Trećeg maja 2023. godine dečak, čiji su roditelji danas osuđeni, počinio je masovno ubistvo u OŠ „Vladislav Ribnikar“, pri čemu je stradalo devet učenika i jedan radnik obezbeđenja, a ranjeno još šest osoba.
Ubijeni su đaci Ana Božović, Sofija Negić, Mara Anđelković, Andrija Čikić, Bojana Asović, Angelina Aćimović, Ema Kobiljski, Katarina Martinović i Adriana Dukić, i čuvar Dragan Vlahović.
Oba roditelja dečaka koji je izvršio ubistvo osuđena su na zatvorske kazne.
Vladimir je osuđen na 14 godina i šest meseci zatvora, a Miljana Kecmanović na dve godine i 11 meseci zatvora.
PLAN NA OSNOVU IGRICA
Sudija je danas detaljno opisivao kako je maloletni ubica počinio ubistvo i kakve su povrede zadobili povređeni i ubijeni, ali i šta je zločinu prethodilo.
Naveo je da je ideju za zločin dobio nakon gledanja dokumentarca o masakru i objasnio da je pucao sa 66 metaka, od kojih su 50 pogodili žrtve.
„Masakr je počinjen za 2 minuta i 1 sekundu od trenutka kada je ispalio prvi metak u Dragana sa kojim je prethodno pričao do trenutka kada je iskočio kroz prozor i izašao u dvorište škole“, navedeno je u obrazloženju.
Plan je napravio na osnovu igrica „Call of Duty“ i „Valorant“, da je napravio spisak na kom je naveo „primary targets“, odnosno primarne mete.
Naveo je da je maloletnik u selu kod Kosjerića rasklapao, punio i pucao iz vazdušne puške, uprkos svojim godinama.
„Roditelji su zanemarili psihičko stanje deteta i nije mu pružena pomoć“, rekao je sudija, kako prenosi Nova.rs.
Pored igranja igrica, sudija je naveo i više puta da je maloletnik gledao pornografski sadržaj koji je podrazumevao zlostavljanje životinja.
Sudija je rekao i da je maloletni ubica, u periodu kada je imao između 11 i 12 godina, više puta pucao iz oružja.
Obučavali su ga kako da drži oružje, kako da diše i u koji položaj da stane.
Prilikom druge obuke, naučen je kako da puni „češku zbrojevku“, a upravo je to bilo jedno od oružja kojim je počinjen masakr.
Sud je naložio oduzimanje kompletnog oružja, dva pištolja, vazdušne puške i pištolje, veliki broj pripadajuće municije i čak 5.800 dijabola.
Pored toga, sud je naložio da se Miljani Kecmanović produži mera zabrane komuniciranja sa sinom.
U sudnici se moglo čuti da je maloletni ubica naveo da je bio žrtva nasilja i da se osećao odbačeno.
PORUKE SA MAJKOM
Tada su se njegova majka i razredna, putem imejla, dogovarale o njegovom prebačaju u drugu smenu. Prvobitno joj je rečeno da neće moći da se prebaci, ali je pred početak školske godine obavešten da je ipak prebačen.
Prilikom razmena poruka sa jednom devojčicom, kako se moglo čuti u sudnici, maloletnik je rekao da želi da se vrati u prvu smenu, što ukazuje da na njega nije uticala promena sredine i da je problem bio veći, rekao je sudija.
Naveo je i da je došlo do razmene više poruka u više navrata između Miljane i njenog sina, u kojoj je maloletnik pisao stvari poput „mrzim te“, a ona je njemu uzvraćala psovkom: „J**i se, sine“.
Majka mu je napisala i poruku u kojoj je navela: „Stvarno nas sramotiš, nisam majka koje treba da se stidiš, čak i da sam najgora, tvoja sam majka“, prepričao je sudija sadržinu prepiski.
Maloletni ubica je jednom od drugara sa kojim je razgovarao pre počinjenog zločina, rekao:
„Kako bi bilo zanimljivo da upadnu teroristi, pa da bežimo po školi“.
ČAURA
Na snimcima sa nadzornih kamera iz streljane, kako je rekao sudija, vidi se kako maloletnik puca iz pištolja.
Tom prilikom, kako je prepričao sudija, jedna od čaura ga je pogodila u čelo, pri čemu on nije odreagovao, ni promenio izraz lica.
Maloletnik je sebe smatrao psihopatom, pa je na internetu pretraživao da li može da vodi životinje, a da istovremeno bude psihopata.
JOŠ 2017. DIJAGNOSTIKOVANI PROBLEMI SA PSIHOM
Kako je Nedeljnik ranije pisao, na osnovu onog što su pojedini roditelji žrtava pričali medijima, da su dečaku još 2017. godine, kada je imao svega osam godina, u klinici gde je sada zatvoren, „dijagnostikovani problemi sa psihom, nervima i gubitak svesti“.
Tada su roditelji, a spomenuli smo već da su to doktor medicine i doktor nauka biološke struke, dobili preporuku da se obrate psihologu i rade sa dečakom na terapijama.
Roditelji su to ignorisali su, a sistem nije reagovao.
Dečak je proučavao je zakone i noćima igrao igrice koje deci stvaraju relativizaciju nasilja i u kojima se sve gleda kao meta.
„Zločinac je rekao da je našu decu gledao kao mete i da je pucao 100 sekundi, tačno toliko koliko traje igrica. Tad se zaustavio da bi se opustio, kao i u igrici kad mu se adrenalin podigne. Nakon tog vremena on ima pauzu pa nastavlja, kao i u masakru. Tada se uplašio za svoj život, i izašao je“, ispričao je Anđelko Aćimović, otac žrtve, male Angeline, u intervjuu jednom beogradskom mediju.
DŽAMONJA IGNJATOVIĆ: RODITELJI SU SKLONI MINIMIZIRANJU PROBLEMA KOD DETETA
Profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu Tamara Džamonja Ignjatović izjavila je ranije za Nedeljnik da roditelji prvi treba da primete promene u ponašanju, ali su često skloni minimiziranju problema svog deteta.
„Ipak, to će pre neko iz okoline primetiti. Kao što se i sami branimo mehanizmima odbrane od uvida u sopstvene nedostatke, tako se i roditelji brane od uvida u nedostatke deteta, jer to ugrožava njihovo mentalno stanje, raspoloženje i samopoštovanje kao roditelja“, rekla je profesorka Džamonja Ignjatović dodajući da to da li je maloletni dečak imao psihičkih problema sa osam godina, moraju da utvrde stručnjaci na osnovu pregleda.
Navela je da pored roditelja, bliža okolina poput prijatelja i šire porodice može da primeti neke znake, ali da su u tom uzrastu tu i škola i prosvetni radnici koji mogu objektivno, na osnovu iskustava sa drugom decom, mnogo lakše uočiti odstupanja deteta u odnosu na svoje vršnjake.
„Pre svega je važno utvrditi da li dete zaista ima dijagnozu ili se suočava sa nekom vrstom razvojne teškoće. Mnoge poteškoće kod dece često se pogrešno tumače kao trenutna razvojna kriza ili problemi u prilagođavanju određenim fazama, kao što su početak škole ili adaptacija na vrtić.
Nisu svi problemi koji se primete kod deteta odmah znak da se radi o mentalnom poremećaju ili specifičnoj dijagnozi.
Da bi se to utvrdilo, svakako treba odvesti dete kod dečjeg psihijatra, psihologa ili u institucije koje se bave procenom i lečenjem ako je ono potrebno. Dalje kreće postupak, pomoć ili podrška detetu a neki put zaista i terapija“, objašnjava Tamara Džamonja Ignjatović.
Jedan od najgorih aspekata roditeljskog zanemarivanja jeste činjenica da su sa samo 11 godina, roditelji dečaku omogućili pristup oružju.
DEČAKU DOPUŠTEN PRISTUP „ŽENOMRZAČKIM SADRŽAJIMA“
„Ženomrzački“ sadržaji u velikom broju slučajeva nasilja, oblikuju odnos prema ženama, ali i prema nasilju uopšte, a prema rečima Anđelka Aćimovića, dečaku koji je ubio osam devojčica, jednog dečaka i čuvara, bilo je dopušteno da ovakve sadržaje prati još na početku puberteta.
Kasnije tokom suđenja, učesnici u postupku oktili su detalj da je reč bila o pornografskim sadržajima.
Sklonost gledanja određene vrste sadržaja govori i o nekim predispozicijama, a sami biramo šta ćemo da radimo na osnovu sklonosti, što posle dodatno može da oblikuje naše karakteristike, objašnjava psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović.
„Što se konkretnog slučaja tiče, mi ne možemo sa sigurnošću da znamo da li je tako ili nije, ali generalno gledano na nas uvek utiče okruženje u određenoj meri. Činjenica je da mnoga deca gledaju ili igraju nasilne video-igre a da to ne utiče na njihovo ponašanje. Postoje ipak neke predispozicije da to utiče na vas u sklopu mnogo faktora i sva psihološka istraživanja kažu da se apsolutno ne sme baciti težište samo na određenu vrstu medija ili određenu vrstu agresivnih video-igara. Svakako da to dodatno može da potkrepi ono za šta već osoba ima sklonosti ili da modeluje ponašanje“, navela je sagovornica Nedeljnika.
OBUKA ZA SPECIJALNE JEDINICE, A NE STRELJANA
Poseban problem je otkriće da su detetu, samo tri godine nakon što su otkriveni problemi sa psihom, dakle, u trenutku kada, složili bi se svi stručnjaci, detetu treba pažnja, lečenje, možda učenje empatiji, otac i majka stavili oružje u ruke. I ne samo to, već su ga odveli, ne u streljanu, kako se pogrešno ponavlja u javnosti od prvog dana, već u klub koji se bavi „sportom za pripadnike specijalnih jedinica“.
„Practical shooting“, odnosno praktično streljaštvo, smatra se „sportom čiji je osnovni cilj simulacija stvarnih borbenih situacija“.
„Reč je o veštini koja zahteva brzinu, preciznost i sposobnost donošenja odluka u delovima sekunde, osobinama neophodnim za pripadnike specijalnih jedinica i vojnih profesionalaca“, reklamira se ovaj sport na internetu.
Prema definiciji Međunarodne konfederacije praktičnog streljaštva (IPSC), ovaj „sport“ podrazumeva „dinamično upravljanje vatrenim oružjem u realističnim scenarijima“.
„Takve vežbe uključuju pucanje iz pokreta, menjanje položaja – stojećeg, čučećeg ili ležećeg, kao i prilagođavanje različitim vrstama prepreka“, navodi se u opisu.
Koliko je ovaj „sport“ zapravo obuka za specijalne jedinice vidi se i po nazivima klubova koji se takmiče u Srbiji. Tu su klubovi – Žandarmerija, Kobre, PTJ-Grifon (Protivteroristička jedinica)…
Za maloletnog dečaka, otkriveno je da je trenirao u klubu praktičnog streljaštva Partizan. Instruktor iz tog kluba osuđen je na 15 meseci, ali ne zbog obuke maloletnog dečaka, već zbog „lažnog svedočenja“.
Zabrinjavajuće je što je i danas na naslovnoj strani sajta kluba i dalje fotografija na kojoj se vidi dvoje dece koja drže oružje. Pored njih je fotografija Vladimira Putina.
Takođe, tamo i danas postoje opisi sa instrukcijama kako pucati u različitim položajima. Obuka je opisana gotovo vojničkom preciznošću: od položaja obraza, pravilnog hvata oružja, do detalja o ugaonim promenama tokom pucanja.
Čak se navodi i upotreba oružja u uslovima smanjene vidljivosti, što još jednom ukazuje na prirodu treninga dizajniranog uglavnom za one koji se pripremaju za ekstremne situacije.
ZABRANA NIJE IZRIČITO PROPISANA ZAKONOM
Profesorka Pravnog Fakulteta Vanja Bajović ukazila je ranije za Nedeljnik da se „pravni okvir za rad streljana nalazi se u Zakonu o oružju i municiji i Pravilniku o bližim uslovima obavljanja, načinu sprovođenja i programu obuke za rukovanje vatrenim oružjem“.
„Tačno je da nijedan od ovih akata ne predviđa ni krivičnu ni prekršajnu odgovornost lica koja maloletnicima omoguće ulazak u streljane ili pucanje iz vatrenog oružja, mada pojedine streljane svojim internim pravilima zabranjuju prisustvo licima mlađim od 18 godina“, objasnila je Bajović.
Iako zabrana nije izričito propisana zakonom, trebalo bi da se temelji na opštim pravnim i ustavnim načelima, prema kojima deca imaju pravo na zaštitu i tretman primeren njihovom uzrastu i psihološkom razvoju. U ovom slučaju, jasno je da pucanje iz vatrenog oružja nije aktivnost koja bi se mogla smatrati primerenom ili u skladu s pravima dece.
„Kako ovakve pravne praznine ostavljaju prostora za različita tumačenja, Nacrt o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika je kao novo krivično delo predvideo obučavanje maloletnog lica za korišćenje vatrenog oružja, koje čini krivično odgovornim kako onoga ko obučava maloletnika da koristi vatreno oružje, tako i odgovorno lice u streljani koje odobri pristup maloletniku. Dakle, jedan od načina je da se maloletnicima izričito zabrani držanje i korišćenje vatrenog oružja, što je moguće učiniti zakonom ili nekim od podzakonskih akata“, rekla je profesorka Bajović.
10 MERA NAKON TRAGEDIJE – JEDNO VELIKO NIŠTA
Nakon tragedije predsednik Aleksandar Vučić najavio je deset opsežnih i ambicioznih mera koje je trebalo da unaprede bezbednost u društvu, posebno među decom i mladima.
One su podrazumevale značajne izmene zakona, pojačanu kontrolu oružja, kao i druge korake ka suzbijanju nasilja i stvaranju sigurnijeg okruženja.
Ipak, posle toliko vremena, uz mnoge najave, nikada nisu do kraja sprovedene ili su naišle na prepreke u praksi.
Vučić je istakao plan da svaki školski objekat u Srbiji, uključujući 331 školu koliko ih je u Beogradu, ima prisutnog policajca.
„Biće 331 policajac u Beogradu, ima da sedi u toj školi, a biće ih i više u narednom periodu da može da dođe na zamenu. Nećemo samo da postignemo sigurnost, već ćemo za 80 odsto smanjiti vršnjačko nasilje u školama“, rekao je tada.
Iako je policija zaista prisutna u pojedinim školama, ovaj plan nije sproveden do kraja, a ostaje i pitanje dugoročne održivosti i efektivnosti ove mere u rešavanju problema nasilja.
Najavljeno je potpuno razoružanje Srbije kroz reviziju svih izdatih dozvola za držanje oružja i stroge kazne za nelegalno posedovanje.
„Kazne će biti toliko velike za nelegalno oružje, pa da vidimo kako ćete uraditi ovo što je bilo juče“, poručio je Vučić dan nakon tragedije.
Predložene su i izmene zakona kojima bi se zabranio pristup maloletnicima u streljane, kao i krivična odgovornost za one koji maloletnicima omoguće pristup oružju.
Međutim, ove zakonske izmene još nisu stupile na snagu, kao ni propisi o radu streljana.
Formiran je Savet za sprečavanje vršnjačkog nasilja, kao i Radna grupa za bezbednost na internetu, kako je najavljeno.
Ipak, uloga ovakvih tela često je simbolična. OŠ „Vladislav Ribnikar“ pre tragedije je bila deo projekta „Škola bez nasilja“, što ukazuje na ograničenja ovakvih inicijativa ukoliko ne budu praćene konkretnim akcijama.
Najava uvođenja obaveznih testova na narkotike u školama nije realizovana. Ovo pitanje izazvalo je polemike i otvorilo širok spektar moralnih, etičkih i praktičnih nedoumica, ali je ostalo samo na nivou predloga.
Uvedeni su i stroži uslovi za nošenje i posedovanje lovačkog oružja, dok su predložene kazne za neovlašćeno držanje oružja povećane na minimum pet godina za ozbiljnije prekršaje, poput držanja automatskog oružja i eksplozivnih sredstava.
Iako su pojedine mere sprovedene, njihova efikasnost je sporna. Prisustvo policajaca u školama može doprineti osećaju sigurnosti, ali problem vršnjačkog nasilja zahteva dublji pristup i prevenciju, što ova mera nije. Mere usmerene na kontrolu oružja su korak napred, ali njihov uticaj zavisi od dosledne primene i kontrole.
Ključno pitanje ostaje da li ove mere donose suštinske promene ili su prvenstveno kozmetičke prirode, osmišljene da smire javnost nakon tragedija. Nedostatak odgovornosti za neispunjena obećanja, osim one političke i moralne, dodatno podriva poverenje u vlast i njenu sposobnost da adekvatno odgovori na krize.
PROBLEM STAROSNE GRANICE
Predsednik je naveo da će Ministarstvo pravde razmotriti spuštanje starosne granice za krivičnu odgovornost ispod 14 godina.
„Čudne su se stvari dešavale oko dečaka, jer će sutra biti na slobodi budući da ne može krivično da odgovara, kao da se ništa nije desilo“, izjavio je Vučić.
Ipak, do promena zakona nije došlo. I uopšte se ne zna – zbog čega?
„Pokazujući humane tendencije prema deci-učiniocima krivičnih dela, krivično pravo zanemaruje interese oštećenih, budući da zločin ostaje nesankcionisan, pa se postavlja pitanje ‘humanog’ karaktera maloletničkog krivičnog prava koje štiteći decu ‘nasilnike’ zapravo ide nauštrb dece žrtava“, objašnjava dr Vanja Bajović.
Ukoliko je lice oštećeno razbojništvom izvršenim od strane 13-godišnjaka, pravno posmatrano žrtva je u istom položaju kao da je imovinu izgubila u poplavi ili zemljotresu, odnosno od strane neke „više sile“.
„Prestupnici u ovakvom slučaju ne mogu krivično odgovarati, žrtva ne može tražiti namirenje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku (jer ovakvog postupka i nema) i jedino joj preostaje da u dugotrajnom, iscrpljujućem i neizvesnom parničnom postupku ‘o svom trošku’ zahteva naknadu štete od roditelja izvršioca. Ovakav pristup je sporan iz ugla generalne pravičnosti jer ‘zaštitom izvršioca’ pravo dodatno viktimizuje žrtvu koja se oseća nemoćnom i nezaštićenom pred prestupnikom mlađim od 14 godina“, objašnjava profesorka Bajović.
INICIJATIVA ZA SMANJENJE ZAKONSKE GRANICE
Roditelji dece stradale u „Ribnikaru“ podneli zakonsku inicijativu za smanjenje zakonske granice, kad već država to, uprkos najavama, nije uradila.
Ninela Radulović, majka žrtve Ane Božović, podnela je formalno u ime grupe roditelja ovu inicijativu Radnoj grupi za izmene Krivičnog zakonika, ali su odbijeni. Bez obrazloženja.
U ovom predlogu u koji Nedeljnik ima uvid, izmene su usmerene na spuštanje starosne granice samo za ona krivična dela sa elementima nasilja, koja maloletnici često vrše u praksi, kao i na uvođenje posebne „roditeljske“ odgovornosti za teška krivična dela izvršena od strane njihove krivično neodgovorne dece.
Spuštanje granice je predloženo za krivična dela protiv života i tela, zlostavljanje i mučenje, nasilje u porodici, ubijanje i zlostavljanje životinja i nasilničko ponašanje.
„Pored ovih, predložili su da se granica spusti i u pogledu sledećih krivičnih dela sa elementima nasilja:
– Zlostavljanje i mučenje – reč je o krivičnom delu koje maloletnici vrše u praksi, sudeći po broju krivičnih prijava, a njegove žrtve su najčešće druga deca. Mogućnost da učinilac u ovom slučaju krivično odgovara delovala bi u tom smislu preventivno i u pogledu sve učestalijeg vršnjačkog nasilja. Isti je slučaj sa krivičnim delom nasilničkog ponašanja.
– Nasilje u porodici – iznenađujuće je veliki broj krivičnih prijava protiv maloletnih lica za ovo krivično delo, čak i protiv lica uzrasta od 14 godina, dakle na donjoj granici krivične neodgovornosti. Žrtve ovog krivičnog dela su po logici stvari drugi članovi porodice, pa pretpostavljamo da je nasilje u ovakvim slučajevima prilično intenzivno, čim se sami odlučuju da prijave maloletnog učinioca, odnosno svoje dete, unuka, brata, sestru i sl.
– Ubijanje i zlostavljanje životinja – reč je o krivičnom delu kod koga se nasilje i brutalnost ne ispoljava prema čoveku, već prema drugom živom biću i neretko predstavlja samo uvod u kasnije izvršenje nasilnih krivičnih dela prema ljudima. Budući da ovde učinioci još u najranijem uzrastu pokazuju brutalnost i nedostatak empatije, neophodno je blagovremeno reagovati slanjem jasne poruke o neprihvatljivosti ovakvog ponašanja.
Takođe je istom inicijativom predloženo uvođenje posebne roditeljske odgovornosti za ostala teška krivična dela, izvršena od strane njihove krivično neodgovorne dece.
„Odgovornost roditelja već postoji za zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, ali to je krivično delo ustanovljeno prvenstveno u interesu vaspitno zapuštenog maloletnika, dok bi se krivičnim delom štitila druga lica od tog vaspitno zapuštenog deteta. Na taj način i roditeljima se šalje jasna poruka da roditeljstvo podrazumeva i odgovornost za pravilno usmeravanje i vaspitanje svog deteta kao i obavezu vršenja nadzora nad njegovim ponašanjem“, kažu roditelji žrtava iz „Ribnikara“ u predlogu koji je Radna grupa Ministarstva pravde odbila.
ZAVRŠNE REČI RODITELJA
U slučaju suđenja roditeljima K. K, predsednik sudskog veća Višeg suda, Dragan Martinović, doneo je odluku da iznošenje završnih reči bude otvoreno za javnost.
Brojni zakonski zastupnici oštećenih, porodice ubijenih i ranjenih izneli su završne reči. Neke od njih Javni servis preneo je u celosti.
U sudnici, na optuženičkoj klupi, sedeli su Miljana i Vladimir Kecmanović, roditelji K. K, koji je ubio osam devojčica, jednog dečaka i školskog čuvara. U publici su bili njihovi roditelji i članovi porodica.
NINELA RADIČEVIĆ
Mama Ane Božović, Ninela Radičević, rekla je da je njen utisak da su krivična dela koja se pripisuju optuženima „dekorativna kazna“ i da je za nju jedini postupak koji vodi ka pravdi suđenje za masovno ubistvo.
„Moj utisak je da našu decu nije ubio K. K, već njegovi roditelji Vladimir i Miljana, svojim ponašanjem i načinom na koji su odgajali sina.“
Radičević je više puta rekla da su očekivali ljudsku reakciju roditelja K.K. da priznaju da su pogrešili, zatraže oproštaj i da bi ih zagrlili… ali i posle tri godine nema tog katarzičnog momenta i priznanja. I roditelji žrtava i povređenih s pravom insistiraju na Memorijalu i aktivnostima kojima bi se korigovala nasilnička stvarnost integrisana u sve segmente društva.
SUZANA STANKOVIĆ ČIKIĆ
Andrijina mama Suzana Stanković Čikić, psihološkinja po profesiji, rekla je da, sudeći po svemu sto je do sada u sudnici čula od branilaca i samih roditelja K.K., zaključila da Miljana i Vladimir Kecmanovic ne razlikuju obrazovanje od brige o detetu. Oni su forsirali obrazovanje i rezultate, a briga o detetu, njegovim potrebama, problemima, osećanjima i ograničenjima je potpuno izostala. Tokom suđenja su isticali edukacije i treninge na koje su vodili svog sina a nikada nisu ni pomenuli vreme koje su provodili u zajedničkim aktivnostima i aktivnim razgovorima sa svojom decom.
Istakla je da je iz dokaznog materijala moguće videti da među članovima porodice danima nije bilo komunikacije a kamoli kvalitetnog vremena provedenog s detetom te da je i sam K.K. u svom svedočenju rekao da je zločin počinio jer je želeo da pobegne od svih pa i iz svoje porodice.
Naglasila je da roditelji nisu stvarno poznavali svog sina. Oni su tokom suđenja pominjali da se njihov sin družio sa vršnjacima iz razreda čime su potvrdili činjenicu da su ga deca 7/2 prihvatila i uključila u zajedničke aktivnosti. Međutim, roditelji nisu shvatali da njihovo dete ne oseća duboku prijateljsku emociju ni prema jednom vršnjaku pa čak ni prema dečacima koji su njega smatrali najboljim drugom.
Govorila je i o tome da je nedopustivo da se roditelji ogluše o preporuku lekara za specijalistički psihološki pregled. Po njenim rečima, drsko i agresivno ponašanje roditelja K. K., o čemu su svedočili drugi roditelji, uticalo je i na decu, koja su sledila takav obrazac ponašanja. Skrenula je pažnju i da joj je tokom suđenja, Miljana Kecmanović drsko dobacila: „Sram te bilo!“
„Zbog toga što su Vladimir i Miljana grubo zanemarivali svog sina, ja danas nemam svog sina, svoje jedino dete. Život mog supruga i mene je zgažen i razoren.“
Naglasila je da nasilje u školama raste i da je često posledica upravo nebrige i zanemarivanja dece od strane nekritičnih i bahatih roditelja, te da roditelji moraju da snose odgovornost za postupke svoje dece.
NINA KOBILJSKI
Nina Kobiljski, „mama streljane Eme“, rekla je da svojim istupom ispunjava roditeljsku dužnost prema mrtvom i prema živom detetu.
„Poslednji poklon koji smo kao roditelji kupili Emi bila je traka za kosu, da sakrije ranu na čelu. Ranu na grudima prekrili smo njenom omiljenom haljinom.
Duhovna lica, psiholozi i drugi nam govore da ne tražimo odgovor na pitanje: Zašto? Ali možemo i moramo da se pitamo kako je moglo da se dogodi takvo zlo. Postoji uzročno-posledična veza. Najmračniji trenutak u mirnodopskoj istoriji naše zemlje dogodio se kao rezultat svesnog načina života Vladimira i Miljane Kecmanović.
I nakon suočavanja sa posledicama, tokom ovog sudskog procesa, okrivljeni pokušavaju da manipulacijama, relativizacijom i lažnim svedočenjima izbegnu odgovornost, pa čak i da redefinišu osnovna načela ljudskosti, uveravajući sve da je sve bilo u redu.
Dokazano je da ubica nije bio u stanju da razume i definiše osnovne pojmove kao što su drugarstvo, ljubav, sreća i porodica. Sve što je počeo da razume, posledica je terapije u ustanovi u kojoj se nalazi više od tri godine.
Ovo suđenje i presuda nisu važni da bi se ispravila prošlost, već da bi se spasla budućnost.
Presuda će biti i putokaz kojim putem ovo društvo treba da ide, time što će se odrediti prema ponašanju Vladimira i Miljane Kecmanović i odgovoriti na pitanje da li je moguće da se devijantnost naziva uzornim ponašanjem.
Na snimcima smo mogli da vidimo dete od šest godina koje kleči na jednom kolenu i gađa ljudsku siluetu. Zato se opravdano brinemo i za život našeg drugog deteta.“
DRAGANA ANĐELKOVIĆ
Marina mama Dragana Anđelković govorila je o tom jutru, pripremama za školu, fotografisanju koje je bilo najavljeno i ispraćaju dece. Za pucnjavu je saznala od mlađeg sina, učenika iste škole, koji se zabrinuo za svoju sestru.
Mara je imala šest prostrelnih rana i nije imala šanse da preživi.
Rekla je da smo tokom suđenja mogli da čujemo da su roditelji K. K. svog sina nazivali psihopatom, da su držali veliku količinu oružja i municije u stanu i da su, po njenom mišljenju, direktni saučesnici u ovom masakru.
„Predložene kazne, pa čak ni maksimalne, nisu ni približne zločinu koji je počinjen.“
MILJANA MARTINOVIĆ
Katarinina mama Miljana Martinović zapitala je:
„Šta će ova presuda značiti za sve nas, za društvo?“
Odgovorila je da ne možemo očekivati pravdu, ali da ovaj zločin zaslužuje istinu i odgovornost svih aktera.
Rekla je i da su okrivljeni prećutkivali važne činjenice, dok su advokati optuženih pokušavali da, komentarima van sudnice, izvrnu naše živote i društvo naglavačke.
„Tri godine želeli smo da čujemo iskreno kajanje i priznanje da su bar na putu da shvate da su negde pogrešili. To se nije desilo.“
NATALIJA MARTINOVIĆ
„Kata je moja mlađa sestra. Moj ceo svet. Vesela, nasmejana, razigrana, dobra, nežna i pametna.
Tog jutra ustala je kao i svakog drugog, mirna i srećna. Spakovala je keks koji smo zajedno spremile veče pre, da ga podeli sa drugaricom. Izašla je iz kuće u kojoj je samo ljubav i podršku imala.
U školu je ušla živa. A iz škole je izašla mrtva.
Tog istog jutra vaš sin je iz kuće poneo oružje i metke. Nije otišao da uči, nije otišao da se druži.
Moja sestra je ponela keks i knjige.
Vaš sin je poneo pištolje i metke.
Roditelji su prvi dom deteta. U kući se uči šta je vredno, šta je dozvoljeno i šta je ljudsko. I odgovornost ne prestaje na kućnom pragu.
Moju sestru ste mi oduzeli. Vi i vaš sin. Ne zavaravajte se. Krivi ste.“
RADICA VLAHOVIĆ
Draganova sestra Radica Vlahović rekla je da njihov otac, koji ima 88 godina, posle tragedije koju je porodica doživela, više ne prepoznaje svoje ćerke i da je demencija možda doprinela tome da se svakodnevno ne suočava sa gubitkom sina.
Dodala je da očekuje makar mali pomak kao rezultat ovog suđenja, kako se ovakva tragedija više nikada ne bi ponovila.
ŠTA SU REKLI OSUĐENI RODITELJI
Posle završne reči advokata odbrane govorio je Vladimir Kecmanović, za kojeg su punomoćnici oštećenih tvrdili da se tokom postupka uglavnom predstavljao kao žrtva.
„Više od tri godine u srcu nosim bol i tugu i nosiću ceo život teret žaljenja za izgubljenim životima i ranjenima. Mislim da se dogodio fenomen crnog labuda, koji se veoma retko dešava – događaj koji nije mogao da se predvidi, kao ni njegove katastrofalne posledice.
Saučestvujem u bolu porodica žrtava i povređenih. Moram da nastavim da živim uprkos agoniji jer imam ćerku koja je takođe žrtva, a stalo mi je da se sazna istina i da se ovako nešto nikada više ne dogodi.“
Miljana Kecmanović rekla je da se trudila da poštuje sud, žrtve i oštećene.
„Kao majka osećam moralnu odgovornost. Nemam prave reči i znam da sve što bih rekla može samo dodatno da povredi. Htela bih da uputim najiskrenije saučešće i saosećanje…“.
Tagovi
