Bilo bi formalno netačno reći da nikada ranije nisam bio u Zagrebu – evo, bez prebiranja po isteklim pasošima, najmanje šest-sedam puta, i to ne računajući dolaske naobdan ili pravljenje pauze – ali bi suštinski bilo dosta tačno reći da mi je ovo bio prvi put u Zagrebu.
Jer, vidite, bio je to prvi put da sam u Zagrebu bio trezan.
Oh, svašta se umelo desiti svih tih ranijih puta, a ponečeg se čak i sećam, najviše zahvaljujući tome što sam i zapisao, počesto na ovoj strani: moj omiljeni agramerski doživljaj beše onda kada je Luki, Peri i meni taksista – taksista! – recitovao Miku Antića i Enesa Kiševića i rekao nam da nas vodi u pajzl gde sede sva trojica gradskih boema, a Kišević smišlja pesme po viđenju. Iste noći upoznali smo i momka po imenu Hrvoje, a kojem je baba bila iz Valjeva, i koji će izgovoriti sjajnu rečenicu što ću često citirati narednih godina. Avaj, previše je bezobrazna da bih je podelio s najširom javnošću, moraćete da mi verujete na reč…
Ovog puta nije se dogodilo ništa slično. Ono, bio je jedan pijanac u tramvaju broj 6, ka Sopotu, ali nikako nije uspevao ništa da srimuje, pa su Zagreb i Marko proteklog vikenda mogli natenane da se upoznaju, bez ikakvih uticaja sa strane, bez šaputanja maligana.
Bila su to dva posve prijatna dana, od prvog trenutka kada kupiš Novosti i Jutarnji pa sedneš među sve one turiste i lokalce što se pozdravljaju, kao da žele da ti nacrtaju onu tezu o Zagrebu kao gradu u kojem se svi manje-više poznaju, i u kojem ćeš uvek sresti nekog baš poznatog, samo ako se prošetaš „špicom“. U onih nekoliko prethodnih navrata, umeo bih da zabasam i na Ćiru Blaževića i na Roberta Prosinečkog, nazdravlje Žutom…
Još važnije, kao da je odmah hteo da ti stavi do znanja da je svako inostranstvo – pa i ovo najbliže inozemstvo – odmor za glavu, od izloga, preko odsustva ove tinjajuće, ili ne više ni tinjajuće!, tenzije na ulicama srpskih gradova, u našim radnjama, u našem prevozu, pa sve do tema o kojima se ćakula.
Ima ona teorija da je tužno društvo koje ogugla na one velike, najvažnije teme, na kriminal i nasilje i sve što nam rade; još je gore kada oguglate na one sitnice, na zanimljive crtice iz života, na vest iz nauke ili muzike, na priču o novoj knjizi ili o povijesti Svjetskih prvenstava, ili o reklami koju je Džon Malkovič snimio za Hrvatsku.
Važno je, valjda jednako važno i za one koji tvrde da im se kod njih nikada ništa loše nije desilo, i za one koji tamo ne idu iz principa, reći da nismo doživeli nijednu neprijatnost. Dapače, svi su bili izuzetno ljubezni, čak i kada su pričali odveć brzo i odveć purgerski da bi ih se dalo razumeti – tak je kak je – čak i kada su iz dobre namere mogli da nas uvale u nevolje, kao kada je prodavačica sladoleda pitala za koga navijam, pa počela da skakuće oko mene i da viče „Zvezda, Zvezda, ale, ale“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 18. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
