Jedno vreme sam bežala od drugih mama okupljenih na gomili na jednom mestu. Zamišljala sam da je to neka sekta u kojoj se čitavo vreme priča o pelenama, temenjači, osipima, dojenju… Plašila sam se da se, jednom kad počneš da provodiš vreme u tom svetu, toliko dobro uklopiš, da ćeš se svesti samo na to. Mama.
Odjednom, svoje vreme meriš dremkama, mesečne troškove brojiš u pelenama a produktivnost u podojima. To je, trebalo mi je vremena da shvatim, samo još jedan strah od odrastanja, dobro zabašuren iza kolekcije cucli, prokuvanih flašica i musavih portikli. Strah da će oni koji nemaju decu – prestati da te zovu, da će prijatelji zaboraviti na tvoj rođendan, da ćeš svom mužu postati samo majka zajedničkog deteta, da svojim roditeljima više nećeš biti dete nego mama njihove unuke, da te učiteljica iz osnovne neće prepoznati, da će te kučkari otpisati, da će te klinci na školskom osloviti sa ’gospođo’.
Iz tog straha, posle čitavog života u kom si pokušavala da se uklopiš, sada se očajnički trudiš da se NE uklopiš. Da ne pripadaš. Da ne budeš ’još jedna mama’.
Pa kolica guraš nekako neuko, kao da nisi sasvim sigurna kako se upravlja tim vozilom, literaturu o roditeljstvu kriješ iza nekog Bukovskog, praviš se da ne znaš sve o bebama, ležeš kasno kao da nisi hronično neispavana. I uz sve to, trudiš se da ne budeš viđena u društvu drugih mama, kao da je tvoje majčinstvo sasvim drugačije i samo tvoje. Ti nisi deo ’sekte’. Ti si i nešto drugo.
Ostatak kolumne pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
