Odlučivši da režira film „Dabar“, glumica i rediteljka Džodi Foster imala je samo jedno ime na umu – Mela Gibsona. U trenutku lične i profesionalne krize i medijske nemilosti, njen prijatelj trebalo je da prenese deo ličnog iskustva u lik Voltera Bleka, antijunaka koji ne uspeva da se izbori sa očiglednom teškom i zapuštenom depresijom. Otuđenog i slomljenog čoveka koji je izgubio i sebe, i porodicu, i posao, i smisao života pod naletom kliničke depresije i pokušao da se izbori s njom na uvrnut način, distanciranjem preko lutke dabra koja govori.
„Negde u njemu je čovek koji se zaljubio. Koji je osnovao porodicu. Vodio uspešnu kompaniju. Taj čovek je nestao. Bez obzira na to šta je pokušao, a pokušao je sve, Volter izgleda ne može da ga vrati“, čujemo ga kao naratora.
Možda je taj film pomalo mračan način da se dočara depresija i nerazumevanje okoline za neumeće muškarca da se izbori s emocijama, ali Džodi Foster, i sama suočena s depresijom u životu, želela je, između ostalog, da prikaže da bolest ima različita suočavanja, manifestacije i lica. Baš kao što je to drugačije kod Kevina Spejsija u „Američkoj lepoti“.
Novinar i autor Aleksandar Stanković je nedavno na tribini „Na kafi s psihologom“, govoreći o sopstvenoj borbi s depresijom, otkrio da je njegova majka posumnjala kako on ima aferu s drugom ženom, a ne duševnu patnju. Ali on je znao; potražio je pomoć psihijatra nakon tri dana nesanice i trešenja ruku, nešto zbog čega bi mnogi otrčali kod doktora opšte prakse (uostalom, pročitajte njegovu ispovest u knjizi „Iz svoje kože“). I sam Stanković je rekao da je prethodno pokušao čak i alkoholom, vežbanjem… itd. da reši problem, kao uostalom i mnogi drugi.
Depresija, posebno kod muškaraca, o kojoj se inače vrlo malo ili uopšte ne priča, može biti skrivena u raznolikoj paleti emocija, ponašanja i fizičkih simptoma. Ona je zato ponekad mnogo teži i opasniji protivnik nego kod onih koji sve istresaju na videlo javnosti.
„Društvo često šalje poruku da su emocije (a posebno tuga, bespomoćnost i beznadežnost koje se povezuju sa depresijom) znak slabosti, razmaženosti i nesposobnosti“, navodi dr Tijana Mirović, psiholog i psihoterapeut, za Nedeljnik o pojmu muške depresije. „Uz to se muškarcima neretko šalje i poruka da treba da budu jaki i sposobni da ’bez kukanja’ izdrže patnju i bol. Od njih se češće očekuje da budu samopouzdani i samodovoljni; sposobni da upravljaju emocijama, reše problem i ’preuzmu kontrolu nad situacijom (koja god ona bila)’. Jasno je da to muškarcima otežava da (i sebi i drugima) priznaju da imaju problem i potraže pomoć.“
Ovo potvrđuju i nalazi stručnjaka iz čuvene klinike Mejo koji pokazuju da depresija kod muškaraca često ostane nedijagnostikovana i nelečena upravo zato što muškarci češće prikrivaju ili umanjuju simptome depresije i izbegavaju razgovor o problemu kako sa stručnjacima, tako i sa bližnjima, dodaje dr Tijana Mirović.
„Dodatni, a možda i najvažniji problem je to što neretko ni on koji je depresivan, ni okolina, a nažalost neretko ni sami profesionalci ne prepoznaju da se radi o depresiji. Naišla sam na podatak da lekari opšte prakse u preko 50% slučajeva ne prepoznaju da je u osnovi fizičkih tegoba njihovih muških pacijenata zapravo depresija. Naime, i profesionalci i pacijenti često podrazumevaju da su intenzivno osećanje tuge, bezvoljnosti i beznadežnosti nužni simptomi depresije. Ipak, pošto društvo i kultura šalju poruku da ’(pravi/jaki) muškarci ne plaču’, kod muškaraca se depresija češće maskira i ’pretvara’ u druge probleme poput: fizičkih tegoba (glavobolje, problema sa varenjem, dugotrajnog bola u leđima i sl.), erektilne disfunkcije, teškoća sa spavanjem, hroničnog umora, razdražljivosti, besa…“
Možda je upravo to neprepoznavanje, poricanje ili strahovanje, odlaganje… razlog što se ponekad osoba javi stručnjaku u prilično lošem stanju.
„Ako ne prepoznamo depresiju, ne priznamo da imamo problem i da nam treba pomoć, velike su šanse da će se problem koji imamo dodatno zakomplikovati i stvoriti nove probleme poput problema u odnosima ili na poslu, problema sa alkoholom, komplikacije fizičkih simptoma, pa i suicidalnosti. Ovo posebno zabrinjava jer iako muškarci u poređenju sa ženama ređe pokušavaju samoubistvo, ukoliko pokušaju četiri puta veća je verovatnoća da će i uspeti“, ističe Tijana Mirović.
Iako žene i muškarci mogu da imaju u potpunosti iste, lako prepoznatljive i uobičajene depresivne simptome, generalno gledano postoje i neke bitne razlike. „Tako se kod žena dijagnoza depresivnog poremećaja češće javlja uz anksiozne, ili sa strahom povezane poremećaje, poremećaj apetita i dobijanje na težini, dok muškarci češće uz depresivni poremećaj imaju i poremećaj vezan za upotrebu alkohola ili psihoaktivnih supstanci, lošu kontrolu impulsa i povišeno rizično ponašanje“, kaže naša sagovornica i nastavlja:
„Čak iako nemaju te prateće poremećaje u smislu dodatne dijagnoze koja prati depresiju, primećeno je da se kod muškaraca depresija češće manifestuje kroz fizičke tegobe; bes koji varira od razdražljivosti, osetljivosti na kritiku, ili gubitka smisla za humor, do potrebe da kontrolišu druge, ’saobraćajnog besa’, ’kratkog fitilja’, pa čak i nasilja; beg od tegoba i emocija kroz alkohol/droge, preteran rad, preterano gledanje sportskih i drugih sadržaja na TV-u i mrežama, kao i rizična ponašanja kao što su nesmotrena i ’nasilnička vožnja’, bavljenje opasnim sportovima, promiskuitetna i rizična seksualna ponašanja, kockanje i sl.“
Naša sagovornica, ipak, naglašava da to ne znači obavezno da ovakva ponašanja nužno podrazumevaju depresiju. Ona mogu da budu trenutni i odvojeni problem, dodaje, ali i simptom nekih drugih problema sa fizičkim ili mentalnim zdravljem, te je važno da se konsultuje stručno lice, napravi adekvatna procena i otpočne odgovarajući tretman.
Kako onda pomoći muškarcu da osvesti problem i koji je put do isceljenja?
Stanković kaže da je odmah po osvešćivanju simptoma, posle tri dana, potražio pomoć psihijatra i terapiju. Ali neće uvek sve ići tako glatko za svakog muškarca.
„Izuzetno je važno da svi zajedno radimo na razbijanju stigme i normalizaciji ranjivosti i traženja pomoći“, ističe dr Tijana Mirović. „Važno je da radimo i na jačanju povezanosti i saosećanja – da obraćamo pažnju na ljude (i muške i ženske) u našoj okolini i da ih s vremena na vreme pitamo kako su. Da ih stvarno pitamo kako su! Da budemo osobe koje će drugima ulivati poverenje da mogu da nam se obrate i da podele sa nama da ih nešto muči. Da reagujemo ako vidimo da nisu dobro i da ponudimo pomoć, bilo da je to konkretna pomoć ili samo poruka da smo tu – da pričamo, ćutimo, radimo nešto zajedno… da smo tu!“
Ona dodaje da je veoma važno i da sami sebe pitamo kako smo, jer se tako osvešćuje problem. Pogledati u spisak simptoma, koliko ih ima i koliko dugo traju, i da li je momenat za tražnje procene i pomoći.
„Za muškarce mogu biti važna i pitanja tipa: Da li se osećate razdražljivo, izolovano ili povučeno? Da li stalno radite? Previše pijete? Imate li neke od simptoma koje smo naveli?
Ukoliko bi odgovori bili ’da’, bilo bi važno potražiti i stručnu i svaku drugu vrstu pomoći. Istraživanja i iskustvo pokazuju da je uz lekove i psihoterapiju ključni faktor u izlečenju smanjivanje usamljenosti, odnosno uspostavljanje bliskih odnosa u kojima možemo da budemo ’mi mi’ i da budemo ranjivi, a prihvaćeni i podržani. Mnogim ljudima kojima je ta vrsta bliskosti predstavljala izazov, pomoglo je povezivanje sa životinjama i briga o njima“, kaže Tijana Mirović i dodaje:
„Važan faktor u izlečenju može da bude duhovnost, povezivanje sa sopstvenim vrednostima i pokretanje kroz bavljenje aktivnostima koje život čine prijatnijim, lepšim i smislenijim. Pokazalo se i da je izuzetno važno da brinemo o telu i živimo što je moguće zdravije. To znači da imamo redovan san i odmor, pazimo šta i koliko jedemo, redovno vežbamo, provodimo vreme u prirodi i na suncu.“
Ipak, ovo su samo preporuke, kako nam prenosi Tijana Mirović, koje mogu da se prilagode onome što osobi prija ili znači, pa bio to neki mali korak ili aktivnost jer su neki „veći“ (poput kontakta s drugima ili odlaska u teretanu) nemoguća misija kod depresivnih stanja. „To je skroz u redu, kao što je u redu da se obradujemo i što smo samo ustali iz kreveta, što smo uspeli da na trenutak uživamo, pa makar i u šolji čaja. Važno je da vrednujemo sve svoje pomake, resurse i snage, važno je da razumemo da smisao života ne mora da bude u nečem velikom i ’vanzemaljskom’, već može biti i u sitnim aktivnostima i stvarima. Nekada je sitno stvarno ’životno bitno’, nekada je najbolji savet onaj ’uradi nešto malo i makar malo drugačije’. Uradi! Vredeće!“
Projekat „Otvoreno o depresiji“ podržan je od Ministarstva informisanja i telekomunikacija Republike Srbije
Tagovi
