Završio Zoran Radmilović u zatvoru zbog “laprdanja” u kafani. Mihiz dođe da ga vadi, a on: “Ne idem ja kući bez drugara…”

3
Foto Arhiva, (iz porodičnog albuma Zorana Radmilovića, zahvaljujući Seleni Vicković, njegovoj sestričini)

Zoran Radmilović je bio glumčina. “Glumčina” će se zvati i dokumentarni film posvećen legendarnom glumcu koji je danas počeo da se snima u Zaječaru, njegovom rodnom gradu.

Premijera filma, koji će režirati Vladimir Ristić, predviđena je povodom dva jubileja: 75 godine od osnivanja zaječarskog pozorišta i 30. po redu Festival “Dani Zorana Radmilovića”.

A toliko je priča i anegdota o Zoranu Radmiloviću. U Nedeljniku je svojevremeno objavljen tekst o glumčevom životu u kom su pričali, ne samo njegovi prijatelji i kolege, već i oni koji su ga cenili…

„Šala (i te kakva zbilja) nastavlja se u kafani kada Zoran, alijas Ibi, identifikuje te vlastodršce, drugove rukovodioce, sakrije se iza stolice kao dete, uperi u njih prst i sve ih, imitirajući štektanje izmitraljira”.

Ovako je, između ostalog, velikog glumca Zorana Radmilovića opisao svojevremeno u razgovoru za Nedeljnik Dejan Čavić, autor knjige „Urbana glumačka moderna Ateljea 212″.

Tako je u Dubrovniku, u Ulici od Puča, zdipio epitrahilj iz pravoslavne crkve, zabavljao općinstvo pokazujući kako i crkva jeste jedan veliki teatar – ali nijednog trenutka ne sprdajući se sa religijom. Igra se nastavlja čak i u zatvoru, ali ni tu joj nije kraj.

Jednom se u kafani Zoran prelaprda, nepoćudno nešto po mišljenju narodne milicije o narodnoj vlasti reče, pa u haps ga strpaše. Probde noć u stanici u Majke Jevrosime, ode sutradan Mihiz da ga vadi, komandir ga pusti, a on će: ‘Ne idem ja kući bez drugara sa kojima sam ovde noć proveo. Zovite mi advokata!’

3 KOMENTARA

  1. Mogao je to da radi zato sto nije bio bijen. Znam ljude koji su zbog laprdanja privodjeni. Posle toga danima nisu mogli da izadju iz kuce od batina. Profesora fizickog u nasem gradu su ubili u policijskoj stanici zbog toga sto je nosio srpsku zastavu bez petokrake.
    Ne kazem imao je m*da da im kaze sta misli ali niko nije smeo da ga dira.

  2. Bože, kako mi nedostaje. Stalno puštam Priče iz radionice, toliko sam ga volela, od detinjstva…. Tada nisam razumela njegov humor, a sada znam da je dovoljno samo da mu čujem glas i da se vratim u detinjstvo, u spokoj, u radost, mogu da dotaknem atmosferu kada sam bila mala i srećna. Sada sam tužna, oteli su nam godine, stavili nam bukagije oko nogu i držali nas siromašne, očajne zbog tamo nekih sumanutih ambicija, sumanutih osveta(Mira Marković i života njene majke) odveli u smrt čitave generacije, mnoge drugove iz škole sam izgubila po bivšoj nam zemlji…. A onda pustim Priče iz radionice i naplačem se kao konj.

Comments are closed.