“Danas nam je divan dan…”: Kolumna Srđana Varaljerića iz Nedeljnika

0
Fotografija: Nebojša Babić

Bio je četvrtak, osam sati ujutru, na polovini jula meseca, Dobrila je sedela za velikim trpezarijskim stolom, pila je kafu i čitala neki časopis, Mate je spavao na kauču odmah do prozora u istoj prostoriji, Fric je spavao u sobi. Čulo se zvono na vratima, ali Dobrila nije reagovala. Opet se čulo zvono, uporno i bez prekidanja je zvonilo, pa je Mate otvorio oči i pogledao oko sebe, video je Dobrilu kako sedi i ne pomera se, ali se ni Mate nije pomerao. Zvono nije prekidalo, sve vreme je glasno zvonilo. I Fric se probudio u sobi, ali nije ustao iz kreveta, nastavio je da leži u istoj pozi, dakle na leđima, samo su mu oči bile otvorene. Dobrila je pijuckala kafu i pušila, na vratima je neko i dalje uporno zvonio. Onda je Mate rekao: „Daj, čoveče?!“ Onda je Dobrila rekla: „Molim?“ Onda je Mate rekao: „Pa čuješ da neko zvoni, što ne otvoriš vrata?“ Onda je Dobrila rekla: „Ja?!“ Onda je Mate ustao iz kreveta, gunđao je nešto i prišao ulaznim vratima, pogledao je kroz špijunku, pa se onda vratio u krevet. Taj neko je i dalje zvonio, bez prekidanja. Dobrila je mirno pijuckala kafu, pušila i čitala časopis. Onda se iz sobe pojavio Fric, ušao je u trpezariju, pogledao u Dobrilu i Matu, pa je onda prišao ulaznim vratima u stan i pogledao kroz špijunku, pa se brzo odmakao od vrata i otišao je do kuhinje, napravio jednu nes kafu i zatim seo za sto pored Dobrile, spustio šolju i zapalio cigaretu. Zvono na vratima se i dalje čulo, uporno i bez prekidanja. Čak se povremeno čulo i kucanje u vrata. Onda je Mate rekao: „Oni nikad neće otići.“ Onda je Dobrila rekla: „To je ovaj magarac kriv.“ Pokazala je palcem na Frica. Onda je Fric pitao: „Što sam ja kriv?“ Onda je Dobrila rekla: „Ti si se napio s njima i rekao im da ti je danas rođendan.“ Onda je Fric rekao: „A ko je kriv što su već imali odštampane nove majice na sebi?“ Onda je Dobrila pogledala u Matu. Onda je Mate rekao: „A nove pamučne maske za lice, čija je to ideja bila?“ Pa je Mate pogledao u Dobrilu. Onda je Dobrila pogledala u pravcu plafona. Pa je rekla: „Pa da otvorim vrata onda.“ Onda je Dobrila ustala i otvorila vrata, pa je rekla: „Dobro jutro!“ Onda je prvo ušao komšija profesor filozofije u penziji, imao je na sebi majicu na kojoj je pisalo ‘Tako je govorio Zaratustra’ i nosio je pamučnu masku preko lica na kojoj su bile odštampane reči ‘Ćutim i trpim’. Pa je komšija prišao Fricu, pružio mu kesu sa poklonom, i onda je seo za sto. Pa su dalje ulazile komšije, i advokat u penziji, i frizerka u penziji, i vaspitačica u penziji, i taksista u penziji, i na kraju Kinez Li iz kineskog restorana, svi su redom čestitali Fricu rođendan, pa su posedali za veliki trpezarijski sto. Svi su nosili maske preko lica. Onda je Fric uključio teve, pa je pustio kanal „TV Animal Planet“, išla je emisija „Poslednji stanovnici Aljaske“, onda je Fric pitao: „Je l’ može ovo?“ Onda su sve komšije viknule: „Može! Odlično!“ Onda se tiho čuo izdvojen glas Kineza Lija koji je rekao: „Šta vam je to? Dajte bolje neke vesti da čujemo.“ Onda je komšija taksista rekao: „Vesti? Da l’ si ti normalan?!“ Onda je Fric spustio na sto flašu viskija, podelio je čaše i svima sipao piće, pa su nazdravili, sklonili maske, otpili po gutljaj, pa vratili maske. Mate se izvalio na kauč, Dobrila i Fric su sedeli zajedno sa komšijama, i gledali su emisiju na televiziji. Onda je Kinez Li pitao: „Šta gledamo ovo?“ Onda je komšinica frizerka rekla: „To ti je emisija o četiri usamljene porodice, 650 km daleko od civilizacije, koje se moraju boriti sa surovim arktičkim uslovima i agresivnim divljim životinjama bez ikakve pomoći modernih luksuznih pomagala.“ Onda je Kinez Li rekao: „Ne razumem. Što ne gledamo vesti? Da vidimo šta ima novo?“ Onda ga je komšija advokat pitao: „Gde?“ Onda je Kinez Li rekao: „Pa ovde, u Evropi, svetu, da vidimo šta se dešava?“ Onda ga je komšinica vaspitačica pitala: „Kako to misliš?“ Onda je Kinez Li rekao: „Pa da čujemo koliko je testiranih, koliko zaraženih, koliko mrtvih, kako je u svetu, ili ovde u Srbiji, kako stoje stvari sa ekonomijom, da bar znamo kakva je situacija?“ I onda je nastala potpuna tišina u trpezariji. Svi su pognuli glave, gledali su u sto. A onda se prvo začuo u pozadini Matin smeh: „Hi-hi-hi-ihihii…“, pa se začuo smeh komšije profesora filozofije u penziji: „Ihi-hi-hi-ihihiii…“, pa onda dalje redom, čuo se samo smeh: „Ihi-ihii-hi, a-ha-ha-ha…“, pa se to sve onda zaorilo, svi su se smejali, pa je prvo komšija taksista pao od smeha sa stolice, pa se onda komšinica vaspitačica zagrcnula i počela da kašlje, pa se smeh onda glasno orio iz trpezarije! Pa su svi počeli da plaču od smeha! Pa da padaju na pod! Pa da se prevrću po podu! Samo se u jednom momentu čuo glas komšinice frizerke u penziji: „Ahahahaaa!! Kinez hoće da čuje šta se dešava u Srbiji?! Ihiihiiihiiihii!!“

NOVI BROJ NEDELJNIKA ĆE NA KIOSCIMA BITI OD 6. AVGUSTA.