Zašto je dobro da hodamo bosi

Piše Grečen Rejnolds

0
Foto Profimedia

Nošenje obuće menja interakciju naših stopala sa tlom, prema istraživanju objavljenom u časopisu Nature u kojem su analizirani stanje stopala i sila koju generišu koraci osoba sa cipelama i bez njih.

Novo istraživanje pokazalo je da se ljudi kreću potpuno drugačije kada su bosonogi nego kada nose obuću i da imaju različit stepen osetljivosti na tlo, što može uticati na ravnotežu i opterećenje zglobova. Rezultati istraživanja ukazuju na prednosti hodanja bez obuće, a manja mogućnost za stvaranje žuljeva je tek jedna od njih.

Ljudi su stvoreni da hodaju.

Obuća je, ipak, novina za nas. Arheološka otkrića ukazuju da su ljudi počeli da nose jednostavne sandale još pre oko 40.000 godina. Pre toga, priroda je procenila da je najbolja zaštita za naša bosa stopala debela koža na tabanima. Ljudi koji hodaju bez obuće razvijaju debele, mesnate žuljeve na petama i ispod prstiju koji smanjuju osetljivost na bol.

Danijel Liberman, evolucioni biolog sa Harvarda koji je sa nekoliko kolega sproveo većinu prvih istraživanja o trčanju bosih nogu, počeo je da razmišlja o tome da li takvi žuljevi stopala mogu da štite i usmeravaju na načine na koje obuća ne može.

Istraživanje je sprovedeno u Keniji. Otkriveno je da ljudi koji su odrastali bosonogi na tabanima imaju velike, tvrde žuljeve, od 25 do 30 odsto deblje od bilo kojih žuljeva koji nastaju na stopalima osoba koje nose obuću.

Neočekivano, ovi žuljevi su osetljivi na određeni način. Istraživači su mislili da zadebljala koža blokira nerve duboko u koži, te da osoba ne oseća tlo dovoljno dobro, što negativno utiče na kretanje i ravnotežu. Ali kada su izmerili reakciju nerava kod ljudi sa žuljevima i zadebljanjima i onih koji ih nemaju, pronašli su neznatno malo razlika, što ukazuje da iako zadebljanja umanjuju osećaj neugodnosti kada hodamo po kamenju i drugim hrapavim površinama, ona nas ne sprečavaju da zapravo osećamo zemlju. Drugi test pokazao je da skoro da nema varijacija u koracima bilo da osobe imaju zadebljanja ili ne.

Na kraju, da bi utvrdio da li hodanje bosih stopala i zadebljanja utiču na način na koji se ljudi kreću, dr Liberman i njegovi saradnici zamolili su nekoliko Kenijaca da bosonogi hodaju po ploči koja je merila silu koju generišu koraci. Ploča nije registrovala značajne varijacije u njihovim koracima.

Istraživači su u SAD otkrili da cipele mogu da poremete hod. Kada su žene i muškarci volonteri bosonogi hodali na trakama za trčanje, dodirivali su stopalima traku na isti način na koji su to činili bosonogi Kenijci.

Ali kada su isti volonteri obuli patike, hod im se blago izmenio. Isprva su dodirivali zemlju laganije, ali je udarac svakog koraka odjekivao duže nego kada su hodali neobuveni.

Ova otkrića ukazuju da ono što obujemo oblikuje način na koji hodamo, kaže dr Liberman. Cipele štite stopala, ali i menjaju korake i neretko povećavaju pritisak na zglobove.

Žuljevi nas mogu zaštititi od preterano neugodnog osećaja dok bosonogi hodamo po neravnom tlu, ali ne smanjuju osećaj za zemlju.

“Hodanje bosih nogu može biti zabavno”, ističe Liberman. Kada dođe toplo vreme, često izuje cipele i raduje se novim žuljevima. “Ali uglavnom nosim cipele.”

© 2019 The New York Times