Nije tajna da živimo u društvu lišenom sna. Više od trećine ljudi širom sveta ne spava dovoljno, što je definisano kao minimum sedam sati noću.
„Nedostatak sna je raširen“, kaže Eva Vinebek, hronobiolog sa Univerziteta u Sariju u Velikoj Britaniji. „Ljudi se zaista muče da ustanu. Korišćenje budilnika je uobičajeno, nedostatak sna je veliki.“ (Pravilo: Ako vam je potreban budilnik da se probudite, to verovatno znači da ne spavate dovoljno.)
Pa zašto onda problem nedostatka sna pogoršavamo dva puta godišnje letnjim računanjem vremena? Zašto u proleće i jesen menjamo svoje unutrašnje satove?
Stručnjaci smatraju da bi trebalo da okončamo ovu praksu jer nije dobra po naše zdravlje.
Američka akademija za medicinu spavanja (AASM) i razna evropska društva za medicinu spavanja i biološke ritmove izjasnila su se protiv pomeranja satova. Ali dok su ove organizacije bile glasne, vlade su se opirale promeni statusa kvo, piše magazin Tajm.
Šta nedostatak sna radi telu
Istraživači javnog zdravlja su otkrili da nedostatak sna dovodi do više saobraćajnih nesreća, većeg rizika od dijabetesa, pa čak i većeg rizika od srčanog udara. To je zato što dugoročni nedostatak sna utiče na biologiju tela na načine koji prevazilaze puki osećaj ošamućenosti. Može podići krvni pritisak i povećati sklonost rizičnom ponašanju, a može i poremetiti vezu između unutrašnjeg sata vašeg tela i izlaska i zalaska sunca, nešto što je posebno uobičajeno među radnicima koji rade u smenama. Biološki procesi koji bi trebalo da se dešavaju u odvojenim vremenima počinju da se preklapaju, dok oni koji bi trebalo da budu sinhronizovani počinju da se razdvajaju, stanje koje može biti uzrok povećanog rizika od srčanih bolesti i raka kod ljudi koji rade noću.
Zašto stalno menjamo satove
Ovo pomeranje sata dva puta godišnje nije toliko staro. To je politika koju su uspostavile vlade (u Evropi 1916. prvi put je Nemačka uvela tokom Prvog svetskog rata, a kasnije je vraćeno 1940 tokom Drugog svetskog rata). Ideja je bila da se uzmu dnevni period kada su ljudi aktivni i da se sat pomeri tako da veći deo pada tokom prirodnih sati dnevnog svetla, štedeći na troškovima goriva i uglja. Sada samo oko trećine zemalja praktikuje dvogodišnje pomeranje vremena, većina njih u Evropi i Severnoj Americi.
Sezonske promene su prirodne, ali ne i ove promene
Nije stvar u tome da čovekova biologija zahteva nepromenljiv dan i noć. Pošto je Zemljina osa nagnuta, na mnogim mestima dnevni sati variraju, tj. rastu i opadaju tokom godine. To je posebno očigledno dalje od ekvatora; u severnoj Engleskoj, na primer, najkraći dan u godini ima manje od osam sunčanih sati, dok je u San Antoniju više od 10 sati.
Studije su otkrile da ljudi možda imaju prirodnu tendenciju da menjaju trajanje sna u zavisnosti od toga koje je godišnje doba, kaže Manuel Šabus, profesor koji proučava san na Univerzitetu u Salcburgu. U radu iz 2015. godine, istraživači su otkrili da su ljudi u tri različita predindustrijalizovana društva ustajali neposredno pre izlaska sunca tokom cele godine, i da su uglavnom išli da spavaju oko tri sata nakon zalaska sunca. Bili su budni oko sat vremena duže leti nego zimi. Studije o ljudima iz industrijalizovanih društava na kampovanju, bez pristupa veštačkom svetlu, pokazuju da se oni prilagođavaju ritmu sa izlaskom i zalaskom sunca.
Ali, letnje računanje vremena zahteva neprirodnu promenu koja mnoge ljude dovodi u sukob sa izlaskom i zalaskom sunca, kaže hronobiologinja Marta Merou, profesorka na Univerzitetu Ludvig Maksimilijan u Minhenu.
Sa letnjim računanjem vremena, „morate više koristiti alarm“, kaže ona. „Trebalo bi da tražimo načine da ne koristimo budilnik. Svaki put kada koristimo budilnik, lišavamo se sna.“
Međutim, teško je utvrditi kako proceniti biološke posledice ovih politika. „Zaista je teško reći kako to utiče na pojedinca“, kaže Vinebek. „Ali to utiče na sve u društvu. To funkcioniše tokom osam meseci u godini. I to radimo više godina zaredom milionima ljudi.“
Možda je to cirkadijalni ekvivalent, kaže ona, nezdrave ishrane svakog dana godinama.
„Problem je dokazati ovo. Veoma je teško.“
Pretpostavka sa problemom podataka
Da li život po letnjem računanju vremena tokom tolikog dela godine utiče na zdravlje? Teško je odgovoriti na ovo pitanje, kaže dr Elizabet Klerman, profesorka neurologije na Medicinskom fakultetu Harvard, ali postoje neki nagoveštaji u studijama koje upoređuju zdravstvene ishode na ivicama vremenskih zona. To je zato što su ljudi na istočnom obodu vremenske zone u privilegovanoj situaciji: Vreme izlaska i zalaska sunca i njihovo vreme na satu se preciznije poklapaju. Oni na zapadnom obodu pate od neusklađenosti između „sunčevog vremena“ i vremena na satu. U stvari, ovo je slično onome što proizvodi letnje računanje vremena, kaže Klerman. Ove studije pokazuju fascinantan obrazac: „Ima više raka na zapadnom obodu vremenske zone“, kaže ona.
Viši nivoi gojaznosti i dijabetesa, koji su povezani sa cirkadijalnim poremećajem, takođe se češće javljaju. Ljudi su takođe skloniji nedostatku sna. To sugeriše da bi letnje računanje vremena moglo imati stvarne zdravstvene posledice.
Postoji niz studija koje tvrde kratkoročne rizike za letnje računanje vremena: na primer, više saobraćajnih nezgoda dan nakon promene. Rasel Foster, cirkadijalni neuronaučnik sa Univerziteta u Oksfordu, koji je nedavno ispitao veliki deo ovih podataka, kaže da studije obično nisu toliko ubedljive koliko biste možda pomislili. Međutim, prelazak sa standardnog vremena korelira sa porastom srčanih udara; vraćanje na standardno vreme, nazad u sinhronizaciju sa suncem, korelira sa padom.
Život po solarnom vremenu
Ukidanje sezonskih promena vremena je stalna tema javne debate. Evropski parlament je 2019. godine glasao za okončanje ove prakse. „Ali još uvek nema napretka“, kaže Šabus. Pokazalo se da je teško dogovoriti se šta umesto toga učiniti: Da li bi neke zemlje EU usvojile neku vrstu trajnog letnjeg računanja vremena tokom cele godine? Da li bi druge koristile standardno vreme?
Neki naučnici koji se bave snom pitaju se da li bi ikada bilo moguće nešto radikalnije. Šta ako bismo zapravo mogli da pratimo sunčevo vreme, bez veštačkih konstrukcija poput letnjeg računanja vremena, ili čak vremenskih zona? Ako bismo to uradili, bilo bi podne kada je sunce tačno iznad glave, a vreme buđenja bi moglo da prati sunce tokom cele godine.
„Dok nismo imali železnički sistem u Evropi, ljudi su koristili sunčevo vreme“, kaže Merou. Kada je u pitanju obezbeđivanje koordinacije na velike udaljenosti – ono za šta se vremenske zone sada koriste – možda bi kompjuterski alati mogli da izvrše proračune umesto nas, razmišlja ona. Šabus takođe preferira ciklus spavanja i buđenja koji se može menjati sa godišnjim dobima i ukazuje na povećani fokus na fleksibilno radno vreme u EU kao potencijalnu blagodet za one koji su zainteresovani za praćenje sunca.
„Mislim da je našim telima najlakše da prate ta pravila“, rekao je. Na kraju krajeva, tako smo evoluirali.
Tagovi
