Zašto Tijanić treba da dobije ulicu u Beogradu: Kolumna Veljka Lalića

Ne razumem uopšte frku koja se digla oko Tijanićeve ulice, kao da treba da dobije neki aerodrom ili da Užice ponovo promeni ime.

Njega ne voleti sasvim je normalno, ni ja ne volim nenovinarskog Tijanića, ali ne priznati da je bio jedan od najboljih novinara bivše Jugoslavije, znači da nikada niste pročitali neki njegov tekst u Slobodnoj Dalmaciji, hrvatskom Danasu, NIN-u, Evropljaninu, ili ukačili makar njegov antologijski govor na FPN-u.

Tijanić je, svakako, bio jedan od najtalentovanijih u našoj branši, jedini koga je Sergej Lukač sa treće godine fakulteta odveo direktno u NIN, što je u to vreme bilo nezamislivo, i jedini koga su podjednako čitali i Hrvati, i Sarajlije, i Slovenci, i Srbi…

On je prvi u srpsko novinarstvo doneo modernost hrvatskih njuzmagazina, i uz Tirketa ostao jedini kolumnista koji može da podigne tiraž. Nije bio dobar menadžer pošto su mu brzo propale novine, ali je bio najbolji direktor televizije u prvom mandatu, kada je, uz Srđana Đurića, napravio najveći broj TV lica i novinara, i osrednji u drugom kada je uglavnom čuvao radna mesta, uključujući i svoje.

Tragedija njegove profesije, ipak, najbolje se vidi na njegovom poslednjem poređenju sa Bogdanom Tirnanićem. Tirketovu ulicu niko ne dovodi u pitanje!

Zašto je to tako? Zašto se Tijanić sam odrekao svog zanimanja umesto da ceo život živi od onoga što najbolje radi kao novinari njegovog kalibra, poput Ajzaksona, Koena…?

Da li je bolje kad Emir Kusturica pravi Mokru goru, koja je lepa, ali koju istu takvu može da napravi Rodoljub Drašković ili još 500 tajkuna, ili je bolje da pravi filmove za kansku nagradu, koje kao što vidimo niko drugi ne može da napravi?

Kakvo je to razbacivanje talenata u zemlji u kojoj ionako najtalentovaniji prvi jure na Surčin? Ali, i da li biste vi izabrali na ovom svetu pre da budete Tijanić, koji je prvi novinar koji je odlično živeo od novinarstva, ili Tirnanić koji je smrtno bolestan morao da šalje kolumne za sto evrića? Nemam odgovor na to pitanje.

Svesti Tijanića, međutim, na Mirinog ministra ili jedan odvratni naslov koji je namenio živom Đinđiću, jednako je odvratno kao Đinđića podvesti pod vola na Palama. Uostalom, Tijanić je bio ministar samo šest meseci, i to u onoj fazi posle Dejtona i prodaje Telekoma, a podneo je ostavku čim je Milošević pokrao prve izbore, dok su mnoge ikone današnje građanske Srbije sedele u kabinetima do 5. oktobra. Dakle, i u Miloševićevoj terminalnoj fazi u kojoj je ubijao političke protivnike i novinare i pravio asanacije terena na Kosovu.

Tijanić je tada bežao iz zemlje, ali je nekako ostao Mirin drug, za razliku od Ćuruvije, sa kojim je potpisao poslednje pismo Miloševiću, u kojem je najavio sve ono što će se kasnije dogoditi.

Na kraju, Tijanić nikad nije bio agresivni nacionalista. Za 30 i kusur godina, i to onog ratnog vremena na kojem su pali i mnogi mondijalisti, nije napisao nijednu ružnu reč protiv drugog naroda. Imao je moćne neprijatelje, ali nikad nije gazio opoziciju, ili bivše.

Ja mu, ipak, najviše zameram tekstove i podmetanja o Đinđiću, što sam mu i rekao kada smo se poslednji put videli. Ispričao mi je tada, bez žuči, i makar se meni činilo sa dozom žaljenja, da mu je Đinđić bio najveći saveznik i prijatelj, da su zajedno letovali, dok zbog kampanje koju je radio za njega nije dobio otkaz na TV Politici. Otišao je tada kod njega kući, prvi put bez posla i na ulici, da bi mu Đinđić nezainteresovano vrteći kanale rekao: „Šta imam da jedem ja, imaćeš i ti.“

Nije otišao po kutlaču. I tu je nastala mržnja koja je obojicu mnogo koštala.

No, ni mene ni vas ne treba da zanima kakav je privatno bio Đinđić, i da li je stvarno bio takav kakvim ga je opisao Tijanić. Đinđić je danas simbol moderne i demokratske Srbije, čovek zbog kojeg danas ne živimo u balkanskoj Belorusiji, i koji zbog toga treba da dobije i spomenik i aerodrom, kao u civilizovanom svetu.

A kada se priča o ulicama, čak i papirološki, priča se o ekstraordinarnim dometima u profesiji. Tu nije bitno da li je Crnjanski u mladosti voleo Musolinija, ili kako je naš jedini nobelovac Ivo Andrić od kneza Pavla i Stojadinovića prešao na Tita bez trunke razmišljanja.

I zato za mene nema dileme, Beograd treba da dobije ulicu Aleksandra Tijanića. I to sa tablom na kojoj piše: Aleksandar Tijanić, novinar.

O svemu drugom možemo da razgovaramo…