Bliske kulture, zategnuti odnosi: Zašto su u Gruziji opsednuti Rusijom

Piše Pjer Dom, specijalni dopisnik Mond diplomatika. Prevod: Milica Petković

0
EPA/ZURAB KURTSIKIDZE

Upravo smo napustili Gori i njegov grandiozni muzej podignut u čast Josifa Staljina, sina nacije, kada smo morali da se zaustavimo pred stražarskom kućicom, koju obezbeđuju dva gruzijska policajca. „Nemojte ništa govoriti!“, šapuće Natja Džalabadze, antropološkinja sa Univerziteta u Tbilisiju, koja nam je vodič na putu. „Reći ću im da ste iz moje porodice.“ Ona daje svoju ličnu kartu; službenik je pogleda i daje nam znak da prođemo. „Ruski vojnici su na tri kilometra odavde, na kraju ovog puta“, objasnila mi je kada je napetost splasnula. „Tu počinje gruzijska teritorija koju su Rusi nasilno zauzeli 2008. godine. Ulazimo u opasno područje, i gruzijska policija dozvoljava ulaz samo ljudima koji žive u pograničnim selima. Deo moje porodice živi tamo i moje prezime je iz ovog kraja. Zato nas je pustio da prođemo.“

Ova teritorija je međunarodno poznata kao Južna Osetija, ali je mnogi Gruzini smatraju delom gruzijske regije Šida Kartli (Unutrašnja Kartli). Tim nazivom naglašavaju svoje odbijanje da priznaju i najmanji legitimitet želji osetinskog stanovništva da bude nezavisno. Južna Osetija se graniči sa Severnom Osetijom, članicom Ruske Federacije, takođe nastanjenom Osetinima. U vreme prvih naprslina u sovjetskoj imperiji, 1989. godine, kada su Gruzini protestovali za nezavisnost, isto su učinile i dve etničke manjine sa Kavkaza, Osetini i Abhazi, i time izazvale bes gruzijskih separatista. Usledila su dva rata: u Južnoj Osetiji (1991–1992) i u Abhaziji (1992–1993), sa više stotina žrtava i masovnim raseljavanjem stanovništva. Ali Tbilisi, upleten u sopstveni građanski rat (1991–1993), nije imao snage da pobedi secesionističke borce, koje je Moskva podržavala. Iz ovog haosa nastale su dve protodržave. Budući da nisu priznate od Ujedinjenih nacija (UN), one danas opstaju samo zahvaljujući ekonomskoj i vojnoj pomoći iz Rusije (1).

Neke reči više ne izgovaram pred prijateljima“

U avgustu 2008. godine, Gruzija je pokušala da povrati Južnu Osetiju. Moskva je tamo poslala desetak pukova vojske. Gruzijska vojska je poražena u roku od pet dana, a ruski vojnici su se približili Tbilisiju. Prekid vatre zaključen je pod pokroviteljstvom Evropske unije, čiji je zastupnik, Nikola Sarkozi, ratifikovao pravo ruske vojske da kontroliše zonu razgraničenja između Gruzije i Južne Osetije, a potom i razgraničenje sa Abhazijom. Iako je žrtava bilo malo, ova dva rata su bila vrlo traumatična za Gruzine. Oni doživljavaju gubitak ovih dveju regija kao nepodnošljivu „rusku okupaciju“ „istorijske teritorije Gruzije“. Ovu teritoriju veličine Irske naseljavalo je samo četiri miliona ljudi, a danas je taj broj umanjen za 20%.

EPA-EFE/ZURAB KURTSIKIDZE

Bol ove amputacije je toliko jak da nikakva diskusija nije moguća. Dan ranije, u Goriju, zamalo nas je napao direktor pozorišta David Čartišvili, prilično buntovan mladić i veliki branitelj sloboda, kada smo ga pitali da li je možda legitimna želja Osetina i Abhaza da budu nezavisni: „Vidite ovaj mobilni telefon? Ja vam ga pozajmim, možete ga koristiti, čak vam mogu uplatiti i kredit, ali on ostaje moje vlasništvo! I Šida Kartli i Abhazija pripadaju Gruziji! Želimo da budemo fini prema Abhazima i Osetinima, da budemo gostoljubivi, ali da nas pokradu, nikada!“ A pokrenuti diskusiju o legitimnoj zabrinutosti Rusije zbog mogućnosti da Severnoatlantski pakt (NATO) uskoro postavi vojne baze na južnoj strani, rizik je u koji bi se malo ko upustio! Većina Gruzina u tome ne vidi strateške interese, već samo „visceralni imperijalizam Rusa, koji već dva veka čine sve što je moguće da nas spreče u sticanju nezavisnosti“, kako je to izrazio istoričar Laša Bakradze, direktor Književnog muzeja u Tbilisiju. Podsećamo da je ta „ruska okupacija“ započela „još 1800“, u carsko doba. „Kada sam poslednji put pokušao da sa svojom starom prijateljicom razgovaram o ruskom viđenju situacije“, kaže Džordži Hucišvili, stari stanovnik Tbilisija, koji je diplomirao na Moskovskom univerzitetu u vreme Leonida Brežnjeva, „počela je da viče na mene, nazivajući me poslušnikom Putina. Od tada, ni reč ’Rusija’ ne izgovaram pred njom.“

Daleko od očiju policije ulazimo u selo Kordi, neposredno pre linije razgraničenja, gde nas čeka rođaka Natje Džalabadze. Pre nego što svratimo do njene kuće, odlučujemo da nastavimo do kraja sela i da priđemo ovoj „takozvanoj granici“, kako je nazivaju Gruzini. Prelazimo na zemljani put. „Moramo biti veoma oprezni“, brine se naš vodič. „Svakog dana ruski vojnici odvode seljane koji nehotice pređu granicu dok napasaju krave ili beru jabuke. Te nesrećnike odvode u zatvor u Chinvalu (glavnom gradu Južne Osetije), na deset kilometara odavde. Često ih tuku i primoravaju da plate otkupninu da bi ih oslobodili.“

Još uvek se uglavnom govori Puškinovim jezikom

Ova „otkupnina“, ili bolje rečeno novčana kazna koju vlada Južne Osetije zvanično naplaćuje za ilegalni prelazak granice, dugo je iznosila stotinu gruzijskih larija ili oko 27 evra, dok mnogi od ovih seljaka preživljavaju sa samo 200 ili 300 larija mesečno. „U oktobru 2018. godine ovaj iznos je iznenada uvećan na 200, a potom i na 800 larija“, objasnila je Natja Džalabadze, koja je sprovela sopstveno istraživanje u okviru studije koju je naručio njen univerzitet. Prema veoma opsežnom izveštaju koji je Amnesti internešenel objavio 2019, u periodu između 2011. i 2018. godine, godišnje se događalo od 100 do 140 ovakvih „otmica“ na osetinskoj granici, a od 200 do 400 na granici sa Abhazijom (2).

Trideset metara ispred nas, nasred polja, prostor deli duga metalna barijera zelene boje. Ona je nedavno postavljena, bez konsultacija sa lokalnim stanovništvom ili sa gruzijskom vladom. U svom izveštaju Amnesti internešenel opisuje posledice postavljanja ograde duge četiri stotine kilometara, koje je započeto 2013. godine i još uvek nije dovršeno: sela su presečena na dva dela, seljaci ne mogu da priđu svojim poljima, manje su mogućnosti da prodaju svoje proizvode, itd. „Shvatate li? Ljudi više ne mogu da obiđu ni grobove svojih roditelja!“ Uzvikuje Irma Tebidze, mlada umetnica iz Batumija. Ona nikada nije bila tamo, ali na Fejsbuku prati „strahote“ koje su „Rusi“ počinili nad seoskim stanovništvom. Gruzini su jednoglasno ubeđeni da Rusi koriste ove barijere da bi otkinuli nekoliko desetina metara dodatne teritorije. U Tbilisiju, Goriju, Kutaisiju i Batumiju, svi osuđuju ovu „puzeću okupaciju“, dok Rusi tvrde da se pridržavaju granica iz jedne sovjetske karte iz 1984. godine. Jedina pozitivna posledica postavljanja ovih barijera: čini se da je umanjila broj nenamernih prelaska linije razgraničenja, a samim tim i broj „otmica“.

Stižemo do gđe Tate Džalabadze, Natjine rođake. Kuća je u lošem stanju, sa nakrivljenim drvenim čardakom, ali dvorište krasi bujna bašta u kojoj izgleda da sve uspeva: paradajz, krastavci, patlidžan, luk, krompir, peršun, korijander, mirođija, čubrica, mažuran, i dr. U senci trešnje već je postavljen sto, koji su Tata i njena majka pripremale još od jutra. „Rođena sam 1952. godine u Chinvaliju, u gruzijskoj porodici“, objašnjava majka. „Svoj grad sam morala da napustim 1993. godine da me Osetini ne bi ubili. Bilo je to veoma teško vreme, pa sam se preselila ovde, u staru porodičnu kuću na selu.“ Tata je rođena u Chinvaliju, kasnije je dugo radila u Tbilisiju, a na kraju se pridružila majci u Kordiju, na ovom parčetu zemlje, zahvaljujući kome se dve žene kako-tako snalaze. Po njihovom mišljenju, „Rusi su stvorili mržnju Osetina prema Gruzinima. Ranije smo živeli u savršenoj harmoniji“.

Počinjemo da jedemo i Tata se hvata za plastičnu flašu od mineralne vode, napunjenu crnim vinom. „Ja ga proizvodim“, kaže ponosno. „Domaće je, možete biti sigurni, ne sadrži nikakve hemikalije.“ Pitamo je šta je radila u Tbilisiju pre nego što se pridružila majci u selu. „Držala sam malu turističku agenciju za ruske klijente.“ Mislimo da smo pogrešno razumeli. „Da“, insistira ona, „volim ruski jezik, volim rusku kulturu, a ruski turisti su veoma fini. Oni mnogo vole Gruziju!“

Istaknutog novinara dočekuju jajima, paradajzom i kamenicama

Tata na svoj način oličava veliki gruzijski paradoks: narod kome je okupirana petina teritorije istovremeno ugošćuje stotine hiljada ruskih turista svake godine, nikada ne dovodeći u pitanje legendarno gruzijsko gostoprimstvo, nudeći im uredne sobe, toplu dobrodošlicu, neograničeno vino i ukusna jela. Neposredno pre početka pandemije kovida-19, 2019. godine, zemlja je ugostila pet miliona turista, čiji su troškovi činili 18% bruto domaćeg proizvoda (BDP), ili 26% ako se uzmu u obzir dodatni benefiti ovog turizma. To govore podaci Svetskog saveta za putovanja i turizam (WTTC). Većinu turista čine Rusi, sa skoro 1,5 miliona posetilaca te godine, i njihov broj stalno raste još od 2010. godine.

Uprkos prekidu diplomatskih odnosa 2008. godine, ekonomske veze sa Rusijom i dalje su veoma jake. Veliki severni sused, zajedno sa Azerbejdžanom i Turskom, spada u tri najveća trgovinska partnera Gruzije i kupuje 15% gruzijskog izvoza (bakar, mangan, paradajz, orasi, mineralna voda, vina i žestoka pića). Zauzvrat, Tbilisi uvozi ugljovodonike, žitarice, mašine i električne uređaje.

Rusi su oduvek voleli da dolaze na odmor u Gruziju“, objašnjava nastavnica francuskog Nino Karazišvili, poreklom iz Suramija, u centralnom delu zemlje. „U njihovim očima, mi smo prijateljski raspoloženi ljudi koji vole da se zabavljaju.“ Da bi iskoristio ovu privlačnost, Tbilisi je sveo granične propise na minimum: Rusima ne traži vizu, dok Gruzini moraju da se povinuju dosadnim konzularnim procedurama da bi otišli u Rusiju. Što se tiče ruskog jezika, obaveznog u sovjetsko doba, on se i dalje naširoko govori.

Tokom poslednjih desetak godina, veliki primorski grad Batumi pretvorio se u neku vrstu Las Vegasa na Crnom moru, sa ogromnim hotelima i blistavim kockarnicama. „Uvek smo živeli sa Rusima“, objašnjava Piruz Bolkvadze, novinar regionalne televizije koji se bavi ekonomijom. „U sovjetsko doba, Moskva je u južnom delu grada postavila veoma veliku vojnu bazu kako bi nadgledala granicu SSSR-a sa Turskom, na petnaest kilometara odavde. Zatvorili su je tek 2006. godine. Sada se neki od njih vraćaju na odmor…“ Imate li neka loša sećanja na prisustvo ovih vojnika? „A, ne, uopšte ne!“ Odgovara kao da se čudi pitanju. „Naprotiv! Vojnici su živeli u gradu sa svojim porodicama, svi su govorili ruski i osećali smo bliskost sa njima. Nismo ih videli kao okupatore, već kao braću po oružju sa kojima su naši očevi prolivali krv tokom Drugog svetskog rata.“

Ovaj paradoksalni stav, u kojem se mešaju ljubav i mržnja, pojavljuje se u različitim oblicima. Kada je mlada Cici Hačapuridze, koja upravo završava najbolju srednju školu u Kutaisiju, drugom po veličini gradu u zemlji, videla TikTok video koji prikazuje jednu Ruskinju kako pliva na plaži u Suhumiju, „okupiranoj“ prestonici Abhazije, poželela je „da je udavi“! „Mrzim Ruse, mrzim njihov jezik! Mrzim njihovu zemlju!“ Najednom je izgubila živce. Deset minuta kasnije, devojka je puna hvale za trendi gruzijsku pevačicu Keti Topuriju, koju trenutno obožava, a koja živi u Moskvi, udata je za Rusa i peva isključivo na ruskom. „Ona im pokazuje da i mi možemo biti dobri pevači, čak i bolji od njih!“

Premda nijedan Gruzin nema ni najmanje primedbe na svesrdnu dobrodošlicu ovim turistima, poneki ipak smatraju da „Rusi mogu biti veoma naporni, jer se uvek oseti da imaju imperijalistički stav prema nama“, kako je to izrazio Zvijad Elizijani, direktor filmskog festivala u Batumiju. „Dolaze u Gruziju kao u svoju slatku malu južnu provinciju, kod divljaka kojima donose svoju veliku kulturu. Obraćaju vam se direktno na ruskom, bez izvinjenja što ne govore gruzijski. Ponašaju se kao da su u osvojenoj zemlji.“

Prošlog aprila, ova iritiranost je rezultirala nasiljem u Tbilisiju, kada je poznati moskovski novinar Vladimir Pozner privatnim avionom došao da proslavi svoj 87. rođendan u jednoj palati u glavnom gradu, sa još stotinak zvanica. Sve to uprkos strogim zdravstvenim merama. Događaj je procurio na društvene mreže, a dva sata kasnije na hiljade ljutih demonstranata bacalo je jaja, paradajz i kamenice na ovog prestupnika, koji je pre nekoliko godina kritikovao Gruziju i njene zahteve u pogledu Južne Osetije.

Prejaka je mržnja Osetina prema nama“

U junu 2019. godine, sličan incident se dogodio u parlamentu, čija je polukružna dvorana ustupljena za održavanje sastanka na kome su se okupili predstavnici više pravoslavnih zemalja. Skupština je imenovala Sergeja Gavrilova za predsednika, a kada je ovaj član Dume (Donji dom u Rusiji) pozvan da govori, seo je na mesto koje je obično rezervisano za predsednika gruzijskog parlamenta. Slika Rusa na čelu gruzijskog parlamenta otvorila je kolonijalnu ranu. Opozicija se uhvatila za ovaj slučaj da bi pokazala da je vladajuća stranka u „dosluhu“ sa Rusijom (pročitajte članak u nastavku) i zahtevala hitnu ostavku vlade. Usledio je talas izuzetno nasilnih protesta, na kojima se uzvikivalo „Stop Rusiji!“. Nekoliko dana kasnije, ruski predsednik Vladimir Putin uveo je zabranu direktnih letova između Moskve i Tbilisija, uz obrazloženje svojim sunarodnicima da Gruzija nije „sigurna zemlja“. Letnja turistička sezona 2019. godine tek je bila počela, ali nije izvesno da li je ovo na nju mnogo uticalo, budući da su mnogi Rusi doputovali preko Minska, Varšave ili Istanbula. „Nisam išla da gađam jajima Gavrilova i Poznera“, kaže Marina Gokadze (31), koja sa svojim suprugom drži mali hotel u Kutaisiju, „uopšte ne podržavam opoziciju, ali se slažem sa demonstrantima. Ne mogu da podnesem ovaj kolonijalni odnos.“

Ručak kod Tate i njene majke bliži se kraju. Usuđujemo se da postavimo poslednje pitanje, možda bolno. Mogu li zamisliti da će se ikada vratiti da žive u svojim domovima u Osetiji? „Ne, nikada“, majka odgovara sigurnim glasom. „Mržnja Osetina prema nama sada je prejaka. Osim toga, Rusi nam nikada neće vratiti našu zemlju.“ Verovatnoća je još manja ako Gruzija uđe u NATO, zar ne? „Da, tako je. Ali za nas je od životnog značaja da uđemo u NATO, kako Putin ne bi osvojio i ostatak zemlje.“

(1) Kao i Pridnjestrovlje u Moldaviji, ove de facto nezavisne države nisu pripojene Ruskoj Federaciji, kao što je to bio slučaj sa ukrajinskim Krimom 2014. godine.

(2) „Georgia: behind barbed wire: Human rights toll of “borde­rization” in Georgia“, Amnesty International, London, 2019.

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 18. novembra

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime