Igrati protiv Lionela Mesija, deliti teren sa Argentincem jedna je od najvećih privilegija u fudbalu, iako se to ponekad može pretvoriti u pravu kaznu kada krene u jedan od svojih karakterističnih slalomskih prodora, posle kojih i defanzivci svetske klase postaju predmet podsmeha na društvenim mrežama, piše američki Atletik (The Athletic).
Mesi će predvoditi Argentinu, aktuelnog svetskog šampiona, u četvrtfinalu Svetskog prvenstva protiv Švajcarske, pošto je na dosadašnjih pet utakmica turnira postigao osam golova i uz Kilijana Mbapea zauzima prvo mesto na listi strelaca.
„MESI JE SAČUVAO KULTURU DRIBLERA“
Gelzenkirhen, jun 2006. Argentina protiv Srbije i Crne Gore.
Dijego Maradona sedi u loži za VIP goste, podignutih ruku i sa širokim osmehom na licu. Oko njega su navijači Argentine na nogama, slaveći istorijski trenutak. Osamnaestogodišnji Lionel Mesi upravo će debitovati na Svetskom prvenstvu.
Koliko god danas zvučalo neverovatno, dugokosi tinejdžer tada je za igrače Srbije i Crne Gore bio prava nepoznanica.
„Nismo se posebno pripremali za Mesija, jer još nismo znali koliko je zaista dobar“, objašnjava Ivan Ergić, koji je tog dana igrao za Srbiju i Crnu Goru.
Ergić, koji je protiv Mesija igrao još dva puta u naredne tri sezone, kada je kao fudbaler Bazela izlazio na megdan Barseloni, ostao je opčinjen.
Danas, kao pisac i dramski autor, o Mesiju govori sa osećajem divljenja i zadivljenosti.
„Mesi je sačuvao kulturu driblera. Moderni treneri gotovo su iskorenili driblere, ograničavajući igru na dva dodira, i na treninzima i na utakmicama. Dribling je umetnost koja polako izumire, a smatram da je možda i Mesijevo najveće dostignuće to što je tvrdoglavo vratio tu veštinu u fudbal”.
KAKO NAUKA OBJAŠNJAVA MESIJA?
Naučnici se već godinama bave proučavanjem Mesijevog ponašanja na terenu, naročito njegovih kognitivnih sposobnosti.
Dejvid Sampter, profesor primenjene matematike i jedan od osnivača kompanije “Twelve Football”, sarađivao je sa Barselonom dok je Mesi igrao za katalonski klub, analizirajući obrasce igre, odluke igrača i njihov odnos prema vremenu i prostoru.
„Ono što smo otkrili jeste da su on i njegovi saigrači pronalazili džepove prostora koji još nisu ni postojali. Taj prostor bi nastao tek za dve ili tri sekunde. U tom smislu, ti igrači su mogli da vide dve ili pet sekundi unapred. Kod Mesija je delovalo gotovo kao da može da vidi deset minuta unapred”, kaže profesor Sampter.
Uvek u „sivoj zoni“
Međutim, Mesijevo hodanje i neprestano osmatranje terena imali su još jednu važnu svrhu – psihološki su delovali na protivnike.
Gotovo ih je mučio zauzimajući pozicije koje su se nalazile u „sivoj zoni“, gde defanzivci nisu znali ko bi trebalo da ga preuzme.
„Morate mnogo da komunicirate kako biste znali ko šta treba da radi“, objašnjava Rafael Varan, bivši defanzivac Real Madrida, Mančester junajteda i reprezentacije Francuske, koji je protiv Mesija igrao 21 put.
„Mesijeva posebnost bila je to što je hodao kroz prostore u kojima niste znali ko treba da ga čuva. Uvek je između linija. To je izuzetno teško braniti, jer kada vaš tim napada, odbrana obično ima osećaj kontrole i nivo opreza prirodno opadne. Protiv Mesija je bilo obrnuto. Baš dok ste vi napadali, morali ste da budete na najvećem mogućem nivou opreza. Ako tada zakasnite samo jedan metar, gotovo je”, kaže Varan.
GLAVOM PORED VAN DER SARA, FERDINANDA I VIDIĆA
Uoči jedne od ključnih utakmica za Barselonu u maju 2009. godine, Gvardiola je prepoznao priliku da Mesija postavi na poziciju lažne devetke.
Barselonin trener je s tom idejom ranije povremeno eksperimentisao, ali ovoga puta okolnosti su bile sasvim drugačije – protivnik je bio Real Madrid na Santjago Bernabeuu, a na kocki je bila šampionska titula.
Bio je to taktički potez za udžbenike – Barselona je deklasirala Real Madrid sa 6:2.
Kada je nekoliko nedelja kasnije Mančester junajted igrao protiv Barselone u finalu Lige šampiona, pripremao se za dva moguća scenarija – da Mesi igra na desnom krilu ili kao lažna devetka. Bez obzira na njegovu poziciju, osnovni cilj odbrane bio je da mu preseče dotok lopti.
Zato nikoga nije iznenadilo kada je Mesi pronašao prostor između dvojice igrača Junajteda i postigao drugi gol Barselone u tom finalu. Iznenađenje je, međutim, bilo kako je do tog gola došlo i još više način na koji ga je Mesi postigao.
„Najveće razočaranje bilo je to što nam je Mesi dao gol glavom. Mislili smo da je to, dođavola, poslednji način na koji može da nas savlada, s obzirom na to kakvu smo visinu i snagu imali sa Edvinom van der Sarom, Riom Ferdinandom i Nemanjom Vidićem“, kaže Rene Meulenstin, nekadašnji pomoćni trener Mančester junajteda.
„BILO GA JE NEMOGUĆE ČUVATI JEDAN NA JEDAN“
Ešli Kol, jedan od najboljih levih bekova svoje generacije, koji je igrao za Arsenal, Čelsi i reprezentaciju Engleske, na isti način govori o Mesiju i opisuje ga kao „bez ikakve dileme najboljeg fudbalera svoje generacije“.
„Bilo ga je nemoguće čuvati jedan na jedan. Kao tim mogli ste samo da pokušate da ga kontrolišete i ograničite njegov uticaj u i oko kaznenog prostora. Mi smo u Čelsiju uspeli u tome. U polufinalu Lige šampiona 2012. promašio je penal, a upravo je to bila sreća koja nas je pratila na putu do osvajanja trofeja u Minhenu”, rekao je Kol.
To je bila retka mrlja u Mesijevom učinku iz tog perioda. Godine 2012. osvojio je Zlatnu loptu četvrti put zaredom.
Naredne sezone Mesi je postigao 42 gola iz igre, ne računajući penale, u svega 29 utakmica odigranih u punoj minutaži.
igranje protiv mesija prati gotovo mitska aura
Mesijeva dugovečnost nije samo priča o trajnoj briljantnosti, već i o njegovoj neprimetnoj, ali stalnoj evoluciji.
Razumljivo je što igranje protiv Mesija prati gotovo mitska aura, a ona se ispoljava na najrazličitije načine.
Fudbaleri često govore o tome da ih Mesi primorava da podignu nivo koncentracije i da, kako ističu i Rafael Varan i Džej DeMerit, čim zakorače na teren shvate da moraju da „podignu svoju igru“ i pruže maksimum.
Tagovi
