Jedini direktni okršaj između američkih i ruskih vojnika desio se pre više od jednog veka, potkraj Prvog svetskog rata, a završio se porazom SAD. Više hiljada vojnika poslato je u Rusiju sa zadatkom da brane vojna skladišta od nemačkih napada. Međutim, u trenutku u kom su stigli, taj rat je bio gotov, a drugi je počinjao. Rat protiv boljševika.
februaru 1919. godine pukao im je film. Američki vojnici iz čete B mislili su da idu da se bore protiv Nemaca na istočnom frontu. Međutim, tri meseca nakon potpisivanja primirja 11. novembra 1918. godine, čime je Veliki rat okončan, oni su se još uvek borili protiv boljševičkih revolucionara na dalekom severu Rusije. Desetine njihovih drugova pokosio je španski grip tokom duge plovidbe preko Atlantika ka ruskoj luci Arhangeljsk. Drugi su pali u borbi protiv neprijatelja kojem je stanovništvo prenosilo znanje o stazama i selima prosejanim između smrznutih i blatnjavih močvara i borovih šuma. Uglavnom su se dobro borili. Međutim, njihova vlada ih je prevarila, oficiri su ih vukli za nos, saveznici su ih nipodaštavali, a bili su i slabije naoružani od neprijatelja u ratu koji se zvanično završio.
Njihovo nezadovoljstvo eksplodiralo je na dan kada su se snabdevali svežim zalihama. Dok su čekali u redu za obrok, vojnici čete B shvatili su da im sledovanja neće biti dovoljna da prežive do sledećeg snabdevanja. „Hajde momci, dosta je bilo priče, učinimo nešto“, uzviknuo je tada redov Bil Henkelman. Uz još trojicu drugova, on je uputio ultimatum zapovedniku puka: ukoliko ne budu demobilisani do 15. marta 1919. godine, „kategorički će odbijati sve naredbe o napadu“ na neprijatelja. Henkelman, koji je pre rata radio kao lakirer u automobilskoj kompaniji American Auto Trimming Co. u Detroitu, obavestio je ostatak čete. Potom je sam prešao neprijateljsku liniju noseći belu zastavu i pozvao boljševike na oproštajnu proslavu. Naposletku je dezertirao i povukao se sa bojnog polja zajedno sa svojim saučesnicima.
Četiri dana kasnije oficiri su čuli šta se desilo. Henkelman se našao pred vojnim sudom zbog izdaje, dezerterstva i pobune – zločina koji su se kažnjavali smrću. Tokom suđenja pocepao je košulju svoje uniforme: „Gledajte ove vaši i ovu prljavštinu“, uzviknuo je, pokazujući sudijama svoje grudi. „Nijedan od vas ne pati od vaši ili gladi.“
„Ovo je zaista najpustije mesto na Zemlji“
Od početka Prvog svetskog rata, carska Rusija borila se protiv Nemačke i njenih saveznika na strani Francuske, Velike Britanije i, nešto kasnije, Sjedinjenih Američkih Država. Oktobarska revolucija prekratila je taj savez. Trećeg marta 1918. godine, nova boljševička vlast potpisala je s Nemačkom separatni mir u Brest-Litovsku. To je Berlinu omogućilo da koncentriše sve svoje trupe na zapadnom frontu, a Crvenoj armiji da sopstvene snage sačuva za odbranu revolucije od belogardejaca, pristalica svrgnutog carskog režima koje su imale podršku Britanije i Francuske. Dodatno povećavajući nestabilnost, predsednik Vudro Vilson poslao je krajem leta i početkom jeseni 1918. godine oko 5300 američkih vojnika na sever Rusije. Njihove naredbe bile su nejasne i protivrečne.
Trista trideset i deveti pešadijski puk, poznat pod nadimkom „Detroit’s own“ („Momci iz Detroita“). Većina od 3800 automobilskih radnika koji su ga činili, uz određen broj advokata, poljoprivrednih radnika i trgovaca, rodom je bila iz Mičigena. Nakon što su prošli kroz oko mesec dana pešadijske obuke u Kampu Kaster nadomak grada Betl Krik, regruti su poslati u Njujork, odakle su u julu 1918. godine zaplovili ka Engleskoj.
Verovali su da idu na zapadni front, mozaik rovova i bodljikave žice koji se protezao u dužini od 720 kilometara između Švajcarske i Severnog mora. Međutim, počele su da kolaju glasine o drugom odredištu. Vojnik Volter Mekenzi, koji je sumnjao da cenzori čitaju njegovu korespondenciju, napisao je svojoj devojci da će koristiti šifru kako bi je obavestio gde se nalazi: A bi značilo Belgija, B, Engleska, E, Rusija. Ona je trebalo da zapamti šifru i pismo uništi, ali ga je sačuvala.
Brodovi su pristali 4. avgusta 1918. godine u Liverpulu. Dve nedelje kasnije, u nedelju, osamnaestog, Mekenzi je kretao u crkvu kada su oficiri naredili da se trupe postroje kako bi im bila izdeljena oprema. Vojnici su dobili vunene rukavice, kao i debele kožne rukavice koje su se navlačile preko njih. „Još uvek nismo sigurni gde smo se uputili“, napisao je Mekenzi u pismu svojoj majci, „ali sumnjam da je u pitanju sunčana Italija.“ Nedelju dana kasnije, u Njukaslu, 339. puk se, u pratnji tri čete – inžinjerske, medicinske i bolničarske – ukrcao u tri parobroda i otisnuo na plovidbu od nešto više od nedelju dana do luke Arhangeljsk.
Nakon par dana puta, kod vojnika su počeli da se javljaju simptomi španskog gripa, čija će pandemija između 1918. i 1919. godine pobiti između dvadeset i četrdeset miliona ljudi širom sveta. Bolest je zahvatila i posadu, lekari su bili preopterećeni, a lekova nije bilo dovoljno. Kada su brodovi prešli Severni polarnik krenuli su da nailaze na bele medvede i brda pokrivena snegom, da bi potom uplovili u usko Belo more i, naposletku, u Severnu Dvinu.
Na sumorno popodne 4. septembra 1918. godine, američki vojnici iskrcali su se u Arhangeljsku, luci prljavih dokova i blatnjavih ulica nad kojom se nadvijala saborna crkva sa kupolom ukrašenom zlatnim zvezdama na plavoj pozadini. Ovaj grad osvojen je od boljševika mesec dana ranije u zajedničkoj operaciji Francuza, Britanaca i belogardejaca. Kad su se iskrcali, vojnike su pozdravile fanfare sa bojnog broda USS Olympia, svirajući ratnu pesmu univerziteta Mičigen, Pobednici:
„Slava odvažnim pobednicima Slava herojima osvajačima Slava Mičigenu.“
Izgladneli Rusi odmah su krenuli da kopaju po đubretu brodova u potrazi za ostacima hrane. „Ovo je zaista najpustije mesto na Zemlji“, zapisao je u svom dnevniku poručnik Čarls Rajan, knjigovođa po profesiji. „Nikada u životu nisam osetio takvu kombinaciju smradova. Ljudi su bili prljavi i delovalo je da umiru od gladi.“ U dve nedelje gotovo četrdeset vojnika umrlo je od gripa. „Izgubili smo mnogo ljudi, od kojih su neki bili bliski prijatelji“, nastavlja poručnik.
U trenutku u kom je odaslao 339. pešadijski puk u Arhangeljsk, predsednik Vilson naložio je prebacivanje još jednog kontingenta 5600 kilometara istočnije, u Sibir. Njegova misija bila je da priskoči u pomoć legiji od četrdeset hiljada čeških vojnika koji su se borili na strani Antante i pokušavali da pobegnu iz Rusije. Zadatak koji su dobile snage u Arhangeljsku bio je nejasniji. U trenutku u kom su stigli u Rusiju, vojnici 339. puka verovali su da će braniti vojna skladišta od nemačkih napada. Vilsonova administracija nedvosmisleno je tvrdila da SAD neće intervenisati u građanskom ratu, što bi samo „doprinelo konfuziji koja u Rusiji vlada, umesto da je reši“. Međutim, Vilson je američke snage stavio pod britansku komandu, a kraljevski oficiri imali su (…)
Ceo tekst pročitajte na sajtu Le Mond Diplomatique na srpskom, tako što ćete se izabrati jedan od ponuđenim modela pretplate.
Tagovi
