“Gloria Bell”: Kako je film sa Džulijen Mur vratio žene starije od 50 u filmsku industriju

Piše Džuli Blum

0
Hilari Braun Gejl/A24

Može li razvedena žena, starija od pedeset godina, sa sklonošću ka haljinama na preklop i lošim odlukama da se nađe u centru svoje priče? Pitanje zvuči apsurdno sve dok ne shvatite koliko je malo filmova koji se bave takvim likovima.

Ali upravo to čini “Gloria Bell” čileanskog reditelja Sebastijana Lelija. Rimejk njegovog filma “Gloria” iz 2014. godine ovenčanog nagradama koji će premijerno biti prikazan na proleće u suštini je radikalni koncept za publiku koja je navikla da takvi junaci, odnosno junakinje, budu skrajnuti.

U novoj verziji smeštenoj u Los Anđeles obavijen izmaglicom, Džulijen Mur je zabavna, optimistična razvedena žena puna mana koja se iz dana u dan bori sa dramom koju nose srednje godine. Ona živi u skromnom stanu, ima dosadan posao u osiguravajućoj kući, peva veoma glasno dok vozi svoj pohabani auto i sama odlazi na ples. Oko nje su njena odrasla deca koju igraju Majkl Sera i Karen Pistorijus, njeni prijatelji (Rita Vilson i Alana Ubah), njena majka (Holand Tejlor) i njen užasni dečko (Džon Turturo).

Lelio, čiji je film “A Fantastic Woman” 2017. osvojio Oskara za najbolji strani film, kaže da je želeo da stvori novu Gloriju u skladu sa načinom na koji se menja percepcija žena sa pokretom #MeToo.

“Priča o ženi u Americi koja želi da se njena prava čuju ponovo je veoma potrebna”, kaže on i dodaje: “Sada postoji i politička dimenzija koja je deo uzbuđenja.”

On ističe da ima nečeg dirljivog u okretanju kamere ka liku koji bi u većini filmova bio “majka, tetka ili prijateljica”.

U samo nekoliko američkih filmova koji su se našli u prvih sto prošle godine je žena starija od pedeset godina u glavnoj ulozi, prema istraživanju Univerziteta u San Dijegu. Žene su u 2018. godini sveukupno odigrale tek 36 odsto velikih uloga, a prosečna starost je i dalje niža nego kod njihovih muških kolega.

“Gloria Bell” je egzaltacija koliko i ispitivanje, kaže Lelio.

“Vrlo je intenzivno prikazati je iz svih uglova kroz čitav emocionalni spektar kako biste zaista upoznali ovu ženu.”

Glorijina izuzetna običnost je privukla Džulijen Mur.

“Više je drame u jednom danu života jedne prosečne osobe nego u svim onim fabrikovanim verzijama sa eksplozijama i jurnjavama”, rekla je Mur. “Kada u životu vidite da se neko juri kolima? Drama koja mene zanima je ljudska drama i drama u međuljudskim odnosima.”

Za Murovu (58) takođe je bilo od krucijalnog značaja da pokaže da žene ne postaju manje zanimljive ili manje poželjne kada stare. Lelio (44) je pokazao čitav spektar života jedne žene u filmu u kome se može videti i nešto golotinje i nonšalantnog seksa. Film se odigrava na tankoj granici između sažaljenja prema Gloriji i pronalaska inspiracije u njoj.

“Ne postoji ništa u vezi sa Glorijom što je snažno. Ljudi pričaju o ženskim likovima kao o snažnim i moćnim, a ja uvek pomislim kako mi se ne dopadaju te reči, kako ne znam ko su te žene. Ideja da se bude neprobojan nije ljudska”, kaže Murova. “Kod Glorije je zanimljiva ta izdržljivost kada dozvolite bolu i sramu i teškoćama da prodru u vas, a svejedno uspevate da idete napred i pronalazite način da živite.”

Lelio kaže da je lik Glorije kolaž žena iz njegovog života.

“Odrastao sam okružen ženama.”

Njegova majka bila je, kako je rekao, “glavni izvor otkrića kako je ženi kada stari, nasilje koje ona trpi u tom procesu u kulturi opsednutoj mladošću”.

“Uvek sam slušao njene priče, smejao se sa njom, ali ujedno i shvatao da je ono kroz šta prolaze ona i njene prijateljice zaista teško.”

© 2019 The New York Times