Zaboravljamo istoriju, kao da nam kopni kolektivno pamćenje
Marko Šantić, reditelj iz Ljubljane rođen u Splitu, drugi put učestvuje na FEST-u. „Probudi me“, deo Glavnog takmičarskog programa, prati mladića Roka koji, nakon nezgode, privremeno izgubi pamćenje. Vraća se u rodno mesto, Jesenice, gde se suočava sa svojom ksenofobičnom prošlošću i grupom prijatelja koji i dalje mrze muslimanske sugrađane.
Kako je nastao film „Probudi me“ i koliku je ulogu imao koscenarista Goran Vojnović, autor poznatog romana „Južnjaci, marš“?
– Ja sam 2014-15. počeo da pišem scenario koji je izgledao skroz drugačije, a onda se Goran pridružio pa smo krenuli da razvijamo priču, kasnije i uz koscenaristu Saru Hribar. Goran jako dobro poznaje te teme i bio je veoma bitan za ceo proces. Radili smo zajedno i na mom kratkom filmu „Sretan put, Nedime“ gde smo se bavili bošnjačkom zajednicom u Sloveniji. Pošto je pretprodukcija tako dugo trajala, pitali smo se da li ćemo biti ukorak sa ovim ludim vremenom i ostati relevantni i 2023. Ispostavilo se da jesmo.
Da li vas je inspirisao neki konkretan lik ili slučaj ili, uopšteno, klima i atmosfera?
– Hteli smo da pokažemo klimu i atmosferu u društvu. Počeli smo od amnezije i našli jednaku paralelu i sa amnezijom pojedinca i sa amnezijom društva. Ona nam se učinila aktuelnom u ovom digitalnom vremenu kada se redizajnira istorija i puno stvari se zaboravlja, kao da kopni kolektivno pamćenje. Činilo nam se da preko te male, lične priče možemo da pokažemo širu sliku. Tome smo dodali i fake news i sve te sitne strahove i paranoje koje su izazvali talasi migranata s Bliskog istoka i mešanje kultura u Sloveniji.
Kako ste radili sa glavnim glumcem, Jurom Henigmanom, budući da je ceo film iz njegove perspektive?
– Jako sam želeo da radim s Jurom, ali smo imali audicije, jer je kroz njih trebalo da se vidi da li baš on odgovara tom liku. Nekako je kliknulo. Samo što smo počeli da radimo, krenula su zatvaranja zbog korone, što nam je dalo dodatno vreme da produbljujemo i razrađujemo uloge i odnose među likovima. U filmu ima dosta scena koje smo improvizovali. Inače, ovo je prvi slovenački film snimljen posle „otključavanja“.
Bili ste do sada na festivalima u Talinu i Trstu. Kako je prihvaćena ova priča tamo?
– Više su nas razumeli u Trstu, tema je tamo relevantnija zbog njihove istorije, dok publici u Talinu priča nije bliska, iako sam grad vizuelno i hladnoćom više podseća na Jesenice. U Sloveniji ćemo premijeru imati tek u oktobru, pa ćemo videti prave reakcije.
