Da li je transparent samo transparent: Kako je Musolini oživeo u Milanu i kako je oslobođenje od fašizma u Italiji postalo “parada”

Piše Rodžer Koen

0
Foto Profimedia

“Transparent je transparent, ništa više”, napisao je Đovani Bjankoni na naslovnoj strani italijanskog dnevnog lista Corriere della Serra. “Ali i ništa manje.”

Na fotografiji se nalazila masa okupljenih ljudi u Milanu koji u jednoj ruci drže transparente na kojima piše “Čast Benitu Musoliniju”, a drugom podignutom u fašistički pozdrav. Okupljanje je prošlog meseca održano u blizini Piazzale Loreto, gde je telo fašističkog diktatora bilo obešeno naglavačke nakon što su ga partizani 28. aprila 1945. godine streljali po kratkom postupku.

Okupljenu masu su činili navijači fudbalskog kluba Lacio, čije su tzv. “ultre” oformile snažno uporište ekstremne desnice. To nije bio veliki skup. Njihov izraz podrške fašizmu nije ništa više do ponovno demonstriranje činjenice da je ono o čemu se ne govori postalo legitimni diskurs u doba Donalda Trampa, te da je poruka belog suprematizma odjeknula u čitavom svetu.

Ipak, na veče italijanskog nacionalnog praznika 25. aprila kada se obeležava oslobođenje, te uzdignute ruke što salutiraju fašizmu bile su šokantne. “Čast Benitu Musoliniju” nije baš “Čast Adolfu Hitleru”, ali nije ni predaleko od toga.

Na ulazu u Memorijalni centar za žrtve Holokausta u Milanu, železničku stanicu sa koje su Jevreji u periodu između 1943. i 1945. godine, sa tajnog perona 21, bili deportovani u smrt u nacističkim koncentracionim logorima, ugravirana je reč “ravnodušnost”. I ravnodušnost je, zaista, jedino što je potrebno, u bilo kom dobu, da jedno dete bude otrgnuto od svojih roditelja.

Mateo Salvini, italijanski zamenik premijera i ministar za unutrašnje poslove, desne orijentacije i antimigrantski nastrojen, na državni praznik je odlučio da ne prisustvuje komemoraciji, nazvavši je “fašističko-komunističkom paradom”, besmislenim suočavanjem desnice i levice. On je odabrao da umesto toga ode u Korleone na Siciliji i otvori novu policijsku stanicu, ističući da je u Italiji danas najvažnije “oslobođenje” od mafije. Oslobođenje je jadan izbor reči da se obezvredi, naročito pošto je stotine hiljada ljudi umrlo za nju.

Salvini, lider partije Liga i centralna figura u panevropskom preporodu desnice, pokazao je nepoštovanje prema istoriji i časti u kojem će njegove pristalice uživati. Oslobođenje Italije i partizanske sile otpora nisu bile tek neka “parada” lišena moralnog značaja, već pobeda koja je udarila temelje posleratnoj transformaciji Italije u pristojnu demokratsku zemlju.

Sve se to, međutim, dogodilo u dalekom 20. veku. Reči koje su obeležile to stoleće – fašizam, komunizam, totalitarizam, Holokaust – u 21. veku izgubile su težinu i postale sastavni deo podivljalog pozorišta lažnih vesti. “Fašizam” je u Izraelu postao parfem za izbornu kampanju ministra desničara. U Americi, usklik belih suprematista “Jevreji nas neće zameniti” za predsednika Donalda Trampa predstavljaju nepogrešivu moralnu transgresiju. Oslobođenje od fašizma u Italiji postaje bedna “parada” za najmoćnije figure u vladi. Ideje koje su bile svečane, čak svete, postale su dvosmislene političke poruke koje je lako poreći.

Italija je odavno odustala od toga da predvodi svet. To je iscrpljujući posao, kako su Sjedinjene Države koje će u nekom trenutku u drugoj polovini 21. veka predati palicu Kini i same shvatile. Kada se manete tog posla, neophodnost uvećanja efikasnosti, racionalizacije truda, podizanja produktivnosti i beskompromisne modernizacije se umanjuje. Umesto toga, na prvo mesto – ili im se makar pridaje veća važnost – dolaze druge težnje, poput lepote ili zadovoljstva.

Možda se u tom kontekstu jedan Mateo Salvini treba smatrati običnom predstavom, više nego išta drugo.

Ipak, nije bezazleno razviti transparent u Musolinijevu čast ili odbaciti oslobođenje. Salvini je došao sa usponom antidemokratskih, neliberalnih, rasističkih sila u Evropi i šire.

Tlo je ponovo postalo plodno za različite iteracije pošasti 20. veka. Salvini je prošlog meseca najavio formiranje novog evropskog saveza desničarskih stranaka, koje je podržalo Nacionalno okupljanje (nekadašnji Nacionalni front) Marin Le Pen, a u savez će ući i ekstremno desničarska Alternativa za Nemačku. Njihov trenutni cilj je pobeda na izborima za Evropski parlament.

Kada sam video taj transparent u Milanu, nisam mogao da se ne setim mog pokojnog ujaka Berta Koena – “običnog, zarobljenog u rutini Berta Koena od Johanezburga”, kako je on to sročio u svom ratnom dnevniku – koji je kao mladić došao čak iz Južne Afrike da se pridruži Saveznicima u borbi za Evropu i borio se po čitavoj Italiji, od juga do severa, rizikujući sopstveni život za Salvinijevu “paradu”. On ne bi mogao da veruje da vidi to fašističko salutiranje i čuje ministrov izbor reči. Bio bi zgađen.

© 2019 The New York Times