“Čujem ljude kako se žale i pomislim: pomirite se s tim”: Zašto su kamiondžije bile spremne na sve ovo

Piše Džon Brenč, The New York Times International Report

0
Derel Vulsi, vozač kamiona, nije siguran kada će doći kući. Fotografija: Teri Raclaf za Njujork tajms

Kao i toliko drugih kamiondžija koje upumpavaju robu u ekonomiju kroz arterije američkih auto-puteva, Derel Vulsi u retrovizoru je posmatrao kako se smenjuju pejzaži.

On se izolovao u kabini svog kamiona, a između njega i spoljnog sveta stajao je samo jedan madrac. Vulsi se sve vreme kreće, prevozi tovare, od jedne do druge tačke, kako bi posao održao u životu.

Tokom poslednje dve nedelje marta, dok se koronavirus širio Sjedinjenim Državama prinuđujući Amerikance da se sakriju, Vulsi je vozio zemljom uzduž i popreko, sakupljao recikliranu plastiku, rolne smeđeg papira i radijatorske zavojnice za peći.

On zasad nastavlja da vozi, tutnji kroz zemlju u svojoj čauri od stakla i čelika, sa lasa apsom nazvanim Rasti uz sebe i dezinfekcionim sredstvom na kontrolnoj tabli. On i druge kamiondžije prevoze robu kako bi svi bili namireni.

Vulsi (52) ne zna kada će se vratiti u Vajoming gde ga čekaju supruga i troje dece.

“U karantinu sam, iako se krećem”, kaže on. “Tako da nastavljam da radim, dok mogu.”

Vozači kamiona su već dobro upoznati sa ovom vrstom samoizolacije sa kojom se sada suočava toliko miliona ljudi – zatočeni u male prostore, otcepljeni od porodice i prijatelja, bez ikakve izvesnosti šta će naredni dani doneti. Samoća je deo posla, iako svet prolazi usput.

Interakcija se svodi na mahanje i gestikulaciju, kurtoaznu razmenu pokoje reči sa dispečerima i malo ćaskanja na parkinzima za kamione.

Kada se parkira i navuče zavese, Vulsi je u potpunom karantinu. Pozove ženu i decu. Ispeče nešto na roštilju. Gleda DVD. Spava na malom dušeku.

“Sve vreme živim u prostoru manjem od zatvorske ćelije”, kaže Vulsi. “Čujem druge ljude kako se žale i pomislim, hajde, pomirite se s tim. Mnogo nas inače živi ovako, bez obzira na koronavirus.”

Nije siguran koliko će dugo moći da bude korak ispred virusa, niti kakve će biti posledice pandemije na ovu industriju. Manje prekookeanskih pošiljaka znači manje kamiona koji će ih prevoziti. Usporavanje proizvodnje i sve manji prihodi u američkim kompanijama uvući će se u transportni sektor.

Ipak, zasad se čini da je kamionska industrija stabilna. Putnički centri Amerike koji obuhvataju više od 260 parkinga za kamione u SAD saopštili su da je prodaja dizela koji troši većina velikih kamiona zabeležila dvocifreni rast početkom marta, a onda se stabilizovala na jednocifrenom rastu koji drži iz godine u godinu, prema rečima Džona Perčika, izvršnog direktora.

Vulsi je rešen da vidi šta će biti s ekonomijom. Njegov svet savija se i pruža onako kako se menjaju potražnja i nabavka. Možda će pošiljaka biti sve manje. Možda će se vozači kamiona parkirati.

“Ako nema mnogo tereta, a veliki broj kamiona i dalje vozi, svakako neću zaraditi mnogo novca”, kaže Vulsi.

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak vaskršnjeg broja Nedeljnika