“David protiv Golijata.” To su poređenje neprestano ponavljali aktivisti koji su u martu 2021. organizovali glasanje o formiranju sindikata u džinovskom Amazonovom distributivnom centru BHM1, u grad Besemeru u Alabami. Poređenje nije bilo neumesno. Radnici u ovom distributivnom centru, ogromnom većinom afroameričkog porekla, suprotstavili su se jednoj od najmoćnijih svetskih kompanija, vlasništvu najbogatijeg čoveka na svetu – Džefa Bezosa – i to u jednoj od najkonzervativnijih saveznih država.

Međutim, dok u Bibliji David ipak uspe da pobedi Golijata, u Amazonu je Golijat taj koji trijumfuje nad Davidom. Od 5.805 radnika zaposlenih u ovom skladištu koje se prostire na osam hektara, samo je njih 738 glasalo “za”, dok je njih 1.798 glasalo “protiv”. Stjuart Eplbaum, rukovodilac Američkog sindikata maloprodaje i veleprodaje (RWDSU), smesta je osporio rezultate glasanja, optužujući Amazon za narušavanje neutralnosti izbornog procesa. Nakon neuspeha prethodnog sličnog pokušaja u Delaveru 2014. godine, ovaj gigant internet prodaje iznova je potvrdio status neosvojive tvrđave za radničke sindikate.

Naslovna strana Mond diplomatika koji se dobija uz Nedeljnik

U Sjedinjenim Američkim Državama, formiranje sindikata u preduzeću predstavlja put posut trnjem. Kada se neki radnik obrati sindikatu – u ovom slučaju je to bio jedan magacioner, koji je prošlog avgusta pozvao telefonom RWDSU – sindikat prvo mora dokazati Nacionalnom odboru za radne odnose (National Labor Relations Board) da 30% zaposlenih iz radnikovog preduzeća želi formiranje sindikalnog ogranka. Jednom kad se taj stepenik pređe, kreće oštra kampanja, a potom se organizuje glasanje. Borba se vodi od fabrike do fabrike, od jednog do drugog hipermarketa, od jednog do drugog restorana brze hrane: da je u Besemeru pobedila opcija “za”, to ne bi ništa promenilo u drugim Amazonovim distributivnim centrima. Za zaposlene, upuštanje u ovu proceduru znači dugu i mukotrpnu borbu, a u slučaju poraza stižu sankcije, često u vidu otkaza, na račun onih koji su zatražili pomoć sindikata. Stoga i ne čudi to što je u Sjedinjenim Američkim Državama svega 6,3% zaposlenih u privatnom sektoru učlanjeno u sindikate.

Tokom poslednjih dvadeset godina, Amazon je širom SAD izgradio sto deset centara veličine BHM1, a planira da ih izgradi još trideset tri (1). Sa skoro milion zaposlenih, što predstavlja svakog sto pedesetog radnika u državi, ova kompanija je drugi po veličini privatni poslodavac na državom nivou (za dve godine bi trebalo da pretekne lanac hipermarketa Wallmart). Svetska zdravstvena kriza, praćena velikim razvojem internet kupovine, dodatno je napumpala aktivnosti Amazona, tako da je teško izmeriti dinamiku kojom ova kompanija danas zapošljava. Zapošljavanje je postalo tim lakše što su, usled pandemije, milioni radno sposobnih ljudi ostali bez posla. Kako tvrde istoričari, ovo je situacija bez presedana, izuzev možda perioda sa početka četrdesetih godina prošlog veka, kada su fabrike masovno zapošljavale radnike ne bi li se podržali ratni napori (2).

Prekomponovanje Sjedinjenih Američkih Država

Kako bi pojasnio značaj koji je ova kompanija zadobila, novinar Alek Mekgilis definiše takozvani “Amazon efekat”, koji izaziva raslojavanje teritorije Sjedinjenih Država na tročlanu hijerarhiju: na vrhu su “gradovi gde se nalaze sedišta Amazona i dobro plaćeni poslovi za visokoobrazovane”, poput Sijetla, Vašingtona ili Bostona; potom dolaze “gradovi – distributivni centri”, koji dobijaju “magacionerska, daleko slabije plaćena radna mesta”; i konačno, ostatak zemlje, gde su lokalne prodavnice opustošene procvatom internet kupovine, a zauzvrat nisu nastala nikakva nova radna mesta, osim možda kurirskih poslova (3).

Besemer pripada drugoj kategoriji: gradovima – distributivnim centrima. Klasičan primer malog industrijskog centra u odumiranju, sa demografskom slikom oslabljenom zatvaranjem Pulmanove fabrike teretnih vagona devedesetih godina prošlog veka, ovaj grad podseća na druga mesta koja je Amazon odabrao za izgradnju svojih džinovskih logističkih centara, poput Sparou Pointa u predgrađu Baltimora, ili King ov Praša, nedaleko od Filadelfije. Gradovi pogođeni krizom presamićuju se do kolena ne bi li privukli multinacionalne kompanije, koje pak ohrabruju njihovo utrkivanje u davanju fiskalnih olakšica. “Besemer nudi konkurentne poreske kredite, lepe i pristupačne poslovne prostore, iskusnu radnu snagu i niske troškove života”, kako se sa ponosom ističe na sajtu privredne komore, čiji predstavnici nisu odgovorili na naš poziv za intervju. Kenet Gali, gradonačelnik iz redova Demokratske partije, inače na čelu grada od 2010. godine, tokom sindikatske kampanje uzdržao se od izjašnjavanja. U februaru, tokom redovnog “govora o stanju u gradu”, on je hvalio dolazak Amazona i naglasio “pro-biznis atmosferu” koja vlada u Besemeru, nijednom rečju ne spominjući postojeći konflikt.

Istina je da sindikati baš i nemaju uvek dobru reputaciju kod južnjačkih zvaničnika. Alabama je jedna od dvadeset sedam right-to-work država (“država sa pravom na rad”), gde zakon dopušta zaposlenima pravo da ne uplaćuju sindikalnu nadoknadu, slabeći time kasu radničkih udruženja. Ovakvo zakonodavstvo i poreske olakšice podstakle su dolazak velikih automobilskih grupacija, naročito nemačkih i japanskih, sa celim nizom podizvođača pod njihovim okriljem. Tako je Alabama jedina država na svetu gde Mercedesova fabrika nema svoj sindikat.

U ovakvom kontekstu, kampanja pokrenuta u Besemeru predstavlja iznenađenje: BHM1 je novo skladište (otvoreno marta 2020); zapošljava šest hiljada ljudi sa početnom platom od 15,30 dolara po satu, što je dvostruko više od minimalca u Alabami. Nešto lošije nego u fabrici automobila, ali bolje nego u Walmartu (11 dolara po satu) ili u nekom restoranu brze hrane (gde se plata obično bazira na minimalcu). Amazon pri tome nudi i zdravstveno osiguranje od prvog radnog dana, što je retkost u američkom privatnom sektoru.

Kada smo, krajem marta, došli u prostorije Sindikata maloprodaje i veleprodaje (RWDSU) u Birmingemu, glavnom gradu Alabame, vladala je opšta iscrpljenost. Vidljivo izmoreni višemesečnim maratonom, organizatori su u maloj grupi dočekali uticajnog gosta, glumca Danija Glovera, koji je na glavi nosio kačket Njujork Iglsa, kluba iz nekadašnje Crnačke nacionalne lige, koja je u doba segregacije bila rezervisana za crnačke igrače. Glumac je došao da ohrabri trupe, potapše organizatore po ramenu i ispriča svoju priču. Naspram njega, u sali za sastanke ukrašenoj bojama RWDSU-a (čiji logo predstavlja crnu i belu ruku koje se rukuju), nalazimo radnike koji su u medijima postali simboli pokreta, poput Dženifer Bejts, koja je, na poziv Bernija Sandersa, svedočila o uslovima rada u Senatu. Kroz odškrinuta vrata na trenutak vidimo i Derila Ričardsona, radnika koji je prošlog avgusta prvi stupio u kontakt sa sindikatom.

Tokom razgovora koji traje duže od sat vremena, Glover čas prepričava dogodovštine sa snimanja, čas se uozbiljuje, naročito kad govori o svojim precima, robovima u Luisvilu, u susednoj Džordžiji, te o svom dedi i svojoj baki, napoličarima koji su skupljali pamuk za belog gazdu. Baka je zaobišla tadašnje obzire i gazdine pretnje i poslala decu u školu, umesto da ih uposli u polju. Njegova majka se pak iz Džordžije zaputila u San Francisko i postala poštarka. U razgovoru se prisetio i opozicionarske atmosfere koja je vladala u kući. Kao tinejdžer, u novinama je čitao o crnim aktivistima sa Juga, koji su “branili svoja prava” i odbijali da napuste restorane rezervisane za belce: “To su bili moji heroji.”

Zauzvrat, Bejtsova mu priča o nesnošljivom merenju minutaže u Amazonu, nemogućnosti odlaska u toalet zbog veličine hangara, prekovremenim satima najavljenim u poslednji čas, što komplikuje organizaciju čuvanja dece, a kap koja preliva čašu je to što radne zadatke i nadzor vremena obavlja algoritam: “Nikad neću shvatiti kako neko normalan može smisliti takav sistem i očekivati da se ljudi osećaju ispunjeno u svom životu. Sa radnim danima od deset, jedanaest, dvanaest sati, kako se baviti svojom porodicom? Svi se brinu što deca dangube po ulici, ali da li je sistem zamišljen tako da otac i majka budu kod kuće za njih?”

Nakon što Glover postavi pitanje o njenoj deci, Bejtsova, na opšte uzvike oduševljenja i zadivljene salve smeha, odgovara da su njena deca već velika i da je ona sedmostruka baka. Za njih se i bori, kaže ona: “Ako se sad ne pozabavimo problemima, znamo šta će ih sačekati kasnije.”

Između timskog i takmičarskog duha

Ova protivrečnost nije slučajna. Uprkos svom megalomanstvu, Amazon sebe i dalje smatra za “mladicu” sa početka, start-up sa “prvog dana”. “Preći u drugi dan značilo bi stagnaciju. Nakon koje sledi nesvrsishodnost. Nakon koje dolazi dugo, mučno propadanje. Nakon kojeg sledi smrt. I zato će u Amazonu prvi dan večno trajati”, izjavio je Bezos (inače i vlasnik Vašington posta), u pismu akcionarima iz 2016. godine. Ne bi li se održala ta grozničava atmosfera, kompanija mora neprestano povećavati produktivnost i smanjivati troškove rada. Stoga se u njoj upad neke kontrasile doživljava kao egzistencijalna pretnja.

Peri Koneli, pedesetogodišnji melez sportske građe, došao je u BHM1 nakon što je, tokom pandemije, izgubio posao kao radnik u obezbeđenju na aerodromu. Plata koju danas zarađuje “iznosi koliko porezi na nekadašnju platu” –drugim rečima, on svoj prelazak u Amazon doživljava kao prelaz sa konja na magarca. Ovaj stower (magacioner) zadužen je za skeniranje proizvoda i njihovo slaganje na police sa bar-kodovima. “Na pauzi za ručak je prava trka: otići u toalet, stići u salu za odmor, otići po ručak, predahnuti. Na kraju mi možda ostane dvanaest minuta da ručam.”

Ovo je prvi put u njegovoj karijeri da mu na poslu mere vreme na ovakav način: “Prijavim se na kompjuteru i skeniram bar-kodove. Kompjuter meri vreme izgubljeno između dva skeniranja.” To je takozvani time off task (“vreme neprovedeno na zadatku”), ili TOT, na koji se žale svi zaposleni. “Ukratko, za mašinu je to vreme kad ništa ne radiš. Poslodavac želi da TOT bude što je moguće kraći, ali sve zavisi od proizvoda koji ti padne pod ruku.” Čim naleti neki neispravan bar-kod ili kupon za popust, tu kreću problemi. Koneli se nervozno smeje dok priča o grozničavoj atmosferi koja vlada u distributivnom centru, nešto između timskog i takmičarskog duha. “Stalno se organizuju takmičenja. Onaj ko poslaže najviše proizvoda u svom rejonu, dobija dodatnih petnaest minuta pauze ili majicu.” Pre glasanja o uvođenju sindikata, Amazon je ponudio otpremnine za ljude koji daju otkaz, kako nezadovoljni radnici ne bi glasali. “Od početka kampanje otpustili su 250 ljudi”, tvrdi ovaj magacioner.

U ovom konzervativnom okrugu, gde je za Trampa 2016. i 2020. glasalo skoro pet od deset afroameričkih glasača (4), sindikatski aktivisti su ipak pokušali da svoja nastojanja prikažu kao nastavak borbe za građanska prava Martina Lutera Kinga i pokreta „Black Lives Matter“, optužujući Amazon za licemerje po ovom pitanju. “Baš njih briga za živote crnaca”, ustvrdio je Ričardson u Njujork magazinu. “Pokušavaju stvoriti predstavu da im je stalo, naročito do Martina Lutera Kinga. Po hodnicima drže brošure i postere sa njegovim likom. To je čisto pretvaranje, to je samo zato što crnci čine većinu zaposlenih (5). Sećanje na Kinga je u ovom okrugu sveprisutno. Pastor je bio pritvoren u Besemeru, 30. oktobra 1967, zbog organizacije Marša za jednakost. Slučaj je završio pred Vrhovnim sudom, koji je odbio da razmatra njegovu žalbu, usled čega je pastor bio osuđen na pet dana zatvora i kaznu od 50 dolara. Na dan njegovog ubistva u Memfisu, 4. aprila 1968. godine (karabin iz kog je pucano kupljen je u Birmingemu), King je došao da podrži štrajk crnih smećara, koji su tražili bolju platu i bolje uslove (6). Visokopozicionirane demokrate (članovi Kongresa, uticajne verske vođe…) koje su posetile Besemer pre glasanja u Amazonu, podržale su sindikatsku strategiju, nazivajući grad “novom Selmom” (7). Još jedan pristalica koji ih je posetio, reper Killer Mike, čak je uporedio Bezosa sa vlasnicima plantaža, a uslove rada u skladištima (vrućinu i dinamiku rada) sa uslovima rada u poljima pamuka.

Ovi zapaljivi govori uopšte nisu ubedili radnu snagu (koju, po proceni sindikata, čini 85% crnačkog stanovništva) te se, iz naknadne perspektive, neuspela kampanja u Besemeru čini kao džinovska fatamorgana. Posmatrač koji bi se informisao isključivo preko društvenih mreža, medija i videa na internetu, opkladio bi se da će tabor zagovarača sindikata pobediti, toliko su njegove pristalice bile brojne i vidljive. Moćni sindikati, poput sindikata profesionalnih igrača američkog fudbala (NFL) ili sindikata holivudskih scenarista, ali i samostalni umetnici i univerzitetski profesori, podržali su inicijativu. Čak je i predsednik Džozef Bajden javno izneo svoj stav dve nedelje pre glasanja – takva podrška jednog stanara Bele kuće ne pamti se još od Frenklina Ruzvelta.

Sankcije i nepravična otpuštanja

Povremeno romantizovano i idealizovano izveštavanje, doprinelo je stvaranju iluzije u javnom mnjenju da će tabor pristalica sindikata pobediti, iskrivljavajući sliku realnosti koja je daleko kompleksnija. Pandemija, prisustvo medija i agitovanje sindikalaca ispred fabrike doveli su do usijanja atmosfere, a sama topografija mesta – ogroman distributivni centar bez prozora usred industrijske zone, parking pod nadzorom policije i obezbeđenja, sindikalci sa transparentima i sloganima na najbližoj raskrsnici – otežavala je, ako ne i onemogućavala, razgovor sa zaposlenima, izuzev sa desetak magacionera koji su se javno deklarisali kao pristalice sindikata, ili sa prezadovoljnim radnicima kojima je paradirala PR služba kompanije.

Amazon je očigledno koristio svoja neograničena sredstva i tehnološke prednosti kojima je raspolagao ne bi li uticao na zaposlene. Iza zatvorenih vrata skladišta, direkcija je organizovala zajedničke, obavezne “informativne sastanke”, o posledicama formiranja sindikata u firmi, dok su telefoni zaposlenih bili zatrpavani porukama u kojima je sindikat predstavljan kao uljez. “Ne dopustite uljezima da zavade dobitničku ekipu! Nema potrebe da plaćate posrednika kako bi se izjašnjavao za vas, niti da plaćate članarinu da biste postigli ono što već dobijate besplatno”, pročitali smo na snimku ekrana koji nam je pokazao jedan zaposleni.

Nadalje, počev od 25. januara, Amazon je u skladištu angažovao posebne konsultante (sa platama od više hiljada dolara dnevno), čuvene union busters (“sindakallomce”) (8). Širile su se i zastrašujuće glasine o tome kako bi Amazon mogao da zatvori ovu ispostavu u slučaju “izdaje” zaposlenih, kao što je to Walmart učinio 2009, kada je rešio da obustavi svoje aktivnosti u Žonkijeru, u Kanadi, nakon formiranja sindikata.

Ova multinacionalna kompanija pak nije oklevala da štiti svoje interese gazeći po zakonu o radu, ne bi li ugušila kampanju: u svakom slučaju, Nacionalni odbor za radne odnose nema mogućnost da je finansijski kazni. Bivši radnici koji su pokušali da se organizuju u sindikat u Delaveru i Virdžiniji, svedoče o surovosti kompanije, pretnjama i sankcijama, uključujući nepravična otpuštanja, poput otpuštanja radnika koji je bio na bolovanju zbog operacije kolena. U Česteru, u Virdžiniji, nadležni su, nakon istrage, kaznili Amazon time što su zahtevali da se u sali za sastanke, na A4 papiru, istakne spisak stvari koje se kompanija obavezuje da neće činiti. “Nećemo vam pretiti otpuštanjima; nećemo vas ispitivati o vašim sindikatskim aktivnostima; nećemo vas nadgledati; nećemo vam pretiti sankcijama.” Ovaj papir je trebalo da umiri zaposlene, ali je zapravo proizveo kontraefekat, prećutno naglašavajući rizike kojima se buntovnici izlažu (9).

Frustriran nemogućnošću da razgovara sa zaposlenima u Besemeru, jedan američki novinar upao je na parking distributivnog centra rizikujući nevolje sa zakonom, ne bi li nasumično uspeo da uzme neku izjavu. Njegova havajska košulja oštro odskače od asfalta. Tridesetpetogodišnjem Majku Elku ovo je već peta kampanja za organizovanje sindikata na Jugu koju pokriva, a svih pet je bilo neuspešno. I sam je dobio otkaz nakon što je pokušao da organizuje sindikat u redakciji medijske kuće Politico, a otpremninu je investirao u stvaranje sopstvene medijske platforme Payday Report (“Bilten dana isplate”), koja nastoji da “izveštava o socijalnim aktuelnostima u medijskim pustinjama”. Isprva optimista u pogledu besemerske kampanje, koju je pratio iz svoje baze u Pitsburgu, stav je promenio nakon što je došao na lice mesta, shvativši da je tokom nastupa Bernija Sandersa ispred sedišta sindikata, u Birmingemu 26. marta, bilo više novinara nego radnika.

Uspeo je da intervjuiše četvoricu magacionera pre nego što ga je radnik obezbeđenja udaljio iz zone skladišta. Svi su bili crnci i svi su se spremali da glasaju protiv sindikata. “Ja više naginjem protiv, jer se baš i ne razumem u sindikate, nikad nisam imao posla sa njima”, izjavio je tridesetdvogodišnji Ešli. Drugi, devetnaestogodišnji radnik, uporedio je sindikat sa “lopovima” koji žele da otmu deo njegovog teško zarađenog novca. Ovo je, inače, bio Amazonov vrhunski kontraargument tokom kolektivnih informativnih sastanaka; kompanija je čak napravila i veb-sajt Do it Without Dues (“Obavi sve bez kotizacije”). Treći, nešto stariji radnik, izjavio je da je na prethodnom radnom mestu već video RWDSU na delu, ali da to nije imalo nikakvog pozitivnog efekta na njegovu situaciju. Poslednji je na vratu nosio mnoštvo bedževa koji pozivaju da se glasa protiv: “[Menadžeri] ih dele po skladištu, svi ih nose.” Animatore, koji su držali časove o sindikatima, Elkovi sagovornici su doživeli kao “cool”, nimalo preteće osobe: “Prosto su nam objasnili čemu služi sindikat.” Nakon što je objavio ove intervjue, Elk je postao predmet brojnih uvreda na društvenim mrežama; a optužen je i da potajno radi za direkciju. On pak odgovara da je od suštinske važnosti “razumeti psihologiju onih koji glasaju protiv, nevoljnost radnika kompanije”, te da on ne radi ni za koga “osim za istinu.”

Javno mnjenje vrlo naklonjeno sindikatu

Nemoguće je proceniti kakav je bio efekat na ishod glasanja ove strategije povezivanja sindikalne borbe i borbe za građanska prava. U osnovi, radnici koje je Elk nasumično intervjuisao nisu bili suštinski protivni ideji sindikata: oni naprosto nisu bili upoznati sa njegovom svrhom. “Lako je kriviti Amazon, ali deo krivice je i na sindikatima”, smatra ovaj novinar. Po njegovom mišljenju, izbori sa pozitivnim ishodom morali bi izgledati kao prosta formalnost, na neki način oni moraju biti dobijeni unapred, nakon što je sindikat već agitovao i zadobio kritičnu masu radnika, koji, dakle, ne bi više strahovali od izricanja svog stava pred kolegama.

U slučaju BHM1, Sindikat veleprodaje i maloprodaje koristio je drugu strategiju, takozvani hot shopping, kako se ona popularno naziva u američkom sindikatskom žargonu. Radi se o “pridobijanju” preduzeća ubrzo nakon otvaranja, koristeći se naglim nezadovoljstvom radnika – u slučaju Besemera, u pitanju su bili sramotni higijenski uslovi u skladištu. Cilj je da se iskoristi faktor iznenađenja, bez prethodnog rada na terenu, čime se svesno trči ispred rude i što može dovesti do zanemarivanja temeljnog rada na suštinskim pitanjima. Nadalje, lokalni verski lideri su retko bili uključeni u kampanju, dok su aktivisti i simpatizeri iz redova Demokratske stranke došli u velikom broju.

Drugi problem: visok nivo smenjivanja radne snage, nedostatak vremena za komunikaciju na radnom mestu (zbog uslova rada, ali i zbog pandemije, koja je onemogućavala svaku vanrednu aktivnost, poput sindikalnih roštilja), te odsustvo mogućnosti za napredovanje u distributivnom centru. Ko od radnika zna da li će raditi u tom skladištu za godinu dana? Zašto bi se angažovali i rizikovali radno mesto na poslu gde sebe vide samo privremeno? Usled ovakvih sumnji, radnici BHM1 su možda strahovali da mogu više da izgube (zaposlenje, platu, zdravstveno osiguranje koje daje Amazon…) nego da dobiju (nisu tačno ni znali šta).

Kako god bilo, besamerska saga predstavljala je za zemlju priliku da se zamisli nad stanjem svog radnog prava. Mnogobrojna istraživanja su posvedočila da je javnost u velikoj meri bila za sindikat, kao i mediji. “Naravno da je propast sindikata glavni razlog što su bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji”, napisao je liberalni kolumnista Džo Nosera, u svojevrsnom mea culpa autorskom tekstu. “Kao i brojne demokrate moje generacije, ni ja na to nisam obratio pažnju. Sindikati ne samo da povećavaju plate u firmama gde deluju, nego se i firme u kojima nema sindikata često moraju ravnati prema ovim platama. Nedostatak sindikata u ovoj zemlji doveo je do toga da kompanije ne trpe nikakav pritisak da povećaju zarade (10). Brojanje glasova u Besemeru bilo je uživo prenošeno na sajtu Njujork tajmsa, sa istom pažnjom sa kojom se prate nacionalni izbori, što je nezapamćen slučaj za glasanje u nekoj kompaniji.

Konelija, magacionera iz Besemera, pitali smo šta će biti s njim u slučaju gubitka na izborima. “Direkcija skladišta bi našla neku caku, bilo kakav izgovor da me otpusti. Spreman sam na to, to je cena promena. Ako sindikat pobedi na izborima i ako budem mogao da ga predstavljam, onda ću ostati. Ako pobedi protivnička struja, za mene ovde neće biti mesta na duge staze .”

Na dan kad su proglašeni rezultati glasanja, radnici jednog centra u Čikagu stupili su u spontani prekid rada. Brojne druge akcije su najavljene u pedesetak gradova. Da li će one imati više uspeha? Kako bi se objasnio neuspeh u Besemeru, aktivisti ne prestaju da krive Amazon, njegove pretnje i zastrašivanja. Tokom marta, Predstavnički dom je izglasao Akt o pravu na organizovanje (Protecting the Right to Organize Act), tzv. PRO Act, koji upravo nastoji da eliminiše presiju poslodavaca tokom kampanja za organizovanje sindikata, zabranjujući obavezne “info sesije”. Ovo jeste dobra inicijativa, ali bi akt mogao zamreti na vratima Senata, usled nedostatka podrške među republikancima. No to nije razlog da sindikati i demokrate ne izvuku lekcije iz njihovog debakla u Alabami, niti da svoju strategiju ne preispitaju. Ukoliko to ne učine, nove kampanje koje uslede nakon Besemera, mogle bi da završe na isti način.

Kako bi se izašlo iz ćorsokaka, pojedini glasovi pozivaju na bojkot Amazona. Ali čak i aktivisti koji ovo predlažu, nesvesno doprinose bogatstvu kompanije, bilo da kupovinu obavljaju preko njenih konkurenata, poput eBay-a, za koji Amazon obezbeđuje isporuku proizvoda, bilo koristeći Netflix ili Google, jer Amazon Web Service napaja energijom velike delove interneta i skladišti njihove baze podataka. Tokom sindikatske video-konferencije 6. marta, jednu aktivistkinju iznenadila je činjenica da je Amazon vlasnik lanca hipermarketa Whole Food (lanac specijalizovan za bio proizvode, kupljen 2017). Druga aktivistkinja postavila je pitanje kako bojkotovati Amazon, ne uzimajući u obzir da i sama činjenica da prisustvuje toj video-konferenciji diže vrednost kompanije, jer se i Zoom oslanja na Amazon za svoj informatički cloud. U ovoj situaciji kvazimonopola, u zemlji slobodne konkurencije, Bezosovu kompaniju je postalo skoro nemoguće zaobići.

MAKSIM ROBEN je novinar.

PREVOD: Tanja Gavrilović

(1) “Map of Amazon warehouses” CNBC, 19. januar 2020, www.cnbc.com

(2) Karen Vejz, “Pushed by pandemic, Amazon goes on a hiring spree without equal”, The New York Times, 27. novembar 2020.

(3) Frančeska Paris, “The gaps have grown”: Reporter Alec MacGillis talks Amazon, regional inequalitz and his hometown of Pittsfield, The Berkshire Eagle, Pitsfild, 7. april 2021.

(4) Vidi: “Presidential results”, 2016. i 2020. National Public Radio, www.npr.org.

(5) Navedeno u: Sara Džouns “It’s not fair to get fired for going to the bathroom”. An Amazon worker in Alabama on the fight for a union. New York Magazine, 16. mart 2021, www.nymag.com

(6) Vidi: Silvi Loron, “Le dernier combat de Martin Luther King”, Le monde diplomatique, april 2018.

(7) Podsećanje na marševe iz 1965. godine, između Selme i Montgomerija, kojima se protestovalo protiv zabrane glasanja crncima na jugu SAD. Vidi: Adolf Rid Jr. “’Selma’ et la légende noir “, Le Monde diplomatique, mart 2015.

(8) Li Fang, “Amazon hired Koch-backed anti-union consultant to fight Alabama warehouse organizing”, The Intercept, 10. februar 2021, www.theintercept.com

(9) Dejvid Strejtfild, “How Amazon crushes unions”, The New York Times, 16. mart 2021.

(10) Džo Nosera, “Unions are back in favor. They need to seize the moment”, Bloomberg Businessweek, 21. mart 2021, www.bloomberg.com