Tomas Fridman: Da li bismo se udružili protiv zlih vanzemaljaca?

Majku Prirodu ne zanima gde počinju i gde se završavaju granice Rusije, Amerike ili Kine

0
EPA/DANIEL BARRY

Piše Tomas Fridman, The New York Times International Report

U svom nedavnom eseju o takmičenju velikih sila i klimatskim promenama, Rob Litvak, ekspert za kontrolu naoružanja iz Centra Vilson, prisetio se pitanja koje je predsednik Ronald Regan postavio Mihailu Gorbačovu, predsedniku Sovjetskog Saveza, tokom susreta 1985. godine.

Ovako je to Gorbačov kasnije ispričao:

“Predsednik Regan mi se odjednom obratio: ‘Šta biste uradili da Sjedinjene Države budu odjednom napadnute od nekoga iz dubokog svemira? Da li biste nam pomogli?'”

“Rekao sam: ‘Ne sumnjajte u to.'”

“On je odgovorio: ‘I mi bismo vama.'”

“Eto, bilo je to zanimljivo”, zaključio je Gorbačov.

Jeste zanimljivo, jer više nije toliko izvesno, s obzirom na sve veću gužvu u trci za statusom velike sile, da bi Rusija, Kina i Amerika pomogle jedna drugima u slučaju invazije svemiraca koji žele sve da nas pokvare. Litvakova poenta je, naravno, bila da nam upravo takva opasnost preti, ali od klimatskih promena.

Za razliku od vanzemaljaca, doduše, ne postoji ni najmanja šansa da se sa Majkom Prirodom pregovara. A nju uopšte ne zanima gde se završavaju i gde počinju granice Rusije, Amerike ili Kine.

EPA-EFE/CHRISTIAN BRUNA

Pa ipak, ni kineski predsednik Si Đinping ni ruski vođa Vladimir Putin nisu prisustvovali klimatskom samitu u Glazgovu gde bi se sreli sa predsednikom Džoom Bajdenom i drugim svetskim liderima. Još važnije, “Vašington post” je nedavno izvestio da pojedinci iz vrhuške kineske države žele da se odupru bilo kakvoj saradnji sa Sjedinjenim Državama po pitanju klime ukoliko SAD ne smanje pritisak na Kinu oko “ljudskih prava, Hongkonga, Tajvana, trgovine i drugih pitanja”.

Nikada pre nismo videli ovakvu taktiku Pekinga: spremni smo da očistimo svoj vazduh, ali samo ukoliko nam dozvolite da avionima prekrijemo nebo iznad Tajvana i isisamo dah slobode iz Hongkonga.

Jedan viši američki zvaničnik rekao mi je da zapravo u ešalonima vlasti u Pekingu postoje različiti stavovi o mudrosti ovakve diplomatske strategije za klimu, koju gura ministar spoljnih poslova Vang Ji. Postoje drugi viđeniji komunistički političari koji žele da sarađuju sa Vašingtonom i koji shvataju da smo, kada je o klimi reč, svi u istom sosu. Pa ipak, čak i nagoveštaj ove strategije o uzimanju Zemlje kao taoca je veoma zabrinjavajuća i mora da bude isterana na čistinu.

“Prostor da čovečanstvo izbegne neverovatnu katastrofu je sve manji”, napisao je Litvak u eseju. “Kina, Sjedinjene Države i Rusija su prvi, drugi i treći najveći emiter ugljen-dioksida. Ali, na ovoj istorijskoj raskrsnici, kada nam je neophodna dosad neviđena globalna saradnja ne bismo li predupredili sve crne posledice, svet se zapravo nalazi u jeku bitke za geostratešku prevlast. Odnosi Sjedinjenih Država sa Rusijom i Kinom najgori su još od završetka Hladnog rata.”

Već smo videli koliko smrtonosan ume da bude nedostatak globalnog zajedništva: kada nas je pogodio kovid-19. No ovo je još opasnije. Oružani sukob između Sjedinjenih Država i Kine oko Tajvana ili između NATO-a i Rusije oko Ukrajine – u trenutku kada nam klimatske promene, koje smo sami izazvali, drže otkočeni pištolj ispred čela – bio bi pravo ludilo. Ali on je moguć.

Umesto trke za naoružanjem ili trke za svemir, neophodna nam je trka za Zemlju, veliko takmičenje vodećih sila o tome koja će prva i što pre dostići cilj o nultoj emisiji štetnih gasova. Baš bih voleo da vidim kako se Bajden, Si i Putin trkaju u tome.

Bajden je mogao da kaže ovo: “Znam da su klimatske promene globalni problem, i da nije dovoljno da mi očistimo svoj vazduh ako vi ne očistite svoj. Ali nećemo to koristiti kao izgovor, i nećemo dozvoliti našim naftnim ili industrijama uglja da to koriste kao izgovor, da ne rade ništa dok vi ne uradite nešto. Jer danas na planeti živi 7,9 milijardi ljudi a do 2030. biće ih još 600 miliona više – 600 miliona više! To znači da će, sa klimatskim promenama ili bez njih, biti još usta koja treba nahraniti, još kuća u kojima će oni živeti, još saobraćaja kojim će se kretati, a sve to iziskuje čistu energiju, čistu vodu i energetski efikasne zgrade i automobile. Oni moraju da budu nova globalna industrija. Ako se to ne dogodi, svi ćemo se podaviti od zagađenja. Ukoliko želite da nastavite da sagorevate ugalj i da nam date pet godina prednosti u ovoj novoj globalnoj industriji, neka vam bude. Što se mene tiče, ja ću proglasiti želju Amerike da pobedi u trci za Zemlju, da Amerika bude prva zemlja koja će koristiti čiste tehnologije i koja će im sniziti cenu toliko da svako na našoj planeti može sebi da ih priušti.”

Rukavica u lice Kini i Rusiji u borbi ko može da postigne više globalne održivosti, a ne samo globalnog otpora, mogla bi da predstavlja način da Amerika povrati svoje moralno vođstvo na svetskoj pozornici, i da privredu okrene ka industriji budućnosti. Ukoliko mi ljudi ne želimo da postanemo samo loš biološki eksperiment, strujovodi sa nultom emisijom, transport sa nultom emisijom, zelene zgrade i zelena proizvodnja moraju da budu u fokusu budućnosti.

A premda Rusija trenutno nije igrač u ovom nadmetanju, ne bih se kladio protiv Kine.

Hal Harvi, koji predvodi firmu za analizu klime “Energy Innovation” i savetuje vlade kako da uđu u zelenu tranziciju, navodi da su Sjedinjene Države postavile svoj cilj kada žele da imaju privredu sa nultom emisijom – 2050. godine – i Bajden sada pokušava da popuni te ciljeve konkretnim planovima. Ali to će morati da uradi bez ijednog glasa pomoći od republikanaca.

Kina, s druge strane, ima neverovatno detaljne planove o dekarbonizaciji, koje bi Peking mogao da pokrene vrlo brzo.

No, Si sada želi da mu privreda raste, ne bi li obezbedio sebi treći predsednički mandat. Iz tog razloga, neće uraditi ništa da umanji kineski rast, i da tako podrije sopstvenu popularnost. Kina će nastaviti da troši ugalj još neko vreme. Ali nemojte da vas to zavara: Peking takođe gradi ogroman broj solarnih, vetro, hidro i nuklearnih elektrana. Igra je počela.

Dok god obe zemlje budu fokusirane na trku za Zemlju, nije važno koja će pobediti, jer će njihovo nadmetanje smanjiti cenu čiste struje za svakoga od nas. A ukoliko uspore ili se okane ovoga, možda bi i trebalo da maštamo o nekim svemircima koji će nas povesti na svoju planetu.

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom, koji se dobija na poklon uz svaki primerak vanrednog izdanja Nedeljnika od srede, 10. novembra

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs