Zamke legalizacije prostitucije: “Pravo da se raspolaže svojim telom” je poricanje eksploatacije

Zalaganje da se prostitucija legalizuje podrazumeva negiranje njene seksističke dimenzije, ali i negiranje izrazito nasilnih odnosa društvenih i ekonomskih snaga koje su u to uključene PIŠE MONA ŠOLE

0

“Seksualni radniciˮ koji se bore za legalizaciju svog posla često insistiraju na činjenici da su nezavisni i da nemaju makroa. Taj diskurs doprinosi da se zaborave kolosalne zarade koje se u tom poslu ostvaruju, od kojih one koje su za njih zainteresovane poslednje imaju, ako uopšte imaju, koristi. Turističke agencije, transportne kompanije, hoteli i drugi posrednici, da ne pominjemo one koji se bave nedozvoljenom trgovinom, od toga najviše profitiraju.

U francuskom ekonomskom svetu, uzimanje “nameštene sobeˮ dozvoljava pružanje mnogih usluga. Velike kompanije u sektoru vodosnabdevanja, na primer, koristile su usluge devojaka koje dolaze na poziv da bi pokušale da dobiju ugovore sa odabranim zvaničnicima. Belgija, Španija, Italija i Ujedinjeno Kraljevstvo, odlučili su da uključe prostituciju, zajedno sa preprodajom droge, u svoj bruto državni proizvod (BDP), koji predstavlja, ako bi se to još uvek moglo reći, strateški indikator. Odbijanje Francuske da to učini neki nazivaju “glupimˮ. 

Kada se govori o “slobodiˮ, ili o “pravu da se raspolaže svojim telomˮ, to podrazumeva poricanje odnosa dominacije i eksploatacije. “Na pominjanje ekonomske prinude, ja odgovaram da postoje milioni žena koje žive u siromaštvu a koje se ne prostituišuˮ, izjavljuje Elizabet Badinter (El, 22. novembar 2013). Treba uzgred napomenuti da mnoge pristalice “prava na prostituisanjeˮ pripadaju višim klasama (prema rangiranju Čelindžiza, Badinter je na 53. mestu po bogatstvu u Francuskoj): Marsela Jakub, Katarin Mije, Katarin Rob-Grije, Klod Lancman, Žorž Vigarelo… Nasuprot tome, kao što je 2003. podsetio sociolog Lilijan Matju, “u prostituciju se regrutuju upravo one žene koje pripadaju radničkoj klasi ili lumpenproletarijatuˮ. Ogromna većina tih žena verovatno neće nikada imati priliku da iznese svoje mišljenje o ovom pitanju.

Opsednutost da se „ne bude žrtvaˮ

Energično negodovanje da “prostitutke nisu žrtveˮ deo je ovog poricanja. “Ove novine nikada nisu smatrale prihvatljivom ideju da su sve prostitutke žrtveˮ, piše The Economist u jednom uvodniku. Liberalni pojedinac odgovoran za svoju sudbinu mora da bude “neranjivˮ, primećuje švedska novinarka Kajsa Ekis Ekman. Jedino nasilje koje možemo da mu nanesemo, je… “da ga nazovemo žrtvomˮ. Pretvaramo se da verujemo da se “žrtvaˮ odnosi na psihološku kategoriju (pasivan i stidljiv stav), a ne na mesto koje se zauzima u skladu sa ravnotežom odnosa moći. Ovaj diskurs ponekad pravi karikaturalan zaokret: tako, jedna istraživačica može da napiše o dečjim prostitutkama na koje nailazi u jednom tajlandskom selu, da one “kategorički odbijaju da budu smatrane za žrtveˮ.

Ova vizija slobodnih i nezavisnih “seksualnih radnicaˮ inspirisala je Pjer-Iva Žeofara, iz Nacionalnog centra za naučna istraživanja (CNRS), na tekst objavljen u Liberasionu pod naslovom “Prostitutke: regulisati tržišteˮ (20. mart 2006). Ovaj ekonomist je tu odao priznanje udruženju „Kurve“, preteči Sindikata seksualnog rada (Strass). Pozvao je levicu da prizna da, “kada postoji potražnja za seksom, ponuda usluga teži da zadovolji taj zahtevˮ. On je predložio da zakon “prizna pravo vlasništva nad plodovima korišćenja vlastitog telaˮ, da bi prostitutke mogle da pregovaraju o “najvišoj mogućoj premiji od rizikaˮ za seks bez kondoma.

Autor libertarijanskog stripa Čester Braun, kao i Strass-ovi aktivisti Morgan Mertej, Metres Nikita i Tijeri Šafauser, brane projekat društva u kojem bi svi trebalo da plaćaju kako bi imali seksualne odnose. Na osnovu vlastitog iskustva on donosi i uzbudljivu priču, pogotovo za svakog ko se bar malo identifikovao sa prostitutkama koje on posećuje (koje su predstavljene bez lica, što opravdava brigom da zaštiti njihovu anonimnost). Nasilnost odnosa koje opisuje oštro poriče, a da toga nije ni svestan, pacifiziranu i utopističku viziju za koju se on, kako tvrdi, zalaže.

Zamka legalizacije

Francuska vlada brani pozicije abolicionista putem zakona “jačajući borbu protiv sistema prostitucijeˮ. Strass je vodio borbu protiv centralne odredbe teksta, koju su senatori uklonili prošlog jula: kriminalizacije klijenata, koji bi se suočili sa kaznom od 1.500 evra. On je ukazao na opasnosti po bezbednost i zdravlje prostitutki, koje su takođe primorane da idu u podzemlje čak i ako ne rizikuju krivično gonjenje jer zakon ukida krivično delo mamljenja mušterija.

Nijedna pouzdana studija ne izveštava da je do takvog pogoršanja došlo u Švedskoj nakon glasanja 1999. godine o zakonu kojim se kažnjavaju korisnici: zakon koji su od tada usvojili Norveška i Island, služio je kao model za francuski projekat. U poređenju sa različitim evropskim zakonskim rešenjima, koja je predložio američki nedeljnik Nacija, švedsko rešenje navodi se kao nedvosmisleno bolje od nemačkog ili holandskog. Ono ne samo da je, kao što čujemo da mnogi kažu, “jednostavno učinilo prostituciju manje vidljivomˮ, nego one koje se njome bave još imaju koristi od radnih uslova za koje se generalno očekuje da će biti uspostavljeni legalizacijom: tarifa je najviša u Evropi (dok nemački bordeli snižavaju cene); one su dobile pristup socijalnoj zaštiti, i najzad, prilično su bezbedne: otkako je izglasan zakon, nije zabeleženo da je izvršeno nijedno ubistvo prostitutke.

S druge strane, Nemačka i Holandija shvataju da legalizacija ne rešava ništa; naprotiv. Ona služi svodnicima, ali i trgovcima ljudima, jer potražnja premašuje ponudu, tako da se trgovina razvija (Nemačka je postala najveće tržište u Evropi) i dovodi do degradacije položaja prostitutki u Evropi.

Želi li se ukinuti prostitucija naglašavanjem nesigurnosti?

Ipak, možemo samo da istaknemo kontradikciju između abolicionističke volje koju je pokazala Francuska i pogoršanja nesigurnosti i nejednakosti izazvane politikama stezanja kaiša. Ne bi li najbolji način za borbu protiv prostitucije bio da se spreči da žene u nju budu gurnute pogoršanjem uslova u kojima žive?

Pre nekoliko godina, Lilijan Matju je predlagao, umesto politike koja je posebno usmerena na prostitutke, neke načine koji bi poboljšali njihove, kao i sudbine drugih nesigurnih kategorija: prestati sa kriminalizovanjem zavisnika od droga i obezbediti im medicinski pristup supstancama od kojih su zavisni; regulisati status ljudi bez dokumenata; značajno povećati iznos najniže socijalne pomoći.  Svoja razmišljanja uneo je u nastavak “izveštaja Pinoˮ, koji je, po njegovom mišljenju, kada ga je predao sudija Gi Pino 1975, nakon okupacije jedne crkve, koju je izvršio pokret prostitutki u Lionu, postavio temelje “pragmatičnog abolicionizmaˮ. Što se tiče ostalog, represije svodništva i (aktivnog) traženja mušterija, ali i “pravnog vakuumaˮ u odnosu na samu prostituciju, njemu se francusko zakonodavstvo iz 2002. činilo još najmanje lošim rešenjem.

“Baš kao vaše knjige i vaša odećaˮ

Sa tačke gledišta Strass-a, smatra se da je “izborˮ prostitucije relativan; ali se potvrđuje da je, s obzirom na to da je potrebno zaraditi za život, to posao koji nije bolniji od mnogih drugih. Ovo negiranje specifičnosti seksualnog tela (nema nikakve razlike između iznajmljivanja svog pola i svojih ruku) širi se putem novogovora koji govori o “seksualnim uslugamaˮ i “seksualnim radnicimaˮ: “Evo pet kilograma seksa, izvolite računˮ, ironično kaže Kajsa Ekis Ekman. Time se ugrožava priznavanje silovanja kao specifičnog zločina za koji su se borile feministkinje: Zašto bi silovanje nekog bilo drugačije od lomljenja ruke? To podrazumeva da se do krajnosti potiskuje, pod maskom racionalizacije, iracionalno verovanje u dualnost tela i duha inherentno zapadnoj tradiciji. “Baš kao i druga vaša imovina, vaše knjige ili vaša odeća, pripada vam i vaše teloˮ, piše Braun u Dvadeset tri prostitutke, a da, izgleda, ne shvata svu bizarnost ovog poređenja.

Na one koje su nesposobne da u sebi izvrše jedno takvo razdvajanje i nemoćne, teško se nose sa neželjenim seksualnim odnosima, gleda se kao na sentimentalne (histerične?…) idiote koji ne zaslužuju da budu saslušani. Šafhauzer opisuje svedočenja prostitutki citirana u izveštaju koji je pred parlamentom podneo socijalista Danijel Buske “kao plačljivaˮ. Esejist Marsela Jakub tvrdi da ako žene koje su silovane pate, to je zato što im je rečeno da budu traumatizovane; po istoj logici, Mertej piše da, ako tako mnogo prostitutki loše doživljava svoju aktivnost, to je zbog govora “feministkinja protivnica prostitutkiˮ koje ih  “sistematski obezvređujuˮ. Feminizam je neprijatelj…

Kajsa Ekis Ekman ističe, međutim, da je abolicionističko zakonodavstvo Švedske – daleko od toga da proističe iz dogmatske pozicije, “moralističkogˮ stava odsečenog od stvarnosti – bilo rezultat istraživanja koje je započelo krajem 1970-ih, i da je dalo izuzetan prostor istraživanjima na terenu i rečima prostitutki. Istraživanja kojima je takođe doprineo, u okviru svojih novinarskih aktivnosti, Stig Larson, autor (umro 2004. godine) kriminalne i feminističke trilogije  Milenijum.

Da li je to konstitutivna dimenzija osobe?

Bez straha od kontradikcije, Strass predstavlja prostituciju ujedno kao posao “ne gori od nekog drugogˮ (otuda “sindikatˮ) i kao konstitutivnu dimenziju osobe, kao potisnutu seksualnu orijentaciju. Šafhauzer i Metresa Nikita idu tako daleko da proglašavaju (u Ponosne što su kurve) postojanje neprihvatljivog “ograničavanja na ne-prostitucijuˮ. To im omogućava da skuju neologizam “kurvofobijaˮ, pogodan za napad na abolicioniste. “Kurvofobi koji hoće da ukinu prostituciju su kao homofobi koji hoće da izleče homoseksualnostˮ, tvrde oni. Cela ta mešavina je više nego sumnjiva: u jednom slučaju, radi se o tome da se svoje želje stave u zagrade, dok je u drugom reč o pozivanju na pravo da se one izražavaju i da se zadovolje.

Kada se udubimo u literaturu koja zagovara legalizaciju, počinjemo da se pitamo ne bi li bilo bolje, za one koji, na levici, galame o svojoj solidarnosti sa “seksualnim radnicamaˮ koje se bore, da se suoče sa njihovom povezanošću sa tom muškom privilegijom koja predstavlja postojanje prostitucije. To bi bilo poštenije i stvaralo bi manje zabune.