Gorki su lešnici koje jedemo: Ko su Sirijci koji na turskim plantažama ginu u berbama i bivaju prevareni za novac

Piše DEJVID SEGAL

1
Omer Urer/Anadolu Agency, via Getty Images

Poput hiljada drugih izbeglica iz Sirije, Šakar Rudani je prošlog leta radio u Crnomorskoj regiji u Turskoj u kojoj se nalazi najveći broj farmi lešnika na svetu. Stigao je onde u avgustu, očekujući da će sa svojom šestoricom sinova, uzrasta između 18 i 24 godine, zaraditi makar nekoliko hiljada dolara. Krajem septembra otišao je bez ičega osim jedne čvrste odluke: da se nikada više ne vrati.

Posao je bio naporan i opasan. Pošto je teren neravan i pun okomitih strmina, njegovi sinovi uglavnom su brali lešnike osigurani konopcima kako ne bi pali i nastradali. Još gore, dnevnica je iznosila 10 dolara, upola manje nego što im je obećano.

“Zaradili smo taman toliko da otputujemo tamo i vratimo se”, kaže Rudani (57). “Plus troškovi života. Vratili smo se bez ičega.”

Oko 70 odsto ukupne proizvodnje lešnika na svetu dolazi upravo iz Turske, sa oko 600.000 malih farmi nanizanih uz severnu obalu. Najveći deo lešnika završi u gotovim proizvodima poput “nutele“ koju proizvodi Ferero, čokoladicama koje pravi Nestle i tablama “godiva“ čokolade turskog proizvođača Jildiza. Potrošači uglavnom ne poznaju prilike u kojima se uzgajaju i beru lešnici koji krckaju u njihovim omiljenim slatkišima. Sezonski radnici sada su mahom izbeglice iz Sirije. Malobrojni među njima imaju radne dozvole, što znači da nemaju nikakvu pravnu zaštitu.

Turski zakon o radu ne primenjuje se na poljoprivredne biznise sa manje od 50 zaposlenih, te se radni uslovi i mere u ovoj industriji uglavnom oslanjaju na kompanije koje otkupljuju lešnik za gotove proizvode. Iz Ferera navode da kompanija radi na ukidanju dečje radne snage i bezbednosnim standardima. Ova privatna italijanska kompanija – na čijem se čelu nalazi Đovani Ferero sa ličnim bogatstvom procenjenim na 22,3 milijarde dolara – imperija je izgrađena na lešnicima. Ona otkupljuje trećinu ukupne količine lešnika proizvedenih u Turskoj.

Nadgledanje situacije na turskim farmama lešnika je maltene nedostižan cilj pošto je većina tih farmi uglavnom nezavisna. Uz to, minimalna nadnica koju gotovo svaki vlasnik imanja nudi neće obezbediti jednoj porodici dovoljno sredstava za život, i to pre nego što se deo zarade isplati posrednicima koji povezuju radnike sa farmama i neretko ubiraju više od standardnih 10 procenata.

Za kompanije koje proizvode čokoladu ovo je problematično pitanje. Iako su druge zemlje pokušale da podstaknu i ojačaju proizvodnju lešnika, Turska je i dalje glavni proizvođač i izvoznik i praktično je nemoguće zadovoljiti međunarodnu potražnju bez otkupa upravo turskog lešnika.

“Za šest godina koliko nadgledamo farme u Turskoj, nismo pronašli nijednu koja ispunjava osnovne standarde za pristojan posao”, kaže Riša Mital, direktorka za inovacije i istraživanje u Udruženju za poštene standarde rada. “Ni jednu jedinu.”

“Nikada te neće pronaći”

Turska je postala svetska prestonica lešnika uz malo sreće i malo državne intervencije. Crnomorska regija ima idealnu mešavinu glinenog tla, sunčeve svetlosti i padavina. Krajem tridesetih godina prošlog veka, Ataturkova Republikanska narodna stranka podsticala je lokalne poljoprivrednike da sade drvo lešnika, kako bi osnažili lokalnu ekonomiju i sprečili nastanak klizišta.

Lešnici danas, sa drugim usevima poput pomorandži, čaja, pamuka i duvana, čine šest odsto turske ekonomije. Jedna petina radne snage zaposlena je u poljoprivredi, uključujući i sezonske radnike od kojih je 200.000 sirijskih izbeglica.

Rudani se i u svojoj rodnoj zemlji bavio poljoprivredom. Uzgajao je pšenicu i pamuk na imanju od 15 hektara. U januaru 2014. godine izbegao je iz Sirije sa svojom dvanaestočlanom porodicom kada su došli borci Islamske države. Crna zastava ISIS-a u njegovom selu vijorila se naredne tri godine. Sada je kontrolu preuzela kurdska milicija. Akčakale, gde su se nastanili, naslanja se na granicu sa Sirijom. “Vidite onu zelenu kuću na vrhu brda?”, upitao je Rudani, pokazujući prstom na tačkicu u daljini. “To je bila moja kuća.”

Poput drugih 3,4 miliona sirijskih izbeglica koje su od 2011. prebegle u Tursku, Rudani i njegova porodica imaju status “ljudi pod privremenom zaštitom”. Pripadnicima ove grupe omogućen je veoma mali broj radnih dozvola, a poljoprivreda je jedna od tek nekoliko oblasti za koje radna dozvola nije neophodna.

Njegov prvi susret sa lešnicima, na leto 2017. godine, bio je potpuni fijasko. Sa svojim sinovima se u iznajmljenom automobilu odvezao 1.300 kilometara do obale Crnog mora. Kada je shvatio koliko je branje lešnika opasan posao, odlučio je da novac nije vredan toga. Narednog dana, vratili su se kući. “Nisam mogao da verujem kada sam video te planine”, priseća se Rudani. “Delovalo je kao da vas, ako padnete, nikada ne bi pronašli.”

Sledeće godine Rudaniju je očajnički bio potreban novac, a posrednik mu je rekao da će kamata biti viša nego prethodnog puta.

“Rekao je mom ocu da vlasnici plantaža te godine plaćaju dnevnicu od 80 do 100 turskih lira”, kaže Muhamad Rudani, najstariji Rudanijev sin. “Ali kada je otac stigao tamo, shvatio je da je reč o prevari. Rekli su mu – daćemo ti 50 lira i to je to.” Odlučili su da ostanu.

Berba lešnika je podeljena u dva dela, skupljanje i prenošenje. Skupljači pakuju lešnike, a oni se onda, u vrećama teškim po 50 kilograma, tegle uz i niz planinu do kamiona. Radno vreme je ekstremno naporno, neretko se radi i po 12 sati dnevno, sedam dana u nedelji. S obzirom na bedne sume koje zarađuju, većina sirijskih izbeglica kaže da nemaju drugog izbora nego da zaposle i decu.

Navaf Ibrahim, 48-godišnji otac desetoro dece, u Siriji je radio kao taksista. Stajao je u oronuloj kući koju iznajmljuje u blizini grada Adana, jedinog utočišta koje može da priušti porodici, i to samo zato što troje njegove starije dece radi sa njima na poljima pomorandži.

“Ljudi koji nemaju dovoljno članova porodice da rade primorani su da žive u plastičnim šatorima pored puta”, kaže on. “Možete li da zamislite to?”

Neregulisani posrednici

Teškoće rada u poljoprivredi pogoršavaju posrednici. Poznati kao dayibasi, neophodno je da imaju završenu osnovnu školu i dozvolu za rad. U praksi su neobučeni i neregulisani.

Posrednici često radnicima pozajmljuju novac između sezona berbi, a ti dugovi neretko se završe kao ropstvo. Mnogo su češće, navode Sirijci, laži o visini nadnice koja se uglavnom isplaćuje na kraju berbe. Dotad se radnicima isplaćuje novac dovoljan tek da pokrije troškove hrane i kirije, a za svaki dan proveden na polju dobija se “poslovna karta”, odnosno neformalni dokument u kojem se vodi dug.

Sistem je utvrđen tako da prividno obezbeđuje lojalnost, navodi Sanije Dedeoglu, profesorka radne ekonomije na Univerzitetu Mugla u Turskoj. “Da biste formirali radnu grupu, potrebno vam je između 15 i 20 ljudi, ali ukoliko vam je neko dužan, mala je verovatnoća da će on otići da potraži drugi posao”, kaže profesorka Dedeoglu. “Ali sreli smo toliko ljudi koji su skupili gomile poslovnih karata, a posrednici su samo nestali.”

U Akčakaleu je na desetine posrednika. Jedan od njih, Ibrahim Ergun, ukratko je objasnio šta je njegov posao. “Radim ovo već deset godina”, kaže Ergun (71). “Obično sa sobom na sever povedem između 100 i 150 radnika.”

On je svestan loše reputacije koja prati posrednike. “Većina posrednika uzme novac, a ne da nikakva prava radnicima.”

Misterija porekla lešnika

Iako vrednost turskih lešnika na godišnjem nivou dostiže 1,8 milijardi dolara, plantaže se bore za profitabilnost. Zbog nezgodnog terena gotovo je nemoguće mehanizovati proizvodnju, a kada vlasnici plantaža umru, zemlju obično dele njihova deca. Prosečna veličina plantaže sada je manja od 1,6 hektara.

Neki vlasnici plantaža i ne očekuju da će od lešnika zaraditi neki veliki novac. Sema Otkundž, 70-godišnja vlasnica imanja u Akčakoki, svojih 1,6 hektara zemlje nasledila je od oca i nastavlja da uzgaja lešnik zbog osećaja porodične dužnosti.

“Kupci kažu – nudimo ovu cenu, i niko ne može da učini ništa povodom toga”, navodi ona.

Sema je sićušni deo kompleksnog sistema o kojem ne zna gotovo ništa.

Ne ume da nabroji nijednog igrača u industriji mimo svog lokalnog kupca. Velike kompanije koje se nalaze na vrhu ovog lanca nabavke čuvaju u tajnosti poreklo lešnika koji koriste u proizvodnji. Nijedan kupac nije tajnovitiji od Ferera koji neće otkriti ime ni jednog jedinog dobavljača, iako prosta aritmetika ukazuje da je odgovor “skoro svi”. Kompanija, koja takođe prodaje “kinder“ i “roše“ čokolade, treći je proizvođač čokolade na svetu, iza Marsa i Mondeleza, a ispred kompanija Nestle i Herši.

Portparolka kompanije je dostavila mejlom spisak organizacija sa kojima se Ferero udružio kako bi promovisao takozvani Ferero program poljoprivrednih vrednosti.

Riša Mital iz Udruženja za poštene standarde rada navodi da Ferero prima telefonske pozive organizacije i učestvuje u panel-diskusijama o radničkim pitanjima. Samo ne želi da otkriva odakle kupuje lešnike. Udruženje ima bolji uvid u lanac nabavke kompanije Nestle pošto su sarađivali na programu koji je finansiralo američko Ministarstvo rada.

U najboljem slučaju, ovo je skroman početak. U istraživanju koje je Nestle objavio na svom sajtu 2017. godine navodi se da više od 72 odsto radnika nema dovoljno sredstava da pokrije osnovne životne potrebe, a 99 odsto njih navelo je da radi sedam dana nedeljno. Pitanje eksploatacije dece je, navela je kompanija, sada problematično zbog rata u Siriji.

Nestle je odbio da komentariše te podatke.

Turska poljoprivreda je za izbeglice u isto vreme doživotna kazna i suđenje u toku. Za pet godina otkako je napustio svoju domovinu, Ibrahim je spoznao novo poimanje nesreće i toga šta je čini.

“Mi imamo sreće”, kaže on. “Možemo da preživimo ovde. Nikada nećemo biti lopovi. Nikada nećemo prositi na ulici.”

© 2019 The New York Times

1 KOMENTAR

  1. Ionako ne kupujem to smece! Bolji je nas Eurokrem sto puta a i humaniji su uslovi proizvodnje!

Comments are closed.