A gde je potpis?

2

Kao ljubitelja Cvajgovog „Jučerašnjeg sveta“ mene već neko vreme sve ovo podseća na period pred izbijanje Prvog svetskog rata.

Možda sam samo nervozan zbog stalnog skoka cene papira, a možda i nije samo to, pošto ne mislim na samozadovoljnu Evropu u kojoj dugo nije bilo rata, već na suštinski problem koji je isti kao i pre sto godina.

Svet je toliko napredovao, a politika je ostala ista.

Tu nema rešenja.

Pre sto godina ljudi su se jednostavno umorili od kraljeva koji su lovili divljač po svetu, ženili se rođacima, i trošili basnoslovne pare koje nisu zaradili.

Danas je slična situacija. Tada je to označilo kraj autoritarnih monarhija, a da li će danas kraj autoritarnih režima, ili će nas njihov prirodni impuls ka samoodržanju ponovo uvesti u neki rat, ostaje da se vidi.

Svet je toliko napredovao, a politika je ostala ista. Kao pred Prvi svetski rat… Ako ne bude pečurki, biće dobro

Mi živimo u informatičkom dobu u kojem je pronađena vakcina za nekoliko meseci, pljušte najave epohalnih medicinskih dostignuća, nasilje je manje nego ikada, putovanja su deo svakodnevice, piju se pića koja su nekad trošile jagnjeće brigade etatističkih elita, uključuje se klima koju pre 50 godina u svom automobilu nije imao ni Rokfeler… Ali se na glasanje ide kao pre 300 godina. Evo, na primer, Francuska. Jedna od najvećih demokratija sveta u kojoj se smenjuju levica i desnica sve vreme, a pobeđuje onaj najbliži centru, sa mandatom da sam vodi jedinu evropsku nuklearnu silu i članicu Saveta bezbednosti UN. Razočaranje ljudi je prirodno, iako niko ne može da promeni sistem koji je isti. Glasa se samo za manje strašilo.

I tako nama vladaju najnesposobniji ljudi, etatističke pijavice koje ne znaju šta bi radile bez politike, poltroni koji napreduju bez utvrđenih merila, jer su dobri sa nekim ko donosi rezultate, iako i njih, od Kenedija, donosi samo onaj koji se najbolje snalazi na TV-u.

Meni su oduvek bili čudni ljudi koje ne zanima politika, dakle ono od čega zavisi život svakog od nas. Ali danas, priznajem, počinjem da ih razumem.

Bolje je živeti sto godina kao neka misica nego pedeset kao ozlojeđeni čovek koji ne može da dobaci do misice jer ne može da se snađe u društvu.

Da li je bolje pričati o Britni Spirs ili se vrteti pričama o Kosovu i propuštenim šansama da izađete na more, nisam više pametan.

Ali znam da svako od nas ima još određeni broj Novih godina. I ćao.

I onda se jednog dana probudite u Diksilendu.

U kojem poznati advokat nastrada pred sinom jer se šalio u jednom klubu.

„Gomora“ u izvornom obliku, koja je zanimljiva u fikciji, ali nije u vašoj ulici.

A takva bahatost ne ide bez političke moći.

Ja sam devedesetih kratko vreme pratio policiju, i bilo mi je to dosadno, pošto nisam razumeo te čikice koje prirodno osećaju kriminalce, kao ni kriminalce iz mog kraja.

Kao neko ko je odrastao na Lionu, prepoznavao sam ih ili po odevanju, ili po fizionomiji, i napuštao i „Manilu“ i „Pegaz“ čim krenu da dolaze.

Zato se čudim da to niko nije video sa Dijanom, koja je na Instagramu stavljala slike svoje gajbe sa platom od 100.000 dinara.

Ali kako policajci ćute? Zašto Zdenko Tomanović u ovom broju Nedeljnika priča to što je svaki advokat morao da priča od kada je predsednik države u živom programu rekao da je pred ubistvo Miše Ognjanovića povučena ekipa koja ga je pratila?

Ako mediji koje ne brine poskupljenje papira već moraju da čekaju njegov mig, ne moraju advokati koji odlično zarađuju.

Mada, ni na presudi za ubistvo Slavka Ćuruvije nije bilo više od desetak novinara.

A makar je sa njim radilo 500!

Ipak, policija i sudstvo jedine su grane koje nam donose društveni dogovor, od Virdžinija deklaracije i Francuske revolucije, da nećemo da živimo na Divljem zapadu.

Na sud se ide kako se ne bi potezali pištolji, a ne zbog pravde.

U suprotnom sve ovo je priča mog dobrog drugara koji je pre dvadesetak godina pomislio da gradi nešto po Crnoj Gori.

Došli su mu „iz Čikaga moji, znaš ti dobro koji“, i pitali ga koliko to košta. Kad je rekao cenu, doneli su torbu para.

I onda on pita najgluplje pitanje u istoriji svih pitanja.

„Je ‘l treba da potpišemo nešto?“

Svi počnu da se smeju. A njega prođu žmarci.

Jer stvarno, samo u Diksilendu nema potpisa.

Ni ispod teksta, ni ispod Kosova, ni nacionalne tragedije, ni korupcije.

Ni greha. A sreća ovog društva leži samo u parafraziranom pitanju sa onog smešnog videa:

„A gde je potpis?“

***

Kolumna Veljka Lalića iz Nedeljnika br. 510. Novi uvodnik čitajte u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 28. oktobra.

2 KOMENTARA

  1. Političari su klasa koja je problem. Zato i ima sve više apolitičnih jer im je muka ko se nameće kao politički lider. To je po pravilu onaj među nama koji je najgori, najpokvareniji i spreman na sve jer konkrentih znanja nema. Fascinantno je kada provedeš vreme sa političarem skontaš da oni ama baš ništa ne rade. Sem dogmatskih ponavljanja trulih političkih floskula tu retko kada ima konkretnog rada. Glomazna birokratija iza njih piskara dok oni prstom ne mrdaju.

    Dakle sličan sistem poput mafije – organizuj mrežu probisveta i drži kontrolu.

    Zato pored modernog komfora u kome prosečan evropljanin živi, pa i srbi, ljudi ne mogu da se opuste. Źive najbolji mogući život u istoriji Homo sapiensa ali društvena anksioznost je na vrhuncu. Frojd nikada nije bio aktuelniji sa svojim ‘Civilization and its Discontents’. Čovek nije zadovoljan u društvu koje je stvorio uprkos životnom veku koji se učetvorostručio i skoro utopijskom komforu koje nam je tehnologija donela.

    Zato se i oseća kao da smo pred Prvi Svetski Rat. Kao da je rat neophodan da bi ljudi poštovali mir i blagostanje. Taj osećaj stvara društveni diskurs za koji su odgovorni političari. Buka i bes su standard, gde svaka civilizivana diskusija gubi smisao. Tabloidi, kao platforma za političku svađu, su vrhunski proizvođač te društvene anksioznosti o kojoj je Frojd govorio pre više od veka.

  2. „Na sud se ide kako se ne bi potezali pištolji, a ne zbog pravde.“ А, шта ћемо, ако до правде не можемо ако не потегнемо пуцу? У сваком случају сви ми имамо црвене линије када реагујемо и озбиљно и одлучно. Добро је што је тај папир поскупео, јер можда овог одличног текста не би било, а критички текст вреди много, па макар немао ко ни да га прочита. Нисам сумњао никад у критичке и новинарске капацитете г. Лалића, али треба зарадити плату колективу, платити дажбине, покрити трошкове и критиковати власт. Е, због тога су нам већина медија смеће, али на муци се познају јунаци, рече народ. А, ја бих додао људи, јер данас бити човек је највеће јунаштво.

Comments are closed.