Bojkot lokalnih izbora je u suprotnosti sa bojkotom na republičkom nivou: Boris Tadić u novom Nedeljniku

1
Foto: Igor Pavićević

Od početka ujedinjavanja opozicije oko ideje bojkota, odluka o bojkotu lokalnih izbora je najveći kamen spoticanja. Taj problem nastaje već prilikom formulisanja Sporazuma sa narodom u kom nije precizno definisano da se potpisnici obavezuju na bojkot izbora na “svim nivoima”. Već tada sam upozoravao da je to potrebno precizirati, jer sam bio svestan da se među onima koji se izjašnjavaju za bojkot nalaze i oni za koje sam bio siguran da će izaći na lokalne izbore. Baš kao što je odluka o bojkotu republičkih izbora doneta preuranjeno, tako je i jasan odnos prema izlasku na lokalne izbore formiran prekasno.

Umesto naknadnog “izbacivanja iz bojkot-opozicije” i etiketiranja u medijima, trebalo je da imamo prethodno jasne dogovore iza zatvorenih vrata. U tom smislu deluje kao da je već u Sporazumu sa narodom namerno preskočeno da se to precizno definiše, kako bismo umesto vesti o uspešnom bojkotu, imali vesti o još jednom neuspešnom ujedinjavanju opozicije. Ovako, opozicija je sama sebi napravila negativnu kampanju u kojoj su umesto u vlast, upirali prstom jedni u druge i častili se etiketama ko je izdao bojkot, a ko građane na lokalu.

Pored toga, stvorena je konfuzija u kojoj se jednom delu opozicije koja izlazi na lokalne izbore čestita, a drugi optužuje za izdaju za identičan potez. Takva neodgovornost i neprincipijelnost je nanela odlučujući udarac, verovatno poslednjem pokušaju ujedinjenja opozicije, nakon niza sličnih neuspeha od 2016. godine.

Do poslednjeg trenutka smo se borili za to da u opoziciji pobedi svest o tome da bojkotom lokalnih izbora ne bojkotujemo Vučića, već građane i opozicione stranke. Bojkot lokalnih izbora je u direktnoj suprotnosti sa ciljem bojkota republičkih, u kom smo dosledno ostali.

Prvo, konačne pobede nema bez akumulacije manjih pobeda, kao i 1996, u okolnostima u kojima je očigledno da nemamo snagu da ovu vlast pobedimo nokautom. Drugo, bojkot lokalnih izbora je poguban za stranačke infrastrukture, od čije snage zavisi i konačna pobeda. Upravo zato bojkot lokalnih izbora najviše zagovaraju upravo oni koji i nemaju lokalnu infrastrukturu. Treće, bojkot lokalnih izbora je doveo ne samo do raskola unutar opozicije nego i unutar opozicionih stranaka.

Teško će oni koji su rigidno nametali jednostrano donete odluke moći građanima da objasne te odluke kojima razbijaju jedinstvo, koje je ključno upravo za uspeh bojkota na koji ih pozivaju. Teško će i da objasne odbijanje svakog predloga za aktiviranje kampanje tog bojkota. A pogotovo će imati teškoće da objasne građanima kako je to osvajanje što više prostora slobode bilo u suprotnosti sa konačnim ciljem oslobađanja Srbije. Ukoliko potegnu za izgovorom “izbornih uslova”, ući će u pokušaj objašnjavanja neodgovornog besmislenim. Izborni uslovi ne mogu biti kriterijum za odluku o izlasku na lokalne izbore, jer za razliku od republičkog nivoa, ti uslovi nisu isti u svim lokalima. A čak i da nije tako, zbog čega bismo se odricali šanse da pokušamo da oslobodimo makar i jedan prostor slobode?

Prethodne godine pokazuju da Šabac i Paraćin nisu dovoljni i umesto da smo donosili odluke o jedinstvenoj borbi za veći broj takvih prostora, bojkot-opozicija je suštinski podržavala samo utvrđivanje tog očigledno nedovoljnog statusa kvo. Da ne govorim o apsurdu diskriminisanja odbora time što se podržava da na izbore mogu da izađu samo oni koji su na prethodnim pobedili. A ko od njih i na osnovu čega garantuje da na ovim ne mogu da pobede neki drugi, a izgube neki od tih?

Odluku o bojkotu sam doneo sa 51% za i 49% protiv. Taj 1% odluke za bojkot je prevagnuo ne zato što sam smatrao da je to idealno rešenje, već zato što sam smatrao da bi jedinstvo opozicije trebalo da je iznad svega. Ali i tada sam upozorio da bojkot može biti protiv Vučića, ali i za njega. Međutim, način na koji se većina bojkot-opozicije ponela prema ideji lokalnih izbora je jasno pokazao da njima jedinstvo, a ni jačanje opozicije, nisu ni bili cilj. Zato je pogrešno to što danas mnogi govore da je propao projekat bojkota. Ne, ovim je propao projekat jedinstva opozicije. A već sam rekao da je to gore i od izbornog poraza.

Jedino što možemo u ovim okolnostima je da se ubrzano oprostimo sa zabludom o jedinstvu opozicije kao mogućem rešenju i da osvestimo da je nemoguće jedinstvo ne samo politički raznorodnih, već onih koji imaju suprotne motive, suprotne odnose prema vlasti i veoma različit nivo političkog iskustva da bi mogli da postignu neophodan konsenzus prilikom donošenja odluka o svakom sledećem koraku. Umesto toga potrebno je da se fokusiramo na izgradnju jake opozicione stranke koja će moći da se suprotstavi SNS-u i da ne gubimo više vreme na projekte u kojima se prvo ujedinjujemo, a onda pred izbore razjedinjujemo. I na projekte u kojima je konsenzus moguće postići jedino oko ideje deljenja flajera na štandovima. Ne čak ni oko sadržaja flajera. To nije ni politika, a kamoli borba. A vremena više nemamo. I to kažem kao onaj ko je prvi inicirao ideju jedinstva opozicije i koji je svih ovih godina jedini do kraja ostajao privržen toj ideji.

Manje od dve godine pred predsedničke izbore nemamo više luksuz ni za jednu novu zabludu. Ni za jedan projekat koji je potvrđen prethodnih godina kao osuđen na propast. Narednih godinu dana Srbija se nalazi na prekretnici da li će se konačno trgnuti iz ere u kojoj vlast politički jača, dok opozicija sanja u paralelnoj realnosti nestranačke i pretpolitičke snove, ili će ući u “crnogorski scenario” višedecenijske nesmenjivosti vlasti. Jer ako propustimo i ovu priliku za buđenje, više neće imati ni ko da se probudi.

Tekst je objavljen u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 18. juna

Svi čitaoci dobijaju dva velika poklona: petu knjigu iz edicije “Velike biografije” (“Dragoljub Draža Mihailović u arhivu CIA”) i Mond diplomatik na srpskom jeziku

1 KOMENTAR

  1. E moj Borise, ti si stvarno smešan čovek.
    Loš ti je taj “drugi film” koji si svojevremeno najavljivao

Comments are closed.