“Zar ne tražimo uvek spasenje duše?”: Glavne poruke sa 10. Kongresa psihoterapeuta Srbije i simpozijuma o shema terapiji

Tradicionalni, deseti, Kongres psihoterapeuta Srbije sa međunarodnim učešćem održan je od 22. do 25. oktobra preko aplikacije Zoom

0
Profimedia

Piše Marica Stijepović, psiholog i porodični terapeut

Termin Spasilac, paradoksalno, u psihoterapiji ima pomalo pežorativno značenje: često ga vezujemo za Karpmanov trougao, u kome je spasavanje deo igre koju pored spasioca igraju Progonitelj i Žrtva.

U pomagačkoj profesiji, prirodno je da želite da pomažete, ali ne bi trebalo da želite da – spašavate, jer spašavanje podrazumeva da stavljate drugu osobu u ulogu žrtve, pasivne, koja nema objektivne sposobnosti da sebi pomogne. Nedavno sam se konsultovala sa drugaricom koja je takođe terapeutkinja (i to modaliteta transakciona analiza, u kome su i koncipirani pojmovi igara i uloga spasitelja i žrtve), i pitala je zvučim li možda previše spasiteljski? Zvučiš, ali mislim da ipak treba da nastaviš tako, odgovorila je.

U profesiji socijalnog radnika srećete se sa klijentima koji često jesu, barem na početku rada, bespomoćni i bez odgovarajućih veština, te je lako upasti u spasiteljsku klopku. Uloga spasitelja, prevedena na jezik šema modaliteta, bila bi neka vrsta ekvivalenta Samožrtvovanju – čestoj šemi koju imaju psihoterapeuti.

Ljudi koji žrtvuju sebe, kaže Džefri Jang, ”otac” šema terapije, osećaju kako su odgovorni za dobrobit drugih. Samožrtvovanje često dolazi iz istinske želje da nekome pomognemo i istinske empatije i kapaciteta da se prepoznaju potrebe drugih ljudi. Teško da možemo da vidimo išta loše u tome – dok ne postane preterano; dok ne postane spašavanje po svaku cenu, vađenje iz vode i onih koji se ne dave već bi samo bezbrižno da plivaju.

Pa ipak, spašavanje – i spasenje – za mene su oduvek bile magične reči. Pokušala sam da nađem tekst o bendu Oasis koji se u međuvremenu izgubio u dubinama Interneta – star dvadeset godina, ako ne i više – koji se, parafrazirajući njihovu načuveniju pesmu Wonderwall, završavao retorskim pitanjem: zar to nije ono što svi želimo – da budemo spaseni?

Možemo li svi da pogledamo sebi u oči i zakunemo se da u tinejdžerskim godinama nismo slušali Wonderwall (čak i mi koji smo javno prezirali Oasis i Blur i slušali Pulp i Stone Roses) nadajući se upravo tome – da će se pojaviti imaginarni prijatelj ili imaginarna ljubav i – spasiti nas. Paralelno sa Oasis, neki od nas su krišom slušali Jewel i njenu who will save your soul after all the lies that you told, boy… and who will save your soul if you won’t save your own? Nije li to ono što tražimo uvek – u psihoterapiji, religiji, muzici – ne samo rešenje za svakodnevne probleme nego spasenje duše?

Jürgen Fälchle / Alamy / Alamy / Profimedia

Tradicionalni, deseti, Kongres psihoterapeuta Srbije sa međunarodnim učešćem održan je od 22. do 25. oktobra preko aplikacije Zoom. Pored drugih tema u vezi sa psihoterapijom, centralne teme kongresa bile su Sazrevanje i zrelost, kao i Korona virus i mentalno zdravlje i Online psihoterapija. U okviru modaliteta šema terapije, sprovedena su dva simpozijuma: Kako Shema terapija doprinosi sazrevanju i ličnosti – sazrevanje i zrelost iz ugla Shema terapije i drugi, ne manje važan, Psihoterapeuti, online rad, odnosi i korona iz ugla Shema terapije.

Dok sam studirala, mnoge kategorije klijenata smatrane su neizlečivim ili teško izlečivim; stidljivo nam je pomenuta dijalektičko-bihejvioralna terapija koja možda može da izleči određeni poremećaj ličnosti – granični – ali niko nije pominjao Džefrija Janga, koji se već devedesetih godina prošlog veka potrudio da nam ulije novu nadu u susretu sa ”nepopravljivim”.

Prema Jangu, šeme – bazična, maladaptivna uverenja o sebi i svetu – se formiraju u toku ranog detinjstva kao posledica ranih negativnih iskustava. Šeme stoje u srži problema koje u sadašnjosti imamo, jer se održavaju i učvršćuju tokom čitavog života. Klijenti koji se kvalifikuju za šema terapiju često imaju konflikte i probleme u školi, na poslu, u odnosima, emocionalne i probleme u ponašanju uključujući pokušaje suicida, samopovređivanja i zloupotrebu supstanci.

Pojavom šema terapije, ponuđena je nova nada da ne moramo bežati od teških klijenata, već da postoje dokazani načini rešavanja problema koji dugo opstaju i izgledaju kao da su ”srasli” sa ličnostima ljudi kojima želimo da pomognemo.

Edukacija iz šema terapije u Srbiji je započeta krajem 2016. i njena pionirka, koja ju je ”donela” u napaćenu i istraumiranu Srbiju, Tijana Mirović, navodi da je imala edukante iz čitave bivše Jugoslavije – Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Slovenije, Makedonije – ali i Grčke i Bugarske.

Dosad je trening završilo osamdeset četvoro ljudi.

Srećom po struku, kaže Tijana, psihoterapija se razvijala, nudila nove pristupe i finalno, uz pomoć nauke dokazala da se i poremećaji ličnosti mogu uspešno lečiti i izlečiti.

Šema terapija se pokazala kao efikasan tretman kako za poremećaje ličnosti tako i za rano doživljene traume, naročito one neprepoznate i gurnute u stranu. Na dva simpozijuma šema terapije na ovogodišnjem kongresu predstavljeni su radovi šema edukanata iz različitih delova bivše (istraumirane) YU, s različitim temama: šema terapija u koučingu, s posebnim naglaskom na pandemiju COVID koja nam je unela u kosti ledeni stah od neželjenih promena i gubitka posla; šema terapija sa narcisoidnim klijentima, sa visoko pozicioniranim menadžerima, sa zatvorenicima, sa maloletnim počiniocima krivičnih dela koji se nalaze na evidenciji centara za socijalni rad; primena šema terapije u analizi sindroma sagorevanja terapeuta (beskrajno sam zahvalna na rečenici iz ovog saopštenja da nismo neograničeni resurs), šema terapija u uslovima pandemije – online terapija i promena partnerskih odnosa, itd.

Poređani naslovi saopštenja kao da vele da se sa svime može raditi, – antisocijalni poremećaji, narcistični poremećaji, najuspešniji članovi društva, – kao i da se sa svime može živeti, pa i sa pandemijom COVID. Iako svi jedva čekamo da pandemija prođe (mislim da su se utišali čak i oni malobrojni glasovi s početka koji su tvrdili da im je baš prijalo da malo uspore), olakšanje je znati da i tokom nje život teče i menja se, a ljudi se prilagođavaju, bave se online terapijom, volontiraju, pa još i iznose iskustva o tome.

Možda se u posvećenim terapeutima i oruđu koja im daje ovako integrativan pristup krije odgovor na pitanje koje svi postavljamo, makar i šapatom: ima li nam spasa? Who will save your soul if You won’t save your own? A ako je odgovor pozitivan, onda se barem delimično brišu grubim linijama iscrtane razlike među ljudima.

Nakon simpozijuma moje Srećno dete (koncept iz šema terapije, naravno) bilo je toliko ushićeno da sam glasno izgovorila da nam možda ima spasa i kao društvu u celini. Malim koracima, uz puno nade, baš kao kada radite sa onim ”najtežim” klijentima.