Đilas je pozvao telefonom: “Za Vas nisam kod kuće…”

0
ROBERT ATANASOVSKI / AFP / Profimedia

Drugi od dvojice muškaraca koji se obrušio na njeno književno stvaralaštvo bio je Milovan Đilas, i to pred kraj njenog života. Razlog je bio Njegoš, religija – razume se – politički motivisan. Krajem novembra 1951, Isidora Sekulić objaviće delo “Njegošu knjiga duboke odanosti”, povodom stote godišnjice smrti crnogorskog vladike. Uslediće Đilasov napad zbog čega će Isidora spaliti nastavak knjige prethodno je pročitavši samo Beli Pavlović, dvorskoj dami kraljice Marije. A Đilasu, koji će se pokajati posle pada sa vlasti, nikada neće oprostiti.

Darko Hudelist je u zapaženom serijalu tekstova o Ivanu Meštroviću u Nedeljniku, beleži Marko Prelević u knjizi o Milovanu Đilasu, napisao da se Isidora Sekulić tada upustila u intrigantnu polemiku sa Njegoševom figurom, odnosno poprsjem, koju je Ivan Meštrović napravio negde tridesetih, u doba kada se govorilo da bi se Petroviću mogao podići veliki spomenik u Beogradu. I u doba kada je student Milovan Đilas već dobrano zadojen komunističkim idejama…

Isidora Sekulić je, kako je pisao Hudelist, Meštrovićevu figuru Njegoša proglasila “netačnom” i “tuđom” Njegoševom liku i delu, sredini iz koje je on ponikao.

“To nije suštinski Njegoš. Njegova glava bezmalo je neprijatno pognuta, neadekvatna biću Vladičinu, neadekvatna istini.”

Ubrzo je stigao Đilasov odgovor. U “Borbi” već se početkom 1952. Đilas ostrvio na Isidorinu knjigu, a krajem marta te godine iz štampe je izašla i njegova knjiga, ponukana upravo “Dubokom odanošću”. U “Legendi o Njegošu” stoji ovo: “Isidora Sekulić je koncentrat i pad svega onoga što je srpski idealizam rekao o Njegošu.”

On ju je uporedio – razume se, u negativnom kontekstu – s vladikom Nikolajem Velimirovićem (autorom knjige “Religija Njegoševa”) i nekim drugim tumačima Njegoša koji, kako je napisao, “Njegoševim pesimizmom obrazlažu svoj reakcionarni idealizam”. Bila je to, uza sve ostalo, i žestoka politička diskvalifikacija Isidore Sekulić, iz britkog pera (vele)uticajnog pisca i agitpropovca Milovana Đilasa (Darko Hudelist, Nedeljnik).

O tome je upravo Hudelistu kasnije govorio Dobrica Ćosić. “Isidora je napisala jednu jako emocionalnu, pesničku, zaljubljeničku knjigu o Njegošu, koja je po Đilasovom mišljenju, i mišljenju Agitpropa, bila popovska, prejako religiozna, tumačila je Njegoša iz religioznog ključa. I Đilas je nju žestoko napao…”

O slučaju je govorio i još jedan prijatelj kojeg će Đido steći u disidentskim danima, Matija Bećković:

“Đilas je tada partijski ideolog. Glavni problem je Njegoš. Pravi se nova nacija, crnogorska, a sad, najveći, odnosno jedan od tvoraca srpskoga nacionalnog identiteta je Njegoš; on je jednodušno proglašen za najvećeg srpskog pesnika… I Đilas u toj svojoj prvoj knjizi o Njegošu, razume se, hoće da otme Njegoša, da ga odbrani od njegove Crkve, od njegove religije, i da ga stavi na liniju borbe i otpora i bilo čega drugoga, ali ne da je on neki religiozni mislilac!”

Ostalo je nepoznato, ili sakriveno, da li je Isidora Sekulić zaista zbog ubojite Đilasove kritike spalila drugi rukopis koji je spremala, onaj o “Gorskom vijencu”.

Gospodin Đilas je uzeo sekiru i ubio jednu staricu! Ponovo kritikovana i neshvaćena, na zalasku svoje spisateljske karijere, izoluje se zbog straha od “komunističke inkvizicije…

Đilas će u zatvoru u Sremskoj Mitrovici potkraj pedesetih napisati novu, pomalo pokajničku knjigu o Njegošu, ali Isidore već neće biti među živima da je pročita i da možda prihvati izvinjenje.

Mnogo kasnije, krajem osamdesetih, kada je mogao i da progovori, u jednom intervjuu zagrebačkom “Startu”, Đilas je priznao da je prema Isidori Sekulić bio nepravedan kao prema piscu.

“Tada sam branio Partiju i partijsku ideologiju. Pojava jedne takve sugestivne, lirične knjige, kakva je bila Isidorina, imala je jak uticaj i van intelektualnog, nepartijskog kruga. Bila je uplivna i na intelektualni partijski krug. Posredni povod za ‘Legende o Njegošu’ dao mi je Mihailo Lalić koji je hvalio Isidoru preda mnom, a ja sam otprilike, reagovao na način: ‘Kako možeš da hvališ jednu idealističku knjigu koja hvali nekakve mistične, nacionalne, mitove?'”

Otkrio je tada i da je pokušao da uspostavi kontakt, što je ona odbila.

“Telefonirao sam joj, ali ona nije htela da razgovara sa mnom, što me je još više gurnulo u jedan, kako da kažem, aktivniji stav, da pitanju pristupim temeljitije. Temeljitije sa marksističkog i partijskog gledišta.”

Ovaj udarac Isidori Sekulić, nije bio od onih na kakve je do tada navikla, stigao je iz vrha vlasti.

Prijateljima je govorila da je bezbroj noći provela pored prozora, bez sna, čekajući da dođu da je uhapse. Danima nije izlazila iz kuće plašeći se za svoj život.

Koliko su Isidoru Sekulić, ženu koja tada ima 74 godine, pogodile ove zastrašujuće osude, najbolje svedoče reči Jare Ribnikar, beleži Đuričić: “Gospodin Đilas je uzeo sekiru i ubio jednu staricu!” Ponovo kritikovana i neshvaćena, na zalasku svoje spisateljske karijere, izoluje se zbog straha od “komunističke inkvizicije”, a zlonamernici će je proglasiti “pomahnitalom babom koja ima čudnu i nezgodnu narav”. Sama Isidora Sekulić je tim povodom kazala: “Vidite, ova Đilasova knjiga je strašno delovala na mene. Ne slažem se sa njegovim shvatanjima, ja znam sedam filozofija, a on zna samo jednu. Što je najgore, ja sada više ne mogu da pišem. Upravo mogu, ali niko neće smeti da štampa moje rukopise. Stoga, ovih dana sam spalila svoj dnevnik, koji sam godinama vodila……”

O toj drugoj Isidorinoj knjizi, koju je navodno spalila, Đuričić piše da je slikarka i dvorska dama kraljice Marije, Leposava Bela Pavlović jedina koja je imala privilegiju da vidi, bolje reći čuje Isidorinu drugu knjigu o Njegošu. Đuričić je sa njom 2000. godine, četiri godine pre njene smrti, mesecima razgovarao u njenom dorćolskom potkrovlju, dok je ležala u krevetu i imala potrebu da se ispovedi.

O tom poslednjem susretu sa Isidorom, Đuričiću je “dosta uzbuđeno” pričala: “Jednog jutra me je pozvala Isidora telefonom i upitala da li bih mogla čitav sutrašnji dan da provedem kod nje. Htela bi, kaže, nešto da mi pokaže. Otišla sam još u devet. Rekla mi je da je završila svoju drugu knjigu o Njegošu. Pročitala je kritiku koju je napisao tada svemoćni Milovan Đilas, po izlasku iz štampe njene prve knjige i rešila da nastavak, drugu knjigu ’Duboke odanosti Njegošu’ u rukopisu spali. Kazala je da ne vredi živeti kada čovek dođe u neke godine. Rekla sam: ‘Gospođice Sekulić, zašto tako govorite? I moj otac, koji je vaš vršnjak, stalno to ponavlja.’

‘Pa i on treba da umre’, rekla je i nastavila mirno: ‘Osetila sam potrebu da nekome ovaj svoj rad pročitam pre nego što ga uništim.’

Toplo mi je stisla ruku, uzela svoje naočare i počela jasnim glasom da čita. Čitala je od jutra, sa jednim jedinim prekidom oko dva, kako bismo, kako je rekla, nešto prezalogajile. Već ranije je spremila divne sendviče i skuvala njen omiljeni čaj kojim je uvek svakoga posluživala, a zatim je nastavljajući naizgled mirno čitanje tiho završila ono što je naumila. Nastao je tajac. Isidora se prva trgla: ‘Hajdete Bela, zanele smo se. Oči su vam pune suza. Moje nisu. Mora se u životu biti hrabar. Uzmite vaše stvari, pa brzo idite. Počinje da se spušta mrak. Znate da ne volim da se sa brda po noći vraćate sami.’ Ispratila me je kroz bašticu sve do puta. Stisla mi je obe ruke i prošaputala: ‘Nećemo se više videti, osećam to. Mnogo sam vas volela.’ Nešto kasnije te večeri telefonirala mi je slikarka Zora Petrović, koja je stanovala na Dedinju, blizu Isidore. Albanac, koji je kod Isidore ložio, čistio i uređivao bašticu, dojurio je kao bez duše da joj javi kako je Isidoru zatekao u spavaćici, zgrčenu na podu, ispred kaljeve peći u koju je sa teškom mukom ubacivala stranice svoje druge knjige o Njegošu.”

Tri godine posle te zapaljive kritike, kada je pao sa vlasti, Milovan Đilas je preko Živorada Stojkovića pokušao da stupi u kontakt sa Isidorom. Odbila je da ga primi. Đilas je pozvao telefonom, rekla mu je:

“Za Vas nisam kod kuće.”

Iz knjige “Isidora Sekulić: Sama i svoja” koja se sada može naručiti na sajtu Nstore.rs