A u čemu je stvar sa izborima? A u čemu je stvar sa bojkotom? A u čemu je stvar sa našom decom?

"Sajnfeld" i Sajnfeld i svi izbori što se mogu opisati njima, pričaju tako ni o čemu, ne nude nikakve fundamentalne ideje, ne donose ogromne zaključke, ne podastiru ideološke razmirice; i svima nam je, dok se dešava, bar malo neprijatno

0

Prvi put ću čuti za taj izraz u jesen 2014, kada me poslalo da pratim one manje bitne izbore u Americi koji su, ipak, utrli put tipu koji se i ovoga jutra probudio u Beloj kući. Izgovorio je to, čini mi se, Alan Lihtman, profesor istorije na American University u Vašingtonu, onaj kojeg se čak i srpski mediji sete po tome što skoro bez greške pogađa ishod predsedničke trke u toj zemlji. (Jedini put kada je fulao bilo je 2000. godine, kada je Al Gor izgubio od V. Buša; čak i tu može da se vadi na broj glasova.)

Bili su to, rekao je Lihtman, “Sajnfeld izbori”. Nešto se održava, kampanja postoji, neki ljudi idu da glasaju a neki ljudi ne idu da glasaju, ali suština je da nema velikih ideoloških razmirica, nikakvih fundamentalnih ideja, i da je ishod odavno poznat.

“Sajnfeld” je verovatno najvoljenija američka serija svih vremena, neodvojiva od tamošnje arome devedesetih skoro kao MTV, Monika Levinski, Super Nintendo, boj bendovi ili duvanje u CD kad preskače omiljenu pesmu; iako je “Sajnfeld” serija – ni o čemu. Nema nikakav zaplet, teško je objasniti o čemu se tu, zapravo, radi, ne bavi se nikakvim bitnim problemima, tu je tek nekoliko prijatelja koji razglabaju, eto, po ceo dan, o najbanalnijim stvarima koje im se dešavaju.

Prosečna epizoda počeće tako što će Ilejn ili Džeri ili Kozmo ili Džordž bupnuti nešto tipa “A u čemu je stvar sa restoranima” ili “A u čemu je stvar sa parkiranjem u garaži šoping mola” ili “A u čemu je stvar sa ljudima koji ostavljaju poruke na telefonskoj sekretarici”, i onda će u narednih pola sata tako pokušavati da shvate, bivajući sve vreme awkward, što je reč za koju (još?) ne postoji precizan prevod.

Ti izbori 2014. bili su poslednji “Sajnfeld izbori” u Americi, posle je stigao Tramp i ništa nije više moglo da bude tako svakodnevno, skoro pa dosadno.

Nisam se Sajnfelda setio samo zato što je ovo najavljeno glasanje u nas pomalo nalik zapletu jedne (loše) epizode (“A u čemu je stvar sa ljudima koji štrajkuju glađu?”, “A u čemu je stvar sa bojkotom?”, “A u čemu je stvar sa našom decom?”, “A u čemu je stvar s onim televizorima?”), već i jer su Džeri i kompanija na ovaj ili onaj način ponovo prisutni u javnosti.

Prvo je, pre dve-tri nedelje, u dubokoj starosti preminuo komičar Džeri Stiler, koji u seriji igra onog nervoznog, glasnog i zajedljivog Džordžovog oca – od Frenka se ovaj zenta kao da je još tinejdžer; a potom se na Netfliksu, u ovo nevreme, pojavio i novi stendap Džerija Sajnfelda, pod nazivom “23 Hours to Kill”.

Okej, jasno je svima koji su voleli “Sajnfeld” i rado mu se vraćali – jedan je od onih televizijskih programa na kojem ćete uvek zaustaviti daljinski, ako već ne posegnete sami za nj – da postoji velika razlika između Džerija Sajnfelda i, pa, “Sajnfelda”. Ta velika razlika je prilično ćelava i zašla u osmu deceniju. Zove se Lari Dejvid. Ukratko, ako vam se neka fora iz serije dopadala tada i ako je ostarila tako dobro da vam se dopada i dalje, verovatno ju je napisao Lari Dejvid (što potcrtava njegov “Curb Your Enthusiasm”); ako vam je i tad bilo blago neprijatno zbog Džerijevog falseta, onda ju je garant smislio on.

Džeri nije “Sajnfeld” bez Dejvida, a njegov poslednji jednočasovni stendap snimljen je neposredno pre nego što će nam se dogoditi scenario što nas je sve stavio u sitkom u kojem su kulise svakog dana iste, ergo, ubajatio se i pre nego što je prikazan.

Ili je baš zato, makar u prvom delu nastupa, dobar? Za razliku od aktuelnih vedeta žanra, Džeri Sajnfeld nema humor koji će nekoga uvrediti (neko mudriji bi to definisao kao “opservacionu komediju”?) niti će ikada opsovati jače od “dođavola”; pa ipak, ima nečeg nevinog, ne samo ni nostalgičnog, u tome kada Džeri priča o običnim stvarima i svodi sve naše dileme na prostu dihotomiju – “Super” ili “Bez veze”.

Da je neko drugo vreme, da nisu još jedni izbori, tako, ni o čemu, verovatno bih imao preča posla nego da sat vremena gledam u izbačene zube vazda blago iritantnog 65-godišnjaka sa milijardicom na bankovnom računu i humorom iz nekih prošlih vremena; ovako, prvih pola sata – kada Džeri kao svaki matorac otkriva da je pošta jedno zaostalo preduzeće i da smo postali zavisni od svojih telefona i poruka na njima – idealna je razbibriga za dane karantina i ove još čudnije posle njega, baš zahvaljujući činjenici da tokom izolacije nismo mogli bez telefona i bez poštara i dostavljača.

“Sajnfeld” i Sajnfeld i svi izbori što se mogu opisati vanvremenskim epizodama bez zapleta, pričaju tako ni o čemu, ne nude nikakve fundamentalne ideje, ne donose ogromne zaključke o tome šta će biti a šta biti ne može, ne podastiru ideološke razmirice; svima nam je, dok se dešava, bar malo neprijatno, svi smo svesni koliko su likovi na ekranu awkward, ali smo ipak spremni da se smejemo situaciji u kojoj smo se našli, svesni da je ishod unapred poznat.

A ako to nije dobra politika, makar je zanimljiva televizija.

*Esej Marka Prelevića iz prošlog broja Nedeljnika, novi esej čitajte u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 4. juna. Svi čitaoci na poklon dobijaju i knjigu Marka Prelevića o Milovanu Đilasu