“Broj lekara i sestara u Srbiji smanjen je za 7% u poslednjoj deceniji…” – Epidemija kao posledica, a ne kao uzrok problema: Novi broj Mond diplomatika, poklon uz svaki Nedeljnik

Za Mond diplomatik na srpskom piše dr Predrag Đurić

0
Foto: Beta

Tokom prethodnih godinu dana neka od najčešćih pitanja u vezi sa pandemijom bila su otkuda se pandemija pojavila i zašto ostavlja tako snažne posledice. Ma koliko odgovori na ova dva pitanja bili specifični, dele zajedničke korene. Novi uzročnici bolesti, posebno novi virusi, dobrim delom su posledica nezajažljive potrebe kapitala da zauzme i unovči svaki pedalj zemlje; da nikad nema granica, već da uvek mora da raste i da se širi. Krčenje šuma, probijanje planina i kopanje rudnika, pregrađivanje reka i eksploatacija mora, remete vekovna staništa životinja i izlažu čoveka novim virusima koji imaju snažan epidemijski potencijal.

Mnogo je kompleksniji odgovor na pitanje zašto pandemija ostavlja tako snažne posledice. Uskoro će osamdeset godina kako je čovek kročio u svemir, tehnologija dostiže nezamislive domete, a opet bolnice su prepune, zdravstveni radnici izgaraju i obolevaju, granice su zatvorene… Osvrnimo se prvo na neke globalne uzroke.

Kada je u pitanju Srbija, treba napomenuti da, uprkos svim udarima, osnove zdravstvenog sistema izgrađenog u socijalističkoj Jugoslaviji ipak nisu bile u potpunosti razorene. Jedan od najboljih i najpravednijih zdravstvenih sistema makar delimično je odoleo trodecenijskim udarima. Ipak, za dobar odgovor na pandemiju to je bilo nedovoljno. Krenimo redom.

Pandemija zahteva vrhunsko rukovođenje. Za to su neophodni ne samo vrsni stručnjaci već i oni među njima koji imaju visok lični integritet i nezavisnost, a u isto vreme i spremnost da do rešenja dolaze kroz otvoren i konstruktivan dijalog. U Srbiji, nažalost, tako nešto ne postoji.

Rukovodeća mesta u zdravstvu decenijama su rezervisana za aparatčike – one koji su spremni da bespogovorno slede uputstva vlastodržaca, pritom dobijajući slobodu da po istom kriterijumu biraju svoje saradnike. Upravni odbori, koji bi trebalo da budu sastavljeni od najkompetentnijih stručnjaka, po pravilu su samo ekspoziture vladajućih stranaka.

Sve to je praćeno i nekim specifičnostima u zdravstvu, a u vezi sa visoko rasprostranjenom hijerarhijom. Jednu liniju čine profesori, docenti, asistenti, drugu direktori, upravnici, načelnici, šefovi, treću primarijusi, supspecijalisti, specijalisti, specijalizanti, a četvrtu lekari, tehničari, bolničari. Previše hijerarhije, decenijama ukorenjene, i premalo prostora za diskusiju. Tome treba dodati i komore zdravstvenih radnika, stručna udruženja i sekcije bez šireg autoriteta i bez bilo kakvog značaja u kreiranju zdravstvene politike. Rezultat je Krizni štab koji uključuje gotovo isključivo režimske doktore (bivše i sadašnje ministre, direktore i upravnike) i one koji su težili da to postanu.

Pandemija takođe zahteva dovoljno zdravstvenih radnika. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije, samo tokom osam godina, od 2010. do 2019, broj zdravstvenih radnika i saradnika u Srbiji smanjen je za 7% – sa 85.363 na 79.485, uključujući 1.170 lekara (od kojih 728 specijalista) i 3.161 medicinsku sestru i tehničara manje.

Ceo tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika na srpskom, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 17. decembra

Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs