Downtown

0

Verovatno je i pre nedelje uveče Petula Klark pomalo mrzela pesmu “Downtown”. Umetnici su sujetni, muzičari posebno, i postoji mnogo priča o velikim zvezdama koje ne žele da na koncertima – sećate se, to je kad neko izađe na binu, a tu je i publika, pa se svi dobro zabavljaju – pevaju svoju najpoznatiju pesmu. Ja sam mnogo više od tog jednog hita, misle oni dok oni usputni fanovi, što su došli baš zbog tog jednog hita, nervozno trupkaju.

Sredinom šezdesetih, Petula je već bila na kraju svoje karijere. Posle hitova poput “The Little Shoemaker” i pojavljivanja u popularnim mjuziklima, udala se i preselila u Švajcarsku, potom i u Pariz, imala je već trideset godina, što je za šou-biz bila duboka starost. Počela je da peva na francuskom jeziku, zapravo su je na francuskim radio-stanicama vrlo često vrteli, ali čudo koje je tih godina dolazilo s Ostrva prolazilo je mimo nje.

A onda ju je pronašao Toni Heč, jedan od onih pesmotvoraca koji su, takva je muzička industrija, vazda bivali u zapećku. Neko drugi bi zviždao njihove melodije, neko drugi bi pevao njihove tekstove; u najboljem slučaju, dobili bi tantijeme. U najgorem, sitna slova na unutrašnjoj strani ploče.

“Downtown” je nastala u Njujorku, a gde bi drugde, u jesen 1963. Toni je šetao između Brodveja i Tajms skvera, zapanjen – Britanija je i dalje bila uspavana i konzervativna – što prodavnice rade, što i u sitne sate na ulici ima ljudi, što se smeju i zabavljaju pod neonskim svetlima. Verovatno bi lepo bilo kazati da su mu stihovi došli sami, da ga je udarila inspiracija za “When you’re alone and life is making you lonely / You can always go downtown”. Istina je, garant, da je samo zabeležio nekoliko mentalnih slika, a potom, u sivoj kancelariji u kojoj postoji samo klavir i ništa drugo, s cigaretom u ruci, seo i sačinio budući hit.

Trebala mu je samo Petula; ona je već, ili će to kasnije tako pričati, čula Tonija kako zviždi “Downtown” i znala da mora da se vrati karijeri, svom maternjem jeziku i Londonu, gde ju je čekalo četrdesetoro muzičara.

“Downtown” možda nije pesma o radosti – “Kad god je pevam, zamišljam nekoga ko sedi sam u svojoj sobi, ko se oseća pomalo bezvrednim, ko je nadomak depresije, a potom ustaje i izlazi na ulicu, da bude među drugim ljudima koji se možda isto tako osećaju u sebi”, govorila je Petula Klark – ali jeste pesma o životu, gužvi, žamoru, osećaju da tamo, u gradu, sa nepoznatim ljudima, život može da se promeni nabolje, makar na jedan dan.

Stihovi “Downtown” zvučali su čežnjivo, ma pre će biti ironično, ove 2020. “Centar grada” nije postojao, u centar grada se nije imalo rašta ići, bioskopi nisu radili, nije radilo ništa, bosanova nije svirala niotkuda (sem iz nekih zaštićenih tajnih ćoškova gde bi se okupljala kakva “kovid-elita”, no to je nama normalnima, nama koji smo pazili druge, ako već nismo umeli sebe, bilo nedostupno), neonska svetla bleštala su sama za sebe, nevolje nije bilo moguće zaboraviti, koliko god na repeat stavljali najveći hit Petule Klark.

A onda je 2020, ta najbizarnija, najokrutnija, najčudnija godina u našim životima, poželela da nam otme i “Downtown”. Ako Petula Klark – živa je i zdrava i plava; živ je i Toni Heč – dosad i nije mrzela što je svi poistovećuju sa tom pesmom, vest iz Amerike joj je garantovano pokvarila i Božić i Novu godinu.

Entoni Vorner, 63-godišnji usamljenik iz Nešvila u Tenesiju, otišao je jednog jutra u dauntaun tog po muzici poznatog grada i parkirao svoj RV, prethodno napunjen eksplozivom, u Drugu severnu aveniju. Sa zvučnika se prvo čulo upozorenje, poziv građanima da se evakuišu, a potom i legendarna melodija.

“Svetla su mnogo svetlija ovde / Gde možeš da zaboraviš na svoje nedaće, na sve svoje brige”, odzvanjala je Petula Klark u praznom centru.

Vozilo je eksplodiralo tik pre zore. Entoni Vorner – kažu, kao i uvek kada se radi o nesrećnicima, da je bio “tih, ali prijatan” – bio je sam u njemu. U udaru je povređeno troje ljudi.

Istraga je zasad pokazala da je ovaj stručnjak za IT, koji je privatno održavao računare u brojnim firmama po Tenesiju, nedavno otišao u penziju, da je bivšoj devojci poklonio automobil rekavši joj da boluje od neizlečivog kancera, a neki mediji javili su i da je bio zagovornik teorija zavera i da mu je posebno na živce išao 5G.

Ako postoji nešto kao pažljivi bombaš-samoubica, onda je Entoni Vorner bio to, pošto je unapred obavestio sve o svojim namerama; ako postoji simbolika u jednom groznom činu, onda je to ovo: u godini horora, smrti i bolesti, u kojoj smo naučili da budemo pomalo pustinjaci, u kojoj nam ni muzika nije pomagala, jedan asocijalni tip razneo je sebe uz stihove pesme koja govori o gradovima i njihovom saobraćaju, o muzici koja leči, o žurkama i neonskim svetlima koja umeju da uteše nevoljnika, o životu koji više ne postoji, i koji se možda neće vratiti ni 2021.