Razgovor je tekao ovako: Penzionerka kaže sredovečnom čoveku – zašto si protiv Vučića kad sad ima svega, a on joj odgovori – a zašto ste vi bili za Miloševića kada nije bilo ničega. Maltene filozofski haiku dijalog ispred marketa dvoje starih komšija koji mi je neko nedavno prepričao.
***
Za razliku od Vučića, Milošević nije razumeo dovoljno dobro prirodu globalnog kapitalizma. Vučić izbegava glavnu Miloševićevu grešku – sukob sa Zapadom, mnogo rigoroznije vodi računa o pretorijanskom sektoru i manje veruje u narod iako se na njega stalno poziva i tobože mu se ulaguje. Ključno za preuzimanje vlasti bilo je da Vučić razbije „mirenje u dva bola“ DS i SPS i da on arbitrarno počne da kontroliše odnos dve posthumne harizme.
I Miloševićev i Đinđićev „istorijski trenutak“ je teži nego Vučićev, mada ni njegov nije baš previše lagodan. Za razliku od Đinđićevog „menadžerskog“, Vučićev pragmatizam se više zasniva na staroj komunističkoj instinktivnoj osobini samoodržanja, a to je „budnost“. Od poistovećivanja sa Đinđićem sasvim je za Vučića dovoljno potenciranje neshvaćenosti u reformizmu, u gutanju žaba na kosovskom pitanju i paralelizam stepena lične ugroženosti. Prema Miloševiću, Vučić će ukazati sa godinama sve povišeniji pijetet i sve diskretniju kritičnost. Uspeh Vučićevog puzećeg revizionizma je i taj da je Milošević kao i Đinđić takođe ubijen. Samo ne na radnom mestu snajperom već kao sužnji u tamnici namernim neadekvatnim lečenjem. Pa su tako i Slobodan i Zoran „mučenici“. U suštini, Vučić obe ove posthumne harizme instrumentalizuje i saobražava dnevnoj politici i svom mestu u istoriji. Na jedan državotvorno morbidan način i Slobodan i Zoran su deo Vučićevog „keč-ola“.
Miloševićeva posthumna harizma stvar je i emotivnosti starih drugova, ili resantiman amorfnih „patriotskih snaga“ da se dive haškom mučeništvu, uvaže „otpor novom svetskom poretku“, naglase tekovine – Republiku Srpsku i Rezoluciju UN 1244 (ali i da relativizuju slom Krajine, blokadu na Drini), i da istovremeno relativizuju komunističko izvorište. A za pljačku su krive „ničim izazvane sankcije“.
Istaknuti član SPS i haški osuđenik Nikola Šainović još je na 12. godišnjicu Miloševićeve smrti u Požarevcu naglasio glavni tok tanatopolitike – predstaviti Miloševića kao globalnu avangardu, kao lidera koji je zapalio iskru slobode u svetu američke hegemonije. U pravu je bio Šainović kad je tad rekao kako Miloševićev spomenik „već ima postojeće elemente“. Da je onda bilo Putina, po revizionističkoj logici, Miloševićeva Srbija bi vodila višegodišnji kopneni rat na svojoj teritoriji sa NATO-om uz svesrdnu vojnu podršku Rusije. Tek kad bi Putin došao da se pokloni „pod lipu“, Požarevac bi postao mesto hodočašća – globalni Kumrovec, patriotska „kuća cveća“ a ne ritual malobrojnih „drugova“.
I posthumna supstanca u Đinđićevoj harizmi uglavnom je menadžerskog tipa, donekle Platonovog (ili Habermasovog) političara-filozofa, dok je mučeništvo zarad vizije (život položen na oltar domovine) težište Đinđićeve posthumne harizme, odakle se vernost viziji nameće kao glavni izvor legitimiteta i (ne)delegiranih pretendenata.
Revizionisti će reći i da je Đinđić ubijen kad je zaokružio proces svog patriotskog preumljenja. Pa su ga apsurdno ubile patriotske snage.
Ovogodišnje obeležavanje ubistva Đinđića u antivučićevskom delu Srbije može se uglavnom svesti na samosažaljenje, malodušnost i kukanje što danas nema lidera koji može da povede demokratsku Srbiju, tačnije da nema menadžera koji može da je politički i organizaciono artikuliše („nema ko da nas okupi“), ali da je sposoban i da suspenduje ličnu sujetu u korist opšte stvari pa da isturi politički prihvatljivijeg lidera za celo društvo, kao što je Đinđić prihvatio da Koštunica bude predsednički kandidat DOS-a. Današnji studenti se nisu ni rodili kad je ubijen Đinđić, pa to možda i ne razumeju najbolje. Kao što možda ne razumeju dovoljno racionalnu potrebu liderstva u politici. I stranačke organizovanosti na kojoj je Đinđić insistirao i nije bio gadljiv prema kontaktima unutar režima. I koji bi sigurno imao neki nenasilni plan za 15. mart.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 19. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 740Nedeljnik
Tagovi
