Crnci i Crnogorci, ili čemu poezija ako joj se ne vraćate onda kada je teško

0

Pre Džordža Flojda, pre rasnih nemira, pre Donalda Trampa, pre pitanja “da li mora da se napiše Afroamerikanac ili je sve drugo uvredljivo?”, pre rata, ovog i onog, bio je Janko Đonović i ta poema.

Teoretičari književnosti bi rekli da je bio predstavnik južnoslovenskog socijalnog pesništva, i verovatno bi bili u pravu. No ne samo zato što sve što vuče na socijalu više nije toliko popularno – a nisu ni pesnici, liše nekolicine naširoko citiranih po društvenim mrežama? – za Đonovića se skoro i ne zna. U Crnoj Gori njegove su pesme (valjda?) još u čitankama, u Srbiji i restu zemalja u kojima se govori našim lepim zajedničkim jezikom ga ima mnogo manje, ako ga uopšte ima.

Đonović je, valjda je to tako bio red ako biste rečima hteli da se bavite, imao život koji bi slabiji pisci, u siromaštvu svog vokabulara, nazvali tek burnim. Rođen u Crmnici, diplomirao u Beogradu na Pravnom fakultetu i pripadnik naprednih organizacija u Kraljevini, bio je među prvim ustanicima, prošao kroz italijanske i nemačke koncentracione logore, a kući se iz rata vratio toliko kasno da je, makar su tako pričali, na Prvom kongresu Saveza književnika Jugoslavije njegovo ime pročitano u odeljku “ratne žrtve i pali drugovi”.

Kasnije, kad vaskrsne, biće koliko-toliko poznat i prepoznat u onoj velikoj zemlji, eto, da je i u poneki školski plan zalutao; biće i akademik, pisaće pesme, pripovetke, eseje, reportaže, putopise.

No najpoznatije svoje delo, ono koje će biti relevantno i trideset godina posle njegove smrti, i skoro stotinu godina pošto je nastalo, napisao je i objavio sa svega dvadesetak leta, valjda 1928. ili 1929, ne slažu se internet-izvori.

Ko zna kakve su vesti stizale u međuratnu štampu i u njegov rodni kraj kada je, tako nadahnuto, mogao da napiše priču o zemlji u kojoj, valjda, nikada – ili makar dotad – nije bio. (Nije ni Karl Maj, setićemo se, pa je opet njegov Old Šaterhend, makar u dečjoj uobrazilji, bio opipljiv i živopisan.) Verovatno je, možemo to samo izmaštavati i dodavati slojeve nedaća, iz svake kuće makar jedna glava odlazila u pečalbu preko okeana, tada kao i sada; tamo su ti ljudi čudnih prezimena provodili dane radeći najteže poslove, a mnogi bi završili tamo gde su i počeli – u rudarskim oknima. Eh, da su samo dane, teško da su im noći bile išta bolje, moglo se samo leći, pomalo se požaliti, pomalo jauknuti, i čekati da svane novi dan, oganj u njega.

Došljaci s Balkana i oni koji su ih tu dočekali, a koji su samo na papiru bili slobodni, predstavljali su šoder za veliku američku industriju, onaj ugalj koji se ubacuje u vazda žednu mašinu, tek jedna brojka, input i autput u nekoj tabeli industrijalca i vlasnika rudokopa, ako bi i tu bili zavedeni.

Tamo su se, u Đonovićevoj poemi i u jamama širom Amerike, tamo su se sreli, tamo su se znojili i tamo su umirali (ili, kako bi pesnik rekao, crkavali) crnci i Crnogorci.

Devet decenija kasnije, dok Amerika i dalje bukti pokušavajući da u oči pogleda i svoju istoriju i svoje građane, dok njen predsednik prilježno i pomno raspiruje taj požar, ne bi li se održao na vlasti (a nešto se slično, ili barem istovetno, događa i na onom poluostrvu s kojeg je potekao pesnik), dok se Afroamerikanac nelagodno okreće na ulici u gluvo doba noći, nadajući se da ona sirena ne dolazi po njega iako zna da ništa loše uradio nije, dok se kašlje i kašlje a daha nedostaje ne zbog ustajalog vazduha nego zbog nevidljivog virusa, valja se, jer čemu poezija ako joj se ne vraćate onda kada je teško, valja se setiti Janka Đonovića iz Crmnice i njegovih crnaca i njegovih Crnogoraca.

“Crnac” iz poeme mogao bi da bude bilo koji ugnjetavani pripadnik siromašnog dela stanovništva, “Crnogorac” bi mogao da bude, i jeste, pasoš je tu nevažan a krštenica tek fusnota, bilo koji nesrećnik što je u veliki svet otišao, ponukan ko zna čijim obećanjima i pričama uz ognjište, u torbi samo pogača, u očima samo okean.

“Pred njima rudnik, golem i žut / i san o kolijevci na drugom kontinentu”, piše pesnik, njegovi ubogi junaci tutnje i kunu ispod svijeta, skrajnuti od balova, mjesečine i ljubavnika, od ulica što cvetaju koracima i smijehom, baš kao što su brojni novi crnci, zvali ih Afroamerikanci ili ne, i brojni novi imigranti, zvali ih Crnogorci ili ne, danas skrajnuti sa modernih balova i zabava, iz bogataških krajeva i kuća (sem ako su dostava i posluga), sa dodela najznačajnijih nagrada (sem kada im udele milostinju)…

Mnogo se toga promenilo, naravno, nabolje; ono što se dešava u Americi proteklih nedelja i godina ne bi se moglo desiti onda kada 19-godišnji Janko Đonović, student Pravnog fakulteta u Beogradu, na papir stavlja “O, primi na dar ovaj komad srca”.

Samo je jedna stvar, valjda, ostala ista, i u toj je poslednjoj strofi cela priča o rasizmu, o socijali, o radniku, o pesništvu, o slobodi: “A kad na grlima podzemnih jama / žuta svjetlost karbituše utrne / Crnce i Crnogorce zemlja vraća / i jedne crne i druge crne.”

***

Esej Marka Prelevića iz Nedeljnika br. 443

NOVI ESEJ I TEKSTOVE OSTALIH KOLUMNISTA MOŽETE ČITATI U NOVOM NEDELJNIKU