Zanemarivanje u ranom detinjstvu vodi do sporijeg razvoja mozga

0
Foto: Profimedia

Ukoliko je rano detinjstvo deteta bilo puno zanemarivanja, uskraćivanja i nedaća za očekivati je da će kod takve dece doći do sporijeg razvoja mozga, navodi studija koju objavljuje BBC.

Istraživači s Kings koledža u Londonu pratili su usvojenu decu koja su rano detinjstvo provela u “paklu” rumunskih sirotišta. Njihov mozak, kako je pokazalo istraživanje, bio je manji za 8,6 odsto nego kod ostale usvojene dece. Istraživači kažu da je to do sada “najubedljiviji” dokaz posledica na mozak odraslih.

Edmund Sonuga-Bark, profesor koji je vodio studiju koja je pratila tu decu kaže da su ona zaista živela u “paklu” sirotišta i da su “bila vezivana za krevete”, “izmučena i prljava”. Ta deca su bila lišena fizičkog dodira i društvenog kontakta, bez psihološke podrške i bez igračaka, često iscrpljena od bolesti. Ispitivana deca provodila su između dve nedelje i četiri godine u takvim ustanovama. Prethodne studije s decom koja su u Velikoj Britaniji kasnije usvojena kod porodica koje su im pokazivale ljubav potvrdile su da su ona imala mentalnih problema u odraslom dobu. Što su deca više provodila u sirotištu, to je uticaj na volumen mozga bio intenzivniji, tj. smanjivao ga je. Ipak, uticaj na mozak nije bio jedinstven kod svih. Jedan od istraživača objavio je da su delovi mozga povezani s funkcijama kao što su motivacija, povezivanje informacija i memorija bili na udaru.

“Te regije su povezane s funkcijama kao što su organizacija, motivacija, primanje informacija i pamćenje”, objašnjava profesor Mutil Mehta.

Visok nivo kortizola, zbog velikog stresa, povezan je s uništavanjem moždanih ćelija i narušavanjem veza u samom mozgu.

Emocionalno zanemarivanje je uskraćivanje osnovnih emocionalnih potreba, poput pružanja utehe ili učestvovanja u detetovom društvenom životu i stavljanja prevelikih očekivanja pred dete, koja ono ne može da ispuni jer nije dovoljno zrelo ili jer takve situacije nisu bezbedne za njega.

Kod neke dece se razvila podvojena ličnost, kod drugih autizam, kod nekih poremećaj pažnje s hiperaktivnošću, kao i izostanak straha od nepoznatih osoba.

Profesor Sonuga-Barke kaže da posledice nikada ne iščeznu i da se osećaju i posle dugog razdoblja od dvadesetak godina, čak i nakon što se deci pruži izuzetna pažnja i ljubav u usvojiteljskim porodicama.

Studija ne može da objasni na koji način zanemarivanje i uskraćivanje u najranijem detinstvu utiču na razvoj mozga, a to znači i da je vrlo teško ustanoviti kakve su posledice ostalih trauma iz ranih godina života, kao što je zlostavljanje ili težak život u izbeglištvu.