Rođen i odrastao u severoistočnom Londonu, Džimi Grivs je bio originalan primerak Čelsija i onoga što su navijači nazvali „Drake’s Ducklings“, pomalo se sprdajući sa „Bezbijevim bebama“. Menadžer Ted Drejk je imao pakleni plan, a Grivs je, viđen kako po ulici juri za loptom sa prijateljem Džimijem Tompsonom, bio jedna od potrebnih kockica za plavi mozaik.
Posle nekoliko godina došao je do tada drugog mesta večne liste Čelsijevih strelaca i odlučio da pređe u Italiju i to u Milan. Kupljen je za 80.000 funti, a 15.000 je dobio samo za potpis.
A onda je počeo njegov milanski krug pakla.
Dobio je listu napornih dnevnih aktivnosti, sa sve planom kada bi trebalo da legne da spava. Poludeo je. Odmah je želeo da se vrati, ali bilo je kasno. Prinuđen da živi životom koji je programirao Nereo Roko, tadašnji trener Milana, Grivs je postigao devet golova i izdržao 14 utakmica. Pobegao je kući.
Tako se priča o „ludim Italijanima“ pojačala. Još je Đani Brera, čuveni italijanski novinar, pisao o tome da Italija nije sposobna da igra napadački i da je rešenje da se okrene odbrani.
Kako se tada pričalo – „nije protivnicima problem što Italijani mnogo pažnje pružaju odbrani, nego što je igraju dobro“.
Azuri su imali dva tipa odbrambenih igrača – jednog Gaetana Šireu, koji je igrao u najfinijem odelu od tvida, elegantan klizio po travi i jednog Klaudija Đentilea koji je igranje „flastera“ doveo na viši nivo, tučom i izluđivanjem protivnika.
Godine su prolazile i Italija je nastavila da proizvodi i širee i đentilee, ali su igrači poput Klaudija ostajali važniji deo narodnih priča jer su se poklapali sa onom popularnom rečju – „narativom“ koji je građen.
„Italijani igraju ciničan fudbal, samo se brane, „Katenaćo“ je bunkerčina, oni biju kao milicija, prljavi su, drame, glume i onim skupljenim prstima i začuđenim facama iritiraju ljude.“
Kada je Grivs posle 14 utakmica glavom bez obzira pobegao u London i to u Totenhem, u Italiji se govorilo o tome da su Englezi razmaženi i znaju samo za to što zovu „English Game“. A ta je „engleska igra“ nabijanje „na palac“ i gordost Gordog Albiona.
Od toga da „oni misle da su izmislili fudbal, a čak ni to nisu“, do toga da je čitav svet počeo da se raduje svakoj Engleskoj tragediji. Koju, uzgred, upravo Englezi sami kreiraju.
Mundijal u Engleskoj 1966. godine počeo je krađom trofeja Žila Rimea u Londonu i petodnevnom potragom koju je uspešno završio pas Pikls. Svi su na prvenstvu igrali lepršavo, tako se makar pričalo, pojavili su se Bekenbauer i Euzebio, a Engleska je igrala ružnjikvao i došla do finala. Pobedila je 4:2, a treći gol koji je postigao Džefri Harst zapravo to nije ni bio – lopta nije prešla liniju.
Pričalo se od tada godinama da Englezi nisu sposobni da organizuju turnir, a onda pred kraljicom „pokradu protivnika“, pričalo se da ih je guralo sa svih strana, a kada su se te priče uvezale sa kolonijalnom prošlošću i „tradicionalnom mržnjom“ koju mnogi brižljivo gaje prema Englezima, narativ je upotpunjen.
„Prvo nisu želeli da igraju sa ostalim Evropljanima na početku ere Kupa šampiona, pa su nastavili da budu gordi, da „otimaju i u fudbalu“, da patetično slave i pričaju o svojim porazima, da bi kao šlag na tortu došla pesma „It’s coming home“.“
Malo ko i danas mari zbog toga što nije istina da su Englezi te 1996. bili bahati, da nije istina da su verovali u pobedu i da je ta pesma zapravo bila parodija, zezanje, nešto poput „Je***e se fudbaleri“.
Kada u nedelju u finalu Evropskog prvenstva na Vembli istrče reprezentacije Italije i Engleske, biće to dvoboj dva stereotipa.
Jer Englezi zapravo jako retko veruju u svoju reprezentaciju, a baš kao Srbi obično se „lože“ bez osnova. I njihova reprezentacija ima mnogo više tragičnih poraza i nepravednih sudijskih odluka protiv sebe, nego „otimanja“. I ovaj tim koji vodi Geret Sautgejt, osim što je toliko mlad da se promašenog penala svog selektora ne seća, nema nikakve stare komplekse. Ne igra čak ni onako „engleski, na palac“, mada je istina da ne igra ni blizu lepo kako bi mogao.
Ni Italijani nisu jedini koji koriste sva sredstva da bi pobedili, a to im najviše zameraju oni koji se najviše raduju pobedama svojih timova iz ofsajda ili šutevima za pobedu iz auta. I ovi Italijani ne liče ni na jedne prethodne. Vole da igraju lopte. Retko padaju bez potrebe, mada se i to događa. Ne igraju „Katenaćo“ i ne igraju bunkerčinu i te dve stvari nisu iste.
Međutim, postoji jedna važna stvar kod stereotipa. Stereotip kada ga ubiješ uvek oživi jači.
Kada se dvoboj dva velika fudbalska stereotipa – ili ako baš volite tu reč, narativa – u nedelju završi, nijedan od njih neće biti ubijen. I niko neće govoriti o tome kako je Manćini preporodio Italiju, ili kako igra, trči, ujeda i opet trči Kajl Voker, samo će se još više govoriti o onim izlizanim i klimavim tezama.
Pa ćemo, ako pobede Italijani slušati da se to Engelzima sveti što su gordi i bahati, ili u obrnutom slučaju da se to Italijanima sveti što su „žabari“ i što su „ljigavi“.
Iako ove dve generacije nisu. Ni blizu.
Tagovi
