Svedeni na borbu između dobra i zla, daleko od svih referenci prema istoriji i društvu, sukobi poslednjih decenija su rezultirali stigmatizacijom bivšeg trećeg sveta i instrumentalizacijom ljudskih prava. Sve to pod izgovorom ideologije „ni-ni“ zasnovane na lažnim simetrijama.
Pad komunističkih režima prouzrokovao je veliki broj kolateralnih šteta, posebno u načinu razmišljanja levice. Dok je postojao, sovjetski sistem je prisiljavao svoje pristalice, kao i svoje protivnike, na političko razmišljanje, odnosno na formulisanje programa kratkoročnih i dugoročnih ciljeva, postavljanje prioriteta i procenu odnosa snaga.
Filozofija moralnosti koja je ležala u osnovi, „naučna” ili „materijalistička”, sastojala se u tome da se tragedije i zločini, mali ili veliki, uključe u lanac uzroka i posledica i da se smatra da se ljudski uslovi mogu poboljšati samo promenom socijalno-ekonomskih struktura. Ovaj način razmišljanja, osim kod komunista, bio je prisutan i kod istinskih socijaldemokrata, kao i u većini antikolonijalnih pokreta. Celokupna izgradnja međunarodnog prava i većina napora u istraživanju mira bili su povezani s ovom filozofijom.
Suprotan pristup, koji bismo mogli da nazovemo verskim, a koji je veoma izražen kako kod „novih filozofa” tako i u npr. govoru bivšeg predsednika Sjedinjenih Država, Džordža V. Buša, sastoji se u gledanju na zlo i dobro kao na postojanje „po sebi”, odnosno nezavisno od datih istorijskih okolnosti. „Zlikovci” – Adolf Hitler, Josif Staljin, Osama bin Laden, Slobodan Milošević, Sadam Husein, itd. ‒ su đavoli koji izlaze iz kutije, oni su posledice bez uzroka. Za borbu protiv zla, jedino rešenje je da se mobiliše dobro, da ga se naoruža, probudi iz letargije, pošalje u napad. To je filozofija trajno dobre savesti i beskrajnog rata.
Reakcija na napade 11. septembra 2001. i njihove posledice ilustruje razliku između ove dve filozofije. Oni, koji su bili u manjini na Zapadu i pokušavali da razumeju „zašto nas mrze”, smatrani su otpadnicima od strane onih koji su „razumeli” američku reakciju (dve zemlje na koje je izvršena invazija, beskrajan sukob, desetine, pa čak i stotine hiljada mrtvih). Ovi poslednji često su bili isti oni koji „razumeju” izraelsku „reakciju“ u Gazi i na Zapadnoj obali. Ali onda bi takođe trebalo da „razumemo” želju Sovjeta nakon 1945. da od istočne Evrope naprave tampon zonu zbog miliona žrtava tokom Drugog svetskog rata. Takođe bi trebalo da „razumemo” kinesku reakciju na povlačenje, u doba Maoa, kao posledicu opijumskih ratova, mnogobrojnih poniženja Kine od strane zapadnih sila i japanske invazije. I na kraju, trebalo bi da „razumemo” reakciju arapskog sveta na francusko-britansku izdaju tokom kraja Otomanskog carstva 1918. godine, stvaranje Izraela 1948. godine i stalnu zapadnu podršku toj državi, uključujući pet izraelsko-arapskih ratova.
Svi ljudi imaju iracionalne strahove i, kada su napadnuti, imaju preterane (…)
Tagovi
