativnim narativima i inspirisano je produkcijom znanja internet supkultura, koje se kreira na granici ezoterijske utopije i poliičke paranoje.
Lealudvik reinterpretiraju okultunu i opskurnu supkulturnu slikovitost u cilju redefinisanja postojećih heteronormativnih stereotipa. Kroz vizuelnu opsesiju ne-kanonskom predstavnošću reartikulišu odnos sa vizuelnom kutlurom.
Mihaela Minca je veštica, praktikuje belu i crnu magiju, bavi se urocima, činima i proricanjem. U svojoj praksi, kombinuje romske rituale bazirane na lokalnoj magijskoj tradiciji sa hrišćanskim pravoslavnim običajima i verovanjima.
Ozge Sahin ispituje različite međuljudske odnose. To rezultuje interesovanjem za odnos subjekta i temporalnosti, koji adresira kroz gest prisvajanja.
Slavica Obradović radi sa fizičkim i virtuelnim skulpturama koje predstavljaju tela koja se čine kao u procesu fragmentacije ili hibridizacije, gde hibridne reprezentacije korporealnog manifestuju kompleksna unutrašnja emotivna stanja.
Virginia Lupu se bavi uglavnom fotografijom, prikazujući svoje subjekte kako žive i koegzistiraju u društvu, ne menjajući njihov izgled da bi se uskladio sa određenim društvenim normama, očekivanjima ili stereotipima.
