I budućnost je istorija: Rusko-japanski rat i moguće pouke za Putina i tok ruske invazije na Ukrajinu

1
(Beta/Kirill Kallinikov, Sputnik, Kremlin Pool Photo via AP)

Kada je Rusija krenula u rat protiv suseda učinila je to sa grandioznim osećanjem supersile. Ruski lider, koji je vladao gotovo kao apsolutni monarh, verovao je da su interesi njegove zemlje ugroženi, te da Rusija zaslužuje veći uticaj i poštovanje. Zamislio je scenario u kojem će neprijatelj brzo popustiti pred ogromnom ruskom vojskom i ruskim teritorijalnim zahtevima. Ipak, suprotno očekivanjima, početna vojna kampanja je prošla loše po Rusiju – delimično zbog linija snabdevanja i logistike, ali uglavnom usled pogrešne procene otpora koji bi neprijatelj mogao da pruži. Neprijatelj, koji je pritom iznenadio svet svojom odlučnošću i sposobnošću da se odupre ruskoj moći, uz blagovremenu podršku evropskih saveznika.

Iako okolnosti mogu da izgledaju poznato svima koji su ispratili rusku invaziju na Ukrajinu, uvod u ovu priču zapravo opisuje početak rusko-japanskog rata između 1904. i 1905. godine, piše Atlantik.

Konflikt koji je imao uticaja i na dalje sukobe u oba svetska rata, ponudio je i važne lekcije za savremene lidere u Moskvi i šire. Zaista, “vojna močvara” Vladimira Putina u Ukrajini danas je prepuna opasnosti koje su se u carskoj Rusiji dogodile tokom vladavine Nikolaja II Romanova, a koje su delom uzrokovale i revoluciju iz 1917, ali i dugotrajnije posledice.

Romanov je pre vek i kusur precenio vojnu moć svoje nacije, a početna domaća podrška ratu Rusije sa Japanom počela je da slabi kako je stvarnost na bojnom polju ukazivala na dugotrajniji sukob. Zahvaljujući napretku u telekomunikacijama, nije se moglo skriti da Rusija ne napreduje kako se očekivalo. Tada, kao i sada sa ratom u Ukrajini, Velika Britanija je Japanu pružala logističku, obaveštajnu i finansijsku podršku, dok su Poljaci iskoristili šansu i otpočeli vojnu saradnju sa japanskom carevinom. Ruski car, izolovan u svojoj palati, odlučio se na bezobzirno kockanje slanjem svoje baltičke mornaričke flote na epsko putovanje oko sveta u nameri da se suprotstavi japanskoj mornarici na Pacifiku. Prošlo je neslavno.

Nikolaj je, ipak, bio uveren da će Rusija na kraju izaći kao pobednik. Rekonstrukcija strategije i veća posvećenost naroda bi, smatra on, doneli prevagu u korist Rusije. Sukob je trajao još godinu dana, ali je u bici kod Mukdena, februara 1905, japanska vojska preokrenula ishod i slomila kičmu ruskoj vojsci, a ubrzo nakon toga, japanska mornarica je uništila većinu preostale ruske baltičke flote u bici kod Cušime.

Samouverenost Rusije značila je odbijanje diplomatskog rešenja koje bi uz podršku naizgled superiorne vojske i ugledne mornarice možda obezbedila teritorijalne ustupke od Japana. Umesto toga, kako piše Tajm, započelo je krvavo nadmetanje, praćeno verodostojnim izveštajima o pljačkama, zverstvima nad civilima i seksualnom nasilju. Ruski generali su bili užasnuti greškama svojih trupa, a mnogim ruskim vojnicima je nedostajala disciplina, ili su bili nemotivisani, o čemu svedoče rasprostranjeni primeri da pripadnici vojske ne poštuju naređenja. Ruski napori u ratu sa Japanom su takođe bili ometeni i lošom tehnologijom, razmimoilaženjima među komandantima, nedostatkom koordinacije kombinovanog naoružanja i nemogućnošću da se zamene ljudski i artiljerijski gubici. Rusija se na kraju okrenula ideji da u ratu sačuva obraz.

Nepopularni i nepotrebni rat sa Japanom izazvao je velika previranja unutar Rusije. Ekonomija je bila u rasulu, nestašica hrane je bila uobičajena pojava, a Rusija je bila osramoćena na međunarodnom planu. Zbog svog neuspelog rata, između ostalih loših odluka, car je izgubio poverenje svog naroda, što je izazvalo proteste zbog ekonomskih nevolja i užasnih uslova rada, a koji su vrhunac dostigli u Krvavoj nedelji, epizodi iz januara 1905.

Ruska carska garda tada je pucala na nenaoružane demonstrante ispred Nikolajevog zimskog dvorca u Sankt Peterburgu, ubivši na stotine demonstranata, dok je na hiljade njih uhapšeno. Suočen sa vojnim porazima i domaćim pritiscima, Nikolaj je konačno zatražio mir sa Japancima kasnije u toku 1905. Američki predsednik Teodor Ruzvelt je predsedavao Ugovorom iz Portsmuta, koji je okončano neprijateljstvo. Međutim, mir sa Japanom nije doprineo harmoniji u Rusiji. Ruskom revolucijom iz 1905. posejano je seme za boljševičku dvanaest godina kasnije, kojom je ukinuta carska Rusija , dok su Romanovi završili tragično.

Iako su paralele između rusko-japanskog rata i sadašnje invazije na Ukrajinu upadljive, postoje i ključne razlike, a potpuno uvažavanje ovih razlika je neophodno da bi se izbegli laki zaključci. Godine 1904, Japan je bio carstvo u usponu, koje je započelo sopstvene ekspanzionističke projekte. Upravo su ovi razlozi doprineli konfrontaciji sa ruskim hegemonističkim ambicijama u istočnoj Aziji. Dve sile su godinima bile angažovane u pregovorima oko teritorija u sadašnjoj severoistočnoj Kini i, a tok borbi je slian onom u Perl Harboru godinama kasnije. Japanci su 1904. zapravo prvi napali iznenadnim udarom na rusku pomorsku flotu u Port Arturu, u Mandžuriji, pre nego što je formalno nastupio rat. Baš kao i na Havajima 1941, Japanci su teško oštetili rusku flotu, čime su preuzeli vojnu inicijativu. Za razliku od današnjih Ukrajinaca, Japanci su imali ogromnu pomorsku flotu kako bi ojačali svoju ekspanzionističku agendu, a čiji gubitak ne bi bio egzistencijalan za zemlju.

U ovom slučaju, Putina bi trebalo da brine analiza posledica rusko-japanskog rata. Postoji mnogo paralela na bojnom polju između ruskih vojnih performansi u ova dva rata, uglavnom zasnovanih na pogrešnim procenama kvaliteta neprijateljskih snaga. Putinov daleko veći problem je, međutim, to što su tokom ruske istorije ponižavajući vojni porazi nagoveštavali velike društvene i političke preokrete. Rusko-japanski rat je samo jedan primer ovog fenomena. Ruski neuspesi protiv Nemačke u Prvom svetskom ratu pomogli su u pokretanju boljševičke revolucije, a katastrofalni sovjetski rat u Avganistanu je ozbiljno oslabio političku koherentnost i kredibilitet Sovjetskog Saveza. Naravno, ovi ratovi nisu izazvali sve društvene nemire u Rusiji. Unutrašnja dinamika koja nije bila povezana sa ratovima je takođe bila u igri, ali je bila u interakciji sa sukobima na ključne načine. U svakom slučaju, vojni neuspesi su pogoršali strukturne probleme i imali ubrzani efekat na ruska politička dešavanja.

Posle revolucije 1905, car se obračunao sa neistomišljenicima, a istovremeno je pravio i nominalne ustupke, pre svega dozvoljavajući izvesno političko predstavljanje naroda stvaranjem Dume, iako to nije bio ozbiljan aranžman u podeli vlasti. Slično, u modernoj Rusiji postoje Potemkinove zamke demokratskog upravljanja, ali nema ozbiljnih provera i nadgledanja Putinove moći. Rizik sa personalizovanom autokratijom, kao što je bila i Romanova monarhija, jeste da se država smatra sinonimom za svog lidera. U rusko-japanskom ratu, loš učinak ruske vojske ukazivao je na to koliko je država postala trula pod carem. S obzirom na to koliko je Putin personalizovao svoju vladavinu u Rusiji, sada rizikuje da rat u Ukrajini postane ekvivalent za sopstveno loše upravljanje Rusijom. Tokom ruske i sovjetske istorije, društveni pokreti za promene često su nailazili na represiju i masovna hapšenja, koja vremenom imaju efekat suprotan od onoga što su autokrate nameravale.

Pukotine nezadovoljstva unutar Rusije već su vidljive zahvaljujući Putinovim često kontradiktornim stavovima prema sopstvenom narodu. Kada su Ukrajinci potopili ruski pomorski brod “Moskva”, ruski državni mediji su lažno tvrdili da je na brodu izbio požar, da je posada od više od 400 mornara spasena i da je brod potonuo u uzburkanom moru. Realnost je da je 100 ruskih mornara, možda i više, poginulo zahvaljujući udarima dva ukrajinska projektila. Mnogi od ovih mornara su bili regruti za koje je Putin tvrdio da se uopšte neće boriti u Ukrajini. Pojedine porodice poginulih vojnika su progovorile o smrti svojih sinova, zahtevajući informacije i odgovornost.

Putin je često pisao o svojim pogledima na istoriju. Ako bi razmatrao pouke iz rusko-japanskog rata, trebalo bi da se seti izreke teoretičara rata Karla fon Klauzevica “da se rat ne dešava van konteksta društva koje ga vodi”. Zaista, domaći nemiri, kao i bilo koji neuspesi na bojnom polju protiv Japana, konačno su ubedili cara Nikolaja II da napusti svoju vojnu kampanju. Današnje porodice hiljada mrtvih ruskih vojnika teško da će ćutati. Takođe, današnja Ukrajina nije Japan s početka 20. veka, ali sličnosti sukoba za Rusiju mogu da osvetle društvene i političke pokretače. Ako ništa drugo, istorija ukazuje da se pokreti za promene javljaju brzo u ovakvim situacijama. U stvari, kao što je rusko-japanski rat donekle oblikovao obrise sveta 20. veka, tako Putinova invazija na Ukrajinu pokreće sile koje definišu 21. vek.

1 KOMENTAR

  1. Jedva sam izdrzao da procitam do kraja ovu gomilu proizvoljnih tumacenja autora koja se tesko moze nazvati clanak a kamoli neka analiza… Realno u clanku fali da se pomene Frojd i njegov analni tip licnosti, kineski obicaji za novu godinu, problem nestasice zejtina, dva jaja, brasno i Pitagorina teorema da bi se upotpunio smisao ovog…. recimo ‘dela’…

Comments are closed.