Britanska zvezda, pevačica i kantautorka Joss Stone održaće 22. jula koncert u Luci Beograd. Joss je hvaljeni i nagrađivani debi album „The Soul Sessions“ objavila sa samo 16 godina. Usledile su Gremi i Brit nagrade i tiraži albuma u više od petnaest miliona primeraka. Sarađivala je sa legendama poput Jamesa Browna, Burta Bacharacha, Stevieja Wondera, Stinga, Vana Morrisona, Jeffa Becka, Micka Jaggera i sakupila više od milijardu strimova samo u SAD.
Izuzetno šarmantna započela je naš razgovor sa „Lepo je videti tvoj smeh“, ja sam odgovorio sa „Takođe“ usput glumeći eksperta za severnoengleski industrijski art, a završili smo sa fudbalom.
Sa svojim prvim albumom ostvarila si veliki uspeh, kako u prodaji, tako i u popularnosti. Isto se desilo i sa drugim albumom. Da li si osećala pritisak tog ranog uspeha i pitala se šta treba da usledi?
Bila sam jako mlada, imala sam 16 godina. Nisam imala sa čim to da uporedim, nikada pre toga nisam imala drugi posao. Samo sam radila svoj posao. Mislim da nisam ni shvatala koliko je to uspešno jer nisam imala mobilni telefon na kom bih to pratila. Nije bilo društvenih mreža. Išla sam sa svirke na svirku, a kada bih se posle nekoliko meseci vratila kući, pitala bih se: „Zašto su svi tako čudni? Zašto me ljudi u supermarketu gledaju?“
Nije mi bilo jasno, mislila sam da je to baš čudno. Tada sam shvatila da je to postala ozbiljna stvar i da je to uspeh, ali sam takođe pomislila: „Ovo je prilično neprijatno.“ Jer ja sam zapravo samo htela da pevam.
Bio je to vrlo zanimljiv period. Takođe, bila sam tinejdžerka; nisam bila samo osoba kojoj se to desilo, već tinejdžerka kojoj se to desilo. A tinejdžeri su vrlo nesigurni i brinu se oko svega. Bilo je tu puno hormona i briga. Bio je to zanimljiv period, ali drago mi je što se desio dok sam bila tako mlada, jer sam naučila šta volim, šta ne volim, šta želim da zadržim, a šta ne. Tako da je to bila dobra lekcija za mene.
Dolaziš u Beograd 22. jula. Da li se sećaš svoje prethodne posete Srbiji?
Sećam se, da, i mnogo mi se svidelo. Ljudi su bili divni i sve je bilo prelepo. Drago mi je što dolazimo ponovo. Veoma smo srećni što imamo priliku da se vratimo, ne dobija svako šansu da ponovo dođe u Beograd.
Kako je bilo sarađivati sa legendama kao što su bubnjar Bitlsa Ringo Star i jedan od najboljih gitarista sveta slavni Džef Bek?
Znaš šta? Džef Bek mi je bio veoma dobar prijatelj, a Ringo Star je bio stvarno zabavan. Sa Ringom sam provela malo vremena, onog dana kada smo pisali pesmu, i uglavnom smo se glupirali. Bilo je kao da se igraš sa detetom u pesku. Ali Džefa sam baš dobro poznavala godinama i mnogo mi nedostaje jer je bio neverovatan čovek. Veoma sam blagoslovena i srećna što sam provodila vreme s njim.
Bio je veoma skroman. Nije ni znao koliko je talentovan. Bilo je čudno, on bi pred svirku imao veću tremu nego ja, ako je to uopšte moguće.
A šta je sa još jednom zvezdom, kako je bilo kada te je Mik Džeger pozvao da se pridružiš bendu?
Aha, misliš na bend SuperHeavy sa Mikom Džegerom? Da, zapravo me nije pozvao Mik. Pozvao me je Dejv Stjuart…
Iz grupe Eurythmics?
Da, Dejv iz Eurythmicsa. On je jako dobar prijatelj sa Mikom Džegerom i došao je na tu ideju. Pretpostavljam da su se okupili i odlučili koga žele u bendu. Dejv me je nazvao i rekao: „Džoslin, imam ovu ideju. Stvarno želim da napravim bend. Hoćeš li biti u njemu?“ Rekla sam: „Da, volela bih da budem u tvom bendu. Nikad ranije nisam bila u takvoj grupi.“ A on na to: „Želiš da znaš ko je još u bendu?“ Rekla sam: „Pa, okej, naravno. Reci mi.“ A on: „Pa, tu će biti Mik.“
Znala sam da je on dobar prijatelj sa Mikom, a upoznala sam ih obojicu u isto vreme, s tim da sam više vremena provodila sa Dejvom.
Zatim je rekao: „Dolazi Mik, dolazi Demijan Marli i dolazi A. R. Rahman.“ Ja sam bila u fazonu: „Okej. Hoćete da budem devojka u bendu? Jedna jedina devojka?“ Bila sam toliko uzbuđena. Bilo je to kao da te izaberu za neku predstavu ili film. Bilo je baš kul.
Mnoge zvezde su snimile božićni album. Šta je tebe privuklo da i ti napraviš božićni album?
Godinama sam želela da napravim božićni album, a mislim da to ranije nisam uradila jer nisam htela da napravim neko „ljigavo sr.nje“. Zato što mnogi prave božićne albume, i retko su sjajni, retko su prelepi. Često budu prosto loši, i uvek se razočaram. Mislim da je to zbog mog ukusa. Volim staru muziku. Zato sam sebi rekla: „Neću to da radim osim ako ne mogu da imam pun orkestar tako da to bude nešto prelepo što možeš da puštaš u pozadini tokom cele praznične sezone, a da ne bude iritantno.“
Konačno sam dobila priliku za to. Čovek koji je izdao prva dva albuma koja si pomenuo, izdao je i ovaj božićni sa mnom. Dozvolio mi je da ga snimim sa punim orkestrom i da uradim tačno onako kako sam želela, i zaista je prelep album na koji sam ponosna. Obožavam ga, ali to nije neki zabavan, praznični, parti album.
Znam da svi imaju različit doživljaj Božića. I svako želi da čuje drugačiji zvuk tokom praznika. Ja volim onaj božićni ugođaj Frenka Sinatre i Neta Kinga Kola. To sam zapravo pokušala da napravim, nešto što podseća na to.
A kada govorimo o Božiću, Božić u Nešvilu i Božić u Kentu… Da li ti ikada nedostaju Devon ili Kent dok živiš u Nešvilu?
Nedostaje mi Dover. Stvarno mi nedostaje. Tamo sam rođena i živela sam tamo do svoje osme godine. A onda sam se preselila u Devon, gde sam zapravo provela celu svoju mladost. Ali i dalje mi nedostaje Dover. Sećam se Božića u Doveru sa tetkom i tečom. Moje detinjstvo je nekako podeljeno. Podeljeno je između Dovera i Devona, a to su dva vrlo različita mesta. Devon je više seoski kraj, sa ovcama, kravama i pticama koje ti pevaju na uvo, dok je Dover urbaniji. Nije baš veliki grad, ali je grad, i ujedno je luka. Pa je nekako malo grublji oko ivica, što mi se sviđa. Humor je tamo malo drugačiji i ljudi su jako duhoviti.
S druge strane, ljudi iz Devona su veoma nežni i slatki, to je drugačija energija. Ali kada sam bila u Tenesiju, mislim da sam osetila taj „Devon“ vajb, jer su tamo ljudi bili u kantri stilu, veoma slatki i ljubazni, ali niko od njih nije bio moja porodica. Nisam ih poznavala dvadeset godina i upoznala sam ih prošle nedelje. Potrebne su godine i godine da se stvore prave, istinske veze. I ja to prepoznajem.
Koji je tvoj omiljeni engleski fudbalski klub?
Liverpul mi je omiljeni klub! Moja baka, tatina mama, rođena je u Liverpulu. A moj tata je bio na onoj utakmici u Istanbulu.
Stvarno? Protiv Milana?
Da, protiv Milana, i bukvalno smo sinoć gledali dokumentarac o tome. Muž i ja smo ga gledali, a ja sam pisala tati poruke: „O moj Bože, gledam dokumentarac i tražim te, da li si u publici?“ A poslednja rečenica dokumentarca je tako dobra.
Ako te to zanima, moraš ga pogledati. Najbolji je. Poslednja rečenica je čist mic drop momenat. Ne želim da ti pokvarim, samo ga pogledaj. Ako voliš fudbal, moraš ga pogledati. Odličan je. I toliko sam ponosna jer je to, naravno, moj tim. Sviđa mi se ta „duša“ fudbala.
Ovo su godine ekspanzije ženskih pop zvezda. Da li imaš neku omiljenu? Bili Ajliš, Čarli XCX, Lord?
Volim Bili Ajliš, ali znaš koga jako volim? Volim Raye. Ima odličan glas. A čula sam i još jednu devojku pre neki dan. Zove se…
Olivija Din?
Da, Olivija Din! Obožavam Oliviju Din. Mislim da je preslatka. Volim je jer je vrlo ženstvena, ima tu neku slatku, nežnu ženstvenost i istovremeno snagu.
To je kul i svaka devojka želi da bude takva. Ne želimo da izgubimo svoju ženstvenost dok se držimo svoje snage, a možeš imati i jedno i drugo, i mislim da je Olivija Din baš to. Mislim da je ona i jedno i drugo. I vrlo je inspirativno za mlade devojke da to vide. Moram više da pratim šta je trenutno aktuelno. Ali ako je nešto dobro, obično mi pošalje neko od prijatelja, pa ne moram da slušam gluposti.
Hvala ti puno. Dobro došla u Srbiju!
O, hvala ti puno. Jako sam uzbuđena što ponovo dolazim u Srbiju.
Možda će i mnogo navijača Liverpula iz Srbije doći na tvoj koncert.
E to bih baš volela! Mogli bismo svi da pevamo „You’ll Never Walk Alone“.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 9. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
