Iron Majdan

Autobus je polazio na „okruglo“ pola sata. Krenuli bismo onim u 16.30, to nam je dalo sasvim dovoljno vremena da sedimo na kanti u samom centru grada, sve dok ne krene da pada veče. Noću bismo bili kod kuće, noću su iznad naših glava leteli avioni, poneki bi se komšija napio pa sa terase pucao na njih iz „tetejca“, sedokosi političar i bivši književnik i profesionalni patriota molio je s ekrana da se to ne radi.

Svi dani ličili bi jedan na drugi, otkako smo se navikli na udaljenu grmljavinu, probijanje zvučnih zidova i uplakane ljude i prestrašenu decu na jutarnjim vestima.

Svi dani ličili su jedan na drugi, ali samo ću taj jedan zapamtiti.

„Danas je pet godina otkako se ubio Kurt“, rekao mi je Ž. dok su drugi putnici u gradskom autobusu na liniji broj 6 zverali u nebo, odakle je stizala neka drugačija smrt, ako smrt nije svuda ista.

Proveli smo i taj dan na trgu, skupa sa prolaznicima se praveći da je sve u redu, razmišljajući ne o tome što se događalo, ne o nasilnicima spolja, nego o jednom danu u Sijetlu i o godinama u Sijetlu pre toga. Nazvao bih to, sve do juče, unutrašnjom emigracijom, povlačenjem u sebe, ali će onda Miljenko Jergović dati intervju za Nedeljnik pa ću shvatiti: nama je 5. april 1994. u državi Vašington bio bliži, ne samo mentalno nego i fizički, od 5. aprila 1999. na Balkanu; a dvocevka važnija i glasnija od agresorskih tomahavka.

Da nije bilo toga iznad naših glava, da nije bilo onoga o čemu nismo ni pričali, te bi noći verovatno bila neka tematska žurka u gradu; ako ne bismo imali novca, a ne bismo imali novca, sedeli bismo u parku preko puta i nadali se da će neka grandžerka, pankerka a svakako krajnje alternativna cura sa crnom šminkom oko očiju i pirsingom u nozdrvi doći i ponuditi da sa nama popije svoje pivo, možda i da ga podeli (ja bih odbio, on ne bi), da klimamo glavom i da ne umemo da joj se udvaramo uz Mudhoney i Stone Temple Pilots.

Dugo nisam mislio o tom danu, čak ni kada bi Spotify odlučio da nam na automobilskoj plej-listi pusti „You Know You’re Right“ ili „Lithium“.

A onda mi se vratilo, sve sa košuljom koju sam tog dana nosio, isečkom iz novina koji je Ž. imao sa sobom – biće da su i dalje krivili Kortni? – i brigom za nekog Ž. i nekog M. tamo negde, istočnije.

Postoji mnogo fotografija koje svedoče o strahotama rata u Ukrajini nakon ruske agresije; mnogo fotografija stradanja i besa, užasa i sile, prkosa i ponosa, hrabrosti i humora. Stavljena u folder sa njima, ova jedna ne deluje kao da je nešto posebno: jedan široki bulevar, na njemu nekoliko vojnika, jedna borna kola i ostaci neke artiljerijske paljbe.

A onda, na nadvožnjaku, detalj: velika reklama za koncert grupe Iron Maiden. „29 травень 2022, Київ ВДНГ“ pisalo je (travanj je, eto kako smo na pogrešne načine i to naučili, na ukrajinskom jeziku maj, a ne april, kao na srpskohrvatskom). Prva postpandemijska turneja legendarnih metalaca, pod naslovom „Legacy of the Beast“, trebalo je da izgleda ovako: 22. maj – Zagreb, 24. maj – Beograd, 26. maj – Bukurešt, 29. maj – Kijev (specijalni gosti: Airbourne + Lord of the Lost), 1. jun – Moskva (specijalni gosti: Airbourne + Lord of the Lost).

Na zvaničnom sajtu Iron Maidena karte su i dalje u prodaji, možete ih pazariti i za Kijev i za Moskvu, nema potvrde da je išta otkazano, tu je negde i rečenica menadžera benda Roda Smolvuda: „Oduševljeni smo što ćemo svirati u nekim od predivnih gradova i država u istočnoj Evropi, uključujući i Ukrajinu, gde nikada ranije nismo nastupali.“

I sve je imalo smisla, i ništa nije imalo smisla.

Neki M. i neki Ž., obični i pomalo naporni i bubuljičavi tinejdžeri, možda Ukrajinci, možda Rusi, možda nešto između jer je tako lako biti između, hodaju Kijevom ovih dana i sede na kanti u samom centru grada pre nego što krene policijski čas. Od potmule artiljerijske paljbe u daljini, u sve manjoj daljini, čini im se da je bas-pedala, sirene za vazdušnu opasnost podsećaju na gitarske rifove; neki M. i Ž., ma njih na hiljade, sede u skloništima i misle, zaboga, samo da mi raketa ne pogodi zgradu, u zgradi je stan, u stanu je dečja soba koju sam odavno prerastao, u sobi je poster na zidu, pored kreveta je radni sto, a u radnom stolu karte za koncert Iron Maidena, prvi u mojoj zemlji. Njima je Iron Maiden bliži, ne samo mentalno nego baš i fizički, od svakog agresorskog tenka i rakete.

Znali su i kako bi to izgledalo: Brus Dikinson bi sam spustio onu veliku hevi-metal pticu na aerodrom, pre toga bi nešto otpevao kontrolorima letenja, VDNG, veliki prostor između hipodroma i Dnjepra, bio bi krcat i vrištalo bi se jedino od radosti.

Danas ili već sutra na tom aerodromu su tenkovi i nema ni piste, ni hevi-metal ptice. Ima samo straha od mraka i broja čudovišta, i molitve za umiruće.

A možda, jer je sasvim u redu nadati se miru čak i kad ti svi kažu da toga neće biti, možda će doći travanj i biće proleće kao što ume da bude, i Brus Dikinson će iz Beograda preko Bukurešta sleteti u Kijev, kao nekada u Sarajevo, pa pevati o izmišljenim beštijama i samo o njima; dobro, pomalo i o slobodi.