Znaš da si u ozbiljnom problemu ako ti je on jedino rešenje: Kako je Dejvid Kameron postao Ivica Dačić

Pre četiri dana Dejvid Kameron je ručao sa prijateljima. Tokom tog ručka, Kameron nijednog momenta nije spomenuo da će se vratiti u britansku vladu i to na mesto šefa diplomatije, iako su sa njim sedeli ljudi od poverenja. Možda je bio u pravu jer kada su vesti o njegovom postavljenju objavljene, ti ljudi od poverenja su redom progovorili za britanske medije. Oni su otkrili britanskim medijima da je Kameronov apetit i dalje dobar. Politički apetit, naravno.

Iz Dauning strita je u ponedeljak objavljeno da će Kameron preuzeti dužnost u Forin ofisu, što je najneočekivaniji politički povratak na Ostrvu još od kad je Gordon Braun imenovao Pitera Mendelsona za poslovnog sekretara 2008. godine. Kameron je tako postao treći bivši premijer koji je nakon pauze u bavljenju politikom postao ministar spoljnih poslova i to od 1900. godine. Pre njega, tim su putem prošli samo Artur Balfur i Alek Daglas-Hom.

Kako je do toga došlo? U pitanju je mala rokada.

Sa mesta ministarke unutrašnjih poslova, zbog niza grešaka začinjenih suludim izjavama o marševima podrške palestinskom narodu u Gazi, smenjena je Suella Braverman, a na njeno mesto je došao doskorašnji ministar spoljnih poslova, čije je mesto tako ostalo upražnjeno. Riši Sunak je odlučio da ga poveri Kameronu.

Dejvid Kameron je jedno od najznačajnijih imena britanskih konzervativaca 21. veka. Obavljao je funkciju premijera od 2010. do 2016. godine, a lider Torijevaca bio je od 2005. do povlačenja sa premijerske pozicije. Pet godina je bio vođa britanske opozicije, šest godina vodio britansku vladu i za to vreme ostavio različite utiske na građane. U trenutku svoje velike popularnosti, odlučio je da se povuče zbog situacije sa Bregzitom, a upamćen je i po tome što nije bio “tipičan konzervativac”.

Otkako je napustio Dauning strit, Kameron je radio kao šef istraživačkog centra za Alchajmerovu bolest u Velikoj Britaniji i kao nastavnik na njujorškom univerzitetu u Abu Dabiju, ali i jedan malo ekstravagantniji posao – kao savetnik “Greensill Capital”, propale kompanije za finansijske usluge.

Pre ponedeljka, Kameronovo poslednje pojavljivanje u Dauning Stritu od velikog političkog značaja bio je njegov govor o ostavci 2016. godine – dospeo je tada na naslovne strane ne toliko zbog onoga što je rekao, već više zbog nonšalantnog načina na koji je to izveo.

Naredne godine proveo je u svojoj luksuznoj šupi vrednoj 25.000 funti, gde je pisao svoje memoare. Kritičari su tu knjigu hvalili zbog iskrenosti sa kojom je pisao o greškama koje je napravio u vezi sa Bregzitom, ali se loše prodala – tek oko patina tiraža koji je prodao Toni Bler sa svojim memoarima. Što je dosta čudno za knjigu u kojoj bivši britanski premijer odgovora na tvrdnje da je jednom ubacio „privatni deo svoje anatomije“ u usta mrtve svinje.

U februaru 2020. odbio je poziv svog političkog neprijatelja Borisa Džonsona da vodi britansku pripremu za konferenciju Cop26 u Glazgovu, delom zato što nije želeo da radi za Džonsona, ali malo većim delom zato što nije želeo da radi za Džonsonovog šefa osoblja, Dominika Kamingsa.

Odabrao je da radi kao lobista kompanije za finansijske usluge i tada su isplivale poruke koje je slao ministrima u britanskoj vladi 2021. godine. Između ostalih i poruke koje je slao današnjem šefu, Rišiju Sunaku.

„Izvinjavam se što vas ponovo uznemiravam, ali ne vidim razlog koji bi bio protiv finansiranja lanaca snabdevanja i malih i srednjih preduzeća na ovaj način“, jedna je od poruka koje je Kameron poslao Sunaku, otkrili su britanski mediji.

Kako je taj posao završio, pokazuje činjenica da je Geensill Capital propao.

Način na koji je otišao sa mesta premijera i način na koji je svojim slobodnim i ne tako slobodnim vremenom raspolagao kada se nije bavio javnom politikom, samo su dopuna drugih sumnji koje oko njega postoje – jedna od najvećih su odnosi sa Kinom. Kameron je nadgledao “zlatnu eru” britansko-kineskih odnosa. S protokom vremena, prošli su i tako dobri odnosi, pa bi njegovo insistiranje na popravljanju odnosa sa Kinom, naročito sa pozicije koju će zauzimati, moglo da bude dočekano na nož.

Analitičari smatraju da će Kameronova uloga biti uloga “konsiljerea” Sunaku, slična onoj koju je za njegovog vakta obavljao tadašnji šef diplomatije Vilijam Hejg. Zanimljivo, Hejg je i dalje vrlo blizak i Sunaku i Kameronu, pa mnogi smatraju da je ovo samo produžena ruka njegovog uticaja.

Ključne kritike na račun Rišija Sunaka zbog odluke da angažuje Kamerona u Forin ofisu, odnose se na njegov prvobitni izbor – njegovi kritičari tvrde da je kreirao vladu od drugorazrednih i trećerazrednih kadrova i da je od tada u konstantnom “ribildingu”.

Kolumnista Gardijana Sajmon Dženkins ističe da je od početka Sunaku, za koga tvrdi da radi “pošteno” svoj posao, nedostajalo pravih saveta i da sa Kameronom makar dobija zrno iskustva. Ali i naglašava da je to jasan pokazatelj da u oba doma Parlamenta konzervativci nemaju osobu vrednu pozicije šefa diplomatije pa se taj posao poverava osobi koja se bavila Alchajmerovim istraživanjima i kulirala u vikendici.

Dejvid Kameron tako je prošao put kojim se baš retko ide. Na Ostrvu tri puta u 123 godine. Ostaje još da na nekom skupu Torijevaca zapeva “Miljacku”, slaveći svoju utešnu nagradu.