Zašto reprezentacija nije išla na EURO 24 godine: Anatomija brukanja i priča o iskupljenju

Fudbalska reprezentacija Srbije, verovali ili ne, ide na Evropsko prvenstvo koje se sledeće godine igra u Nemačkoj. I koliko god blamantno izgledale proslave nakon što je protiv Bugarske jedva izvučena živa glava, ovaj rezultat je važan. Ako ga stavite u kontekst rezultata Novaka Đokovića, košarkaša, odbojkašica, vaterpolista… deluje smešno. Ako ga stavite u kontekst srpskog fudbala i svega što ova reprezentacija radi u 21. veku, ovaj rezultat je veliki – makar bilo na jedvite jade protiv Bugarske.

Jer su od 2000. godine i mnogo lošiji timovi od Bugarske brisali pod sa našom reprezentacijom, kako god se ona zvala. Ovo je mala – ali vrlo bolna – priča o tome. Kada sve ovo pogledate na jednom mestu, nemojte se čuditi ako ruka sama krene ka leku za smirenje.

Već kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2004. upoznale su nas sa čuvenom teorijom da “svi igraju fudbal”. U grupi sa Azerbejdžanom, Finskom, Velsom i Italijom, reprezentacija SCG nije mogla ni do drugog mesta, dovoljnog za baraž. Dva puta je remizirano sa Italijom (u obe utakmice 1:1), dva puta je pobeđen Vels (u Beogradu 1:0, u Kardifu 3:2), ali je u dve utakmice protiv Azerbejdžana osvojen ukupno jedan bod (sva 4 boda u tim kvalifikacijama Azeri su uzeli protiv SCG), dok je Finska u Helsinkiju “kaširala” tim selektora Dejana Savićevića.

Već naredne kvalifikacije letvicu dna pomerile su ka dole. Opet su tu bili Azerbejdžan i Finska, ali i Portugal, Poljska, i Belgija, uz nominalne autsajdere Jermeniju i Kazahstan. Od osam timova iz grupe, na EURO su išla dva prvoplasirana. Reprezentacija Srbije je opet odigrala dobro sa najboljima, dva puta remizirala sa Poljkom (1:1 i 2:2) i sa Portugalom (dva puta po 1:1), ali je opet bilo nebeskih čuda. Prvo poraz od Kazahstana u Almatiju, pa dva remija bez golova – sa Finskom u Beogradu i sa Jermenijom u Jerevanu.

Teško da je na žrebu moglo da bude više sreće u sledećim kvalifikacijama. U grupi sa Srbijom bili su Farska ostrva, Severna Irska, Estonija, Slovenija i iz prvog pota Italija. Ali tada je sistematsko uništavanje od idiota shvaćeno baš doslovno, pa su se u sve to uključili i oni koji nisu na terenu već pored njega. Već u drugom kolu kvalifikacija jedva je izvučen remi protiv Slovenaca u Beogradu (Žigićev gol u 86. minutu), da bi u narednom prozoru na stadionu Partizana Estonija pobedila Srbiju rezultatom 1:3. Četiri dana kasnije, na stadionu Luiđi Ferara u Đenovi, navijači Srbije su prekinuli utakmicu. Posle je sve bilo teško svarljivo.

Kad su nas mučili Azerbejdžan i Kazahstan i Estonija, šta onda čovek da očekuje od grupe sa Portugalom, Danskom, Albanijom i Jermenijom. Okej, trebalo je „samo“ da Srbija osvoji neko od prva dva mesta da bi otišla direktno na EURO, ili da bude treća i pokuša kroz baraž.

Za fudbalsku reprezentaciju Srbije nikada ništa nije bilo – samo. Isti oni koji su prekinuli utakmicu u Đenovi želeli su da prekinu dotok krvi do mozga fudbalerima Albanije nakon što je nad stadionom leteo dron sa zastavom Velike Albanije. Tu je priča o sistematskom uništavanju od idiota sa terena i tribina prešla i na državu nesposobnu da spreči takvu stvar. Ili je od države i krenula? Kao i u prethodnom ciklusu, posle drugog kola već više ništa nije bilo važno.

UEFA je onda toliko odlučila da olakša prolazak do finalnog turnira da je dala timovima i drugu šansu – ako ne možeš da se izboriš za neka od prva dva mesta, idi miki u plej-of u Ligi nacija. Srbija, naravno, nije uspela da se izbori za neko od prva dva mesta jer je na klupi imala fudbalskog analfabeta, Mladena Krstajića, koji je u Kijevu izašao u formaciji 3-5-2, onako kako je on zamišlja. Otprilike – bez zadnjih veznih. Rezultat – 5:0 za Ukrajinu. Reprezentaciju je u jednom momentu preuzeo Ljubiša Tumbaković i stvari su krenula nabolje. U Ligi nacija su ostvareni vrlo dobri rezultati uz kvalitetan fudbal, pa je onda makar taj baraž delovao kao siguran put. Naročito jer se na njemu našla Škotska. U Beogradu. Nije se desilo. Penali. Putuj Evropo, i nemoj više čekati na nas.

Tako je u pet kvalifikacionih ciklusa, ovu zemlju plasmana na Evropsko prvenstvo koštalo što nije mogla da u dvomeču protiv Azerbejdžana osvoji više od jednog boda, što nije mogla na svom terenu da pobedi Finsku i što nije mogla da ne izgubi od Kazahstana, ili da postigne gol protiv Jermenije; to što je usred Beograda izgubila od Estonije i to što je usred Italije neko odlučio da prekida utakmicu i isteruje pravdu koje nema; to što je kao udicu progutala dron sa zastavom; to što je na klupi imala Mladena Krstajića i to što nije mogla da pobedi Škotsku (a to nije ova Škotska) na svom terenu, bez ikakvog pritiska, pred praznim tribinama.

Zato ovaj rezultat, posle svega toga i tolikog čekanja – vredi. Jer ova reprezentacija, kada se crta podvuče, ostvaruje mnogo bolje rezultate od svih prethodnih generacija, jer zaista nisu samo splavari i divljaci, kako su njihovi prethodnici etiketirani (često s pravom) i jer to što ne mogu da pobede Bugarsku na domaćem terenu u odlučujućoj utakmici ne treba da nas razočarava. Tako je kako je.

Naš je problem što i posle 23 godine blamiranja letvicu postavljamo visoko i zaboravljamo kontekst. Zato je i razočaranje samo naše.