***
Sa smrću Josipa Broza Tita 1980. nestao je stožerni, jedini preostali stub SFRJ. Njega je nasledilo kolektivno predstavništvo osam članova iz osam entiteta gde je svaki imao ultimativni mandat svoje teritorijalne jedinice, to jest svoje nacionalne grupacije.
Jugoslavija se ubrzano približavala svom kraju.
U titoističkoj Jugoslaviji, jugoslovenstvo nikad nije bilo zvanična ideologija. Naprotiv, insistiranje na etničkim partikularnostima uzastopno je odnosilo prevagu nad koncepcijom nacionalne jedinstvenosti. Pada u oči činjenica da su se građani na popisima izjašnjavali kao Jugosloveni u minimalnim procentima: 1961. i 1971. zanemarljivo iznad 1%; na popisu 1981. 5,4%, a 1991. 4,5%.
Bez Jugoslovena nije moglo biti ni Jugoslavije. Nacionalistički izliv hrvatstva, tzv. „hrvatsko proljeće“, ranih sedamdesetih, uzelo je velikog maha, i to unutar sistema, u Savezu komunista Hrvatske prevashodno. Okončalo se energičnom reakcijom samog Tita, ali je već pomenuti Ustav 1974. umnogom ispunio hrvatska očekivanja.
Pobuna kosovskih Albanaca pod parolom „Kosovo – republika“ propraćena masovnim protestima izbila je i 1968. i 1981. I u ovim slučajevima motivi su bili isključivo etničkog karaktera.
Ispostavilo se da za sedam decenija života u zajedničkoj državi, u dva potpuno različita politička sistema i različitoj međunarodnoj situaciji, Jugoslavija se nije oduprla separatnim tendencijama svojih naroda. Prvenstveno Hrvata, potom i ostalih.
No, ako je razlaz bio neizbežan, zašto je morao biti onoliko krvav? Zašto se jugoslovenski narodi nisu razišli mirnim putem poput onomad Šveđana i Norvežana ili, u naše vreme, Čeha i Slovaka? Čak su i narodi Sovjetskog Saveza pronašli način kompromisnog razilaženja.
Samo je ovde besneo prljav, a nepotreban, građanski rat između onih što su hteli da odu i onih što im to nisu bili voljni dozvoliti. Za jedne je s Jugoslavijom bilo gotovo. Želeli su i ostvarili svoje nacionalne države od nekadašnjih jugoslovenskih republika u socijalizmu. Drugi su, koncentrisani u Beogradu, po cenu rata i razaranja hteli očuvanje SFRJ.
Ova dualna kontroverza imala je i svoj ideološki vid. Jedni su iz titoizma izvukli sve što se dalo izvući. Sad je došao trenutak za demokratiju i Evropu. Drugi, opet oni iz Beograda, nisu bili spremni na odustanak od socijalizma.
Otud je raspad Jugoslavije počeo raspadom Saveza komunista.
U nemogućnosti ikakvog dogovora, jer raspoloženja za dogovor nije bilo, nastupio je rat.
Slovenija, Hrvatska, Bosna, Kosovo.
Stotine hiljada mrtvih, ranjenih, raseljenih. Dojučerašnja braća zakrvljena u zlu i omrazi. Nekad zagrljeni u „bratstvu i jedinstvu naroda i narodnosti“, namah su se pretvorili u zaklete neprijatelje. Nastupilo je besomučno otimanje oko nasleđa, teritorija, identiteta.
„Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi“, reče davno premudri Bogišić. Srbo-Hrvat, po vlastitoj tvrdnji.
Šta je za Jugoslavijom ostalo?
Nostalgija?
Kod nekih svakako da. Dočim, ti su u manjini. I izumiru.
Pustoš?
Definitivno. I u dušama i na tlu.
Međusobna patologija?
Nažalost, odgovor je potvrdan.
Ko je kriv?
Svako nosi svoj odlomak krivice. Beogradski je, van sumnje, najveći. I najturobniji. Ako ni zbog čeg drugog, onda zbog količine razaranja. Ni ostali se nisu proslavili. Nema nevinih. Samo više ili manje vinih.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 18. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
