Akvatička teorija: “Mene slatka voda gledati neće…”

0

Bilo je priča o letnjim muzičkim hitovima, onim ritmovima što mogu da se slušaju na plaži i nigde drugde; bilo je priča o vozovima, putovanjima, graničnim prelazima; o letovalištima, onim starim i ovim novokomponovanim; o tome kako drugačije, koliko lepše, miriše koža koju opali sunce i kosa koju nagrize so; o odmoru kao takvom i odmoru kao kolektivnom i odmoru kao svakakvom.

Za ovaj tradicionalni letnji dvobroj Nedeljnika, tekst na poslednjoj strani bi se još tradicionalnije pisao u žurbi i cajtnotu. Najveći deo strana bi se već nekim čudom dogegao do štamparije, koferi bi bili spakovani (dobro, jedan kofer, i ne baš spakovan koliko bi se u njega natrpalo rukama i nogama dok se nekako ne zatvori; tradicionalnije nastrojeni čitalac bi upravo sada coknuo: To je zato što nisi služio vojsku!), avionska karta izvađena, plažna literatura odavno odabrana, mozak na autopilotu.

Plave daljine, one za kojima smo svi kolektivno žudeli čitave godine ko Mika Antić na Instagramu, bile bi nam nadohvat ruke, pa i ako bi se potkrala kakva logička, štamparska ili suštinska greška, čitalac ne bi zamerio, prešao bi preko toga kao letnji pljusak preko južnog Jadrana.

Ah, ove godine slušamo samo stare hitove (ako jedan hit uopšte može da bude star?), putovanja su otkazana, letovališta su samo na razglednicama, kofer je danuo dušom, pasoš je prekrila paučina, redak avion i uzleti ali malo koji prema sinjem moru, u redakciji je tiho jer je u redakciji samo glavni urednik, a novinar daje sve od sebe da tekst bude optimističan i ipak pomalo letnji, mada mu, sa svakim trenutkom približavanja odmora koji to baš i neće biti – postoji ona američka kovanica staycation, odmor kod kuće, grozno – ide sve teže.

Jer na sve to treba dodati i rođendan.

Nama letnjim decama je, kada smo bili mlađi, bilo najteže. Svi drugi su mogli da prave žurke i biraju koga će pozvati a koga ne, da donesu drugarima bombone i počaste učiteljicu, da se prave važni taj jedan dan i da dobijaju poklone na angro; onima rođenim tokom letnjeg raspusta došla bi pokoja tetka i tutnula čokoladu u frižider, napravila bi se neka zbrzana torta jer ko će da stoji u kuhinji po žaropeku, u najboljem slučaju bi se pronašla poneka lubenica, nahvatalo bi se troje komšijske dece raznolikog uzrasta da nevoljno otpevuše hepibrtdejtuju i to nam je bilo to.

Kasnije su se uloge zamenile: mogli smo da slavimo rođendane po raznim perastima, adama i dubrovnicima, polugoli, p’jani od alkohola i života, i udaramo zazubice onima što bi zimi cvokotali i u popodnevnom mraku dočekivali nova leta – uostalom, ne kaže se ni to leto tu tako slučajno…

Godine 2020. rođendan je, ne samo zbog krštenice, još jedan razlog za prevrtanje očima, no vratimo se, na trenutak, tim lažnim odmorima i još lažnijim morima.

Onaj isti tradicionalno nastrojeni čitalac bi se još jednom surduknuo u ovaj tekst, šta, ne valja ti naša lepa Srbija, naše livade, šljivici, brda i doline, naše reke i jezera i skriveni vodopadi, izvinite, gos’n patrioto, sve mi to valja, samo mi, ne zamerite, ne valja leti, mene slatka voda gledati neće, a vi se, mnogopoštovani, slobodno brčkajte s pastrmkama i mladicama…

Ljudi nisu kopnene životinje, glasi jedna od tih fora koja je dobila na značaju u koronavirusnoj eri. Ako vas intenzivno guši grad i beton, ako biste pristali na jedan mali kovidčić-19 za pet dana na pesku il’ ponti, ako ste nervozni, anksiozni i besni, onda znate da ste rođeni, ili makar naterani da život proživite, na pogrešnoj geografskoj širini.

Postoji i čitava jedna antropološka HIPOTEZA – to što je odbačena i ismejana u zvaničnoj nauci ne čini je nimalo manje privlačnom, što će vam svaka društvena mreža potvrditi – o tome da ljudska bića zapravo potiču od jedne vrste „akvatičkih majmuna“, koji su provodili više vremena plivajući nego vukući svoje udove po zemlji.

Pristalice ove teorije – a među njima su bili i čuveni engleski morski biolog, ser Alister Hardi, pa se svidela čak i ser Dejvidu Atenborou, koji je u nekoliko intervjua pokušao da je nametne kao temu – postavljaju stvari ovako: ljudi vole da plivaju i vole vodu, a čak i tek rođene bebe umeju da se praćakaju po bazenima, nasuprot tome, majmuni ne podnose kupanje, a beba orangutana će pasti na dno kao kamen. Ljudi koji jedu morske plodove zdraviji su od onih koji to ne rade i generalno žive duže i bolje; ljudi nemaju toliko dlaka kao naša braća majmuni jer im je kosmatost, nekada davno, smetala u ribolovu.

Ovo je, reći će zastupnici te pseudonaučne grane, razlog zašto kupujemo nekretnine uz more i zašto volimo da gledamo u vodu; i zašto, na kraju i na početku svega, toliko patimo za plavim daljinama, umišljamo miris soli u ustajalom urbanom vazduhu i pišemo tekstove koji se trude da budu optimistični i da se raduju letu i odmoru, mada nam ne ide baš najbolje.

*ESEJ MARKA PRELEVIĆA IZ AKTUELNOG LETNJEG DVOBROJA NEDELJNIKA.

NOVI BROJ NEDELJNIKA ĆE NA KIOSCIMA BITI OD 6. AVGUSTA.