Glad, bezakonje i hiperinflacija: Kako je krah Venecuele nadmašio kolaps Zimbabvea, pad Sovjetskog Saveza i Kubu devedesetih

0
Meridith Kohut for The New York Times

MARAKAIBO, Venecuela – Kolaps Zimbabvea pod Robertom Mugabeom. Pad Sovjetskog Saveza. Kuba devedesetih.

Survavanje venecuelanske ekonomije sve ih je nadmašilo.

Pad Venecuele je najveći ekonomski kolaps u stanju mira u poslednjih najmanje 45 godina, kažu ekonomisti.

“Zaista je teško zamisliti ovakvu ljudsku tragediju, a da u zemlji ne bukti građanski rat“, kaže Kenet Rogof, profesor sa Harvarda i nekadašnji glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda.

Kao ekvivalente Venecueli i njenom urušavanju ekonomije, ekonomisti u MMF-u navode zemlje razorene ratom, poput Libije u protekloj deceniji ili Libana sedamdesetih godina prošlog veka.

Ali Venecuelu, nekada najimućniju latinoameričku zemlju, nisu razorili ratni sukobi, već loše upravljanje, korupcija i pogrešna politika predsednika Nikolasa Madura i njegovog prethodnika Uga Čaveza koje su podstakle inflaciju, a poslednjih meseci Trampova administracija uvela je Venecueli sankcije i dodatno je obogaljila.

Sa padom ekonomije, naoružane bande su preuzele kontrolu nad čitavim gradovima, javne službe su kolabirale, a kupovna moć spala je na svega nekoliko kilograma brašna mesečno.

Mesari se udružuju kako bi uspeli da prodaju komade stoke za koje niko nema para, oni koji su nekada radili u fabrikama sada lutaju po deponijama u potrazi za ostacima hrane i plastikom, a skrhani proizvođači koječega neprestano opsedaju banke u nadi da će uspeti da naplate gomile računa koje je hiperinflacija obezvredila.

Ovde u Makaraibu, gradu sa dva miliona stanovnika na granici sa Kolumbijom, skoro svi mesari prestali su da prodaju odreske mesa pošto njihove mušterije sada mogu sebi da priušte samo čvarke i kravlje papke.

Krizu su dodatno intenzivirale američke sankcije čiji je cilj bio da prinude Madura da se povuče sa čela države i prepusti moć opozicionom lideru Huanu Gvaidu. Sankcije koje je Trampova administracija uvela državnoj naftnoj kompaniji u Venecueli omele su vladu u nameri da proda svoj glavni adut, naftu. Otežan je i uvoz bilo kakvih dobara, uključujući hranu i lekove.

Maduro za glad i nedostatak neophodnih lekova krivi SAD i njihove opozicione saveznike – ali većina nezavisnih ekonomista smatra da je recesija počela godinama pre nego što su uvedene sankcije koje su, u najgorem slučaju, samo ubrzale krah.

Mnogima se čini da je situacija iz meseca u mesec sve gora. Venecuela ima najveće zalihe nafte na svetu, ali je izvoz u protekloj godini doživeo pad drastičniji od onog koji se dogodio u Iraku za vreme američke invazije 2003. godine.

Venecuela je, takođe, u poslednje dve godine izgubila desetinu svog stanovništva pošto su ljudi masovno napuštali zemlju. To je i najveća izbeglička kriza u istoriji Latinske Amerike.

Očekuje se da hiperinflacija ove godine dostigne deset miliona odsto, prema proceni MMF-a, a na putu je i da stekne status najduže hiperinflacije u svetu još od one u Kongu devedesetih godina.

Domaći bruto proizvod će do kraja godine biti manji za 62 odsto u odnosu na početak recesije 2013. godine, kada je Maduro i došao na vlast.

Venecuelanska vlada nije saopštila zvaničnu makroekonomsku statistiku još od 2014. godine, te su ekonomisti prinuđeni da se oslanjaju na indikatore poput uvoza kako bi evaluirali ekonomsku aktivnost.

Poređenja radi, ekonomski pad u republikama bivšeg Sovjetskog Saveza iznosio je 30 odsto na vrhuncu krize sredinom devedesetih.

Vlada zasada usmerava dostupne resurse u glavni grad, Karakas.

Nestanak struje u martu doveo je do nedelje mraka i haosa u Zuliji, najmnogoljudnijoj oblasti u Venecueli.

Prihodi su pali na nivo koji je poslednji put viđen još 1979. godine, prema Međunarodnom institutu za finansije, a mnogi preživljavaju tako što skupljaju drva za potpalu, voće u šumama i toče vodu u potocima.

“Vlada govori o rešenjima na dugoročnom planu, ali ljudi su sada gladni”, kaže Migel Gonzales koji u Marakaibu prodaje divlje šljive.

Ostrvo Toas, nekada turistička idila sa oko 12.000 stanovnika, sada je napušteno.

“Nema lokalne, regionalne, a ni nacionalne vlade ovde”, kaže Hose Espina, taksista. “Ostali smo sami.”

U gradiću Mačikez ugasile su se industrije mesnih i mlečnih proizvoda koje su snabdevale čitavu zemlju.

Nestanak struje je doveo do razbojništva. Naoružane bande otimaju stoku rančerima.

Romulo Romero, lokalni rančer, kaže: “Ne možete da proizvedete ništa ako vlada bezakonje.”

© 2019 The New York Times