Bila je u klasi sa Mirjanom Karanović i Ljiljanom Blagojević, bila je jedna od najvećih mladih zvezda Jugoslavije, bila je… Ovo je njena priča – Čitajte u Nedeljniku

0
KLASA PROFESORA MILENKA MARIČIĆA: Mima Karadžić, Savo Radović, Lepomir Ivković, Stela Ćetković, Merima Isaković, Branka Stojković, Boro Stjepanović (asistent profesora), Ljiljana Blagojević, profesor Milenko Maričić i Mirjana Karanović. Foto privatna arhiva

Potresna ispovest Merime Isaković, kao i cela njena životna priča i anegdote o prijateljstvu sa Žarkom Lauševićem, Radetom Šerbedžijom, Draganom Nikolićem i njenim prijateljima sa klase na FDU – među kojima su i Mirjana Karanović i Ljiljana Blagojević – objavljeni su u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka, 8. aprila.

***

Bilo mi je 17 godina. Moja prva godina glume se završila novom “revolucijom”. I ne znajući da je nepisano pravilo da studenti glume ne smeju da prihvate da igraju u profesionalnim projektima tokom studiranja, uključujući i letnji raspust, prihvatila sam ulogu u filmu “Ljubav i bijes”, rađenom po noveli Novaka Simića “Zapis o Simeunovici”. Snimalo se tokom letnjeg raspusta. Mnogo sam naučila uz čika Viktora Starčića, Daru Čalenić, Gidru Bojanića i izvrsnu ekipu. Svi su bili predivni, osim reditelja, ali o tom – potom. Vratila sam se puna utisaka u želji da ih podelim sa svojom klasom. Nažalost, dočekala me je profesorka Ognjenka Milićević, puna gneva. Rekla je da me ne prima natrag u klasu i da će me izbaciti sa Akademije zato što sam prekršila pravilo fakulteta snimajući taj film. U potpunom šoku, okrenula sam se i bez reči otišla sam do dekanata. Saznala sam da to jeste bilo nepisano pravilo za glumce ali ne i za reditelje, kamermane, scenografe. Rekli su mi da niko nije zadovoljan tim pravilom, ali da ništa ne mogu da promene. Posavetovali su me da sazovem skup studenata, pa da tražim da oni odluče o mojoj sudbini. Osećala sam kao da mi je neko podrezao krila. Bolno. Nisam mogla da hodam ni da mislim, nisam znala šta ću. Uplašena.

Otišla sam do DES-a. Nikoga nije bilo. Tada se nije zaključavalo. Tišina. Sela sam na usku dugačku scenu. Zatvaram oči. Osećam miris DES-a, desovaca, miris moje porodice. Odlučila sam: “E, pa neka. Nije me briga. Ako Akademija neće mene, neću ni ja Akademiju!”

Sutradan sam se vratila u dekanat. Organizovali su zbor studenata da odluče da li mogu da nastavim sa studijama ili će da me izbace. Na zboru, samo jedna ruka se podigla iznad svih glava, glasajući da me izbace – ruka Željke, moje drugarice sa klase. Osetila sam dubok bol. Svi ostali studenti su me podržali glasajući da nastavim studije. Ovim glasanjem je promenjen nepisani “zakon” da glumci ne mogu da snimaju tokom studija, ali je uvedeno i mudro pravilo da student treba da razgovara o ponudi svake uloge sa profesorom koji vodi klasu. Profesorka Ognjenka Milićević je i dalje odbijala da me ponovo primi na svoju klasu, pa sam ponovila godinu. Na moju neizmernu radost, postala sam student u klasi profesora Milenka Maričića.

SVE TEKSTOVE ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU.

Digitalno izdanje dostupno je na Nstore.rs

Naslovna strana novog Nedeljnika od 8. aprila