Za drugi put nema praštanja – Dnevnik Verana Matića na Nedeljnik.rs

0
Foto Nebojša Babić

Svedočanstvo dana je priča zdravstvene radnice koja je prebolela Covid-19 objavljena na tviteru. U vrlo snažnom preciznom nizu rečenica, kao da ni jedna reč, ni jedno slovo nije suvišno i bez snažne uverljivosti. I sa jakom dobrom namerom.

Kao da je pisao odličan reporter.

Kulminaciju predstavlja rečenica: „Sloboda je kad ti ujutru ne uđe med. sestra u sobu i kaže “Dame skinite sve lične stvari, šnalice, prstenje, lančiće i vratite porodicama, znate zašto ste ovde, znate šta sve može da se desi”… Kad tad nisam umrla. Niko od nas ništa nije vratio, hteli smo i mi kući s našim lančićima…”

Vrlo jasna argumentovana poruka zdravstvenim vlastima i vlastima uopšte o propustima, o sistemskom nemaru… Jasno će biti svakome šta je neophodno činiti da bi se osnažio sistem za buduće izazove. Sada treba koristiti priliku i praviti planove dok je još sveže, da se ne zaboravi, kao što to znamo da uradimo čim neka pošast prođe.

Za drugi put nema praštanja.

* * *

Stiže nam u Fond B92 poruka elektronskom poštom iz jedne zdravstvene ustanove, vidi se očaj kao kada nam se javi neka siromašna porodica koja više ne zna šta će, i opet sistemski nedostatak: „Molba ispred svih lekara i medicinskog osoblja …. je da pomognete osoblju, bolesnicima, jer je potrošnja svega velika, dosta stvari se jednokratno koriste, svega je potrebno, počev od radnih elemenata, maske, sredstva za dezinfekciju (alkohol, asepsoli…), rukavica, jednokratnih odela za doktore-papirnih, folija, opreme-UV lampe za dezinfekciju… Da li je moguće da pomognete ili iznajmite neku UV lampu za dezinfekciju, sterilizaciju vazduha, prostora, radnih elemenata, koja je u ovom trenutku preko potrebna, prosto i neophodna. Mi smo pokušali da potražimo na tržištu i u prilogu je ponuda koja je realna i koja se moze realizovati, samo su potrebna sredstva, molim da pogledate ovu ponudu. Dobavljač nam je dao i rok ponude s obzirom na potrebu ustanove koja je u prvom redu ugroženosti, lampe ce biti postavljene i u korišćenju …”

Sterilizacija je vrlo čest problem i shvatamo koliko je važno u ovom trenutku podići kapacitet i kada je reč o novim uređajima. Pronašli smo vrlo brzo potreban novac, sada je potrebno naći uređaj da što pre stigne. Za sada je rok isporuke moguć za dve nedelje. Jurimo bolju/bržu ponudu, ako je moguća.

* * *

Danas smo isporučili 13 infuzionih pumpi Klinici za pulmologiju, kupjenih od donacije Japan Tobacco International, a do kraja nedelje isporučićemo opremu bolnici u Senti, takođe nabavljenu od novca istog donatora (2 pacijent monitora, spirometar i 5 pulsnih oksimetara), ukupne vrednosti 3.500.000 dinara. Potpisali smo i ugovor sa Ministarstvom odbrane za donaciju Unilevera za privremenu bolnicu na Sajmu i na Karaburmi (čajevi, supice i sredstva za higijenu u vrednosti od 2.800.000 dinara). Naručili smo i 11 infuzionih pumpi za KBC Zvezdara.

* * *

U subotu je bila godišnjica ubistva Slavka Ćuruvije.

Dobijam pitanja novinara o tome kakva su moja očekivanja kao predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara o odluci Apelacionog suda kojem su se žalili i odbrana i tužilac, i šta mislim o žalbi tužioca koji traži da se presuda ukine i vrati na ponovno suđenje.

Odgovorio sam da kada je reč o žalbi tužioca, u kojoj se traži da Apelacioni sud ukine presudu i vrati na ponovno suđenje, mogu da kažem da je žalba vrlo argumentovana, zasnovana na optužnici i detaljno izvedenim dokazima tokom sudskog postupka. Shvatam logiku žalbe, međutim, mislim da je bilo i drugih mogućnosti – mislim da nije bilo razloga da se traži da se ponovi suđenjenje nalogodavcima i oganizatorima, i izvršiocimia. Tužilac je mogao da traži da se delimično potvrdi presuda, ili da se preinači tako da Apelaciono veće utvrdi novo činjenicno stanje koje odgovara optužnici i izvedenim dokazima. Ali oni koji su osudjeni, njihova je krivica dokazana. Sudsko veće Apelacionog suda ne mora da ukida prvostepenu presudu. Ono je dugo proučavalo slučaj, planirana su četiri dana saslušavanja žalbi, i verujem da će, uzimajući u obzir navode i argumente iz žalbe tužioca, doneti adekvatnu presudu.

Uprkos svemu, lično mislim da će veće koje će suditi po drugostepenoj odluci imati hrabrosti i da će pravilno oceniti dosadašnje izvedene dokaze i u skladu sa zakonom doneti odluku, eventualno menjajući neke detalje ali bez vraćanja na novo suđenje.

Sudsko veće Apelacionog suda imalo je dovoljno vremena da pažljivo prouči dokazni postupak prilikom suđenja i da sa adekvatnom pažnjom prouči donetu presudu.

Smatram da su u toku prvostepenog postupka izneti čvrsti dokazi i činjenjice koje nesumnjivo ukazuju na krivicu optuženih. Iz tog razloga verujem u to da će Apelacioni sud potvrditi prvostepenu presudu kojom su osuđeni nalogodavci i organizatori ubistva Slavka Ćuruvije, one koji su u životu i koje je tužilac optužio.

Takođe očekujem da se ukine mera kućnog pritvora i zameni merom adekvatnom za osuđeno lice po ovoj presudi, što bi značilo da se osuđena lica vrate u pritvorske jedinice a ne da na “slobodi ” čekaju izvršenje kazne i da je sa protokom vremena provedu u kućnim uslovima za izvršeno ovako teško krivično delo.

Nemam razloga u ovom trenutku da sumnjam u objektivnost sudskog veća Apelacionog suda. Rešenje u kojem bi Apelacioni sud postupak vratio na početak, vidim kao opasno. Bojim se da bi se na taj način dosadašnje suđenje pretvorilo u farsu – suđenje radi suđenja. Prvostepeni sud je prihvatio da je Rade Marković naložio, a Radonjić naredio ubistvo. Vođen dosadašnjim iskustvom iz prvostepenog postupka, zabrinut sam za to da bi ponovno suđenje zapravo bilo puko prolongiranje ovog postupka. Podsetiću vas da je u ovom postupku bilo brojnih opstrukcija i pritisaka da se iz dokaznog materijala izdvoje najvažniji dokazi. Iz toga jasno proizlazi da još uvek postoji veliki uticaj ljudi iz vremena kada je Slavko Ćuruvija ubijen sa jakom potrebom da se ovaj predmet devalvira i obesmisli, a samim tim i da se oslobode prvostepeno osuđeni za ovo zlodelo. “

* * *

U subotu je održana i prva konferencija za štampu Kriznog štaba za borbu protiv Covid-19 bez novinara u prostoriji. Novinarska udruženja, pa i Asocijacija nezavisnih elektronskih medija koju vodim, protestovali su, ali bez efekta. Pitanja se šalju e-mailom i čitaju. Očigledno ipak neko bira na koja će biti odgovorena.

Generalno mislim da bi bilo dovoljno imati video konferencije kako bi se videli i čuli novinari koji postavljaju pitanja, kako bi jedni druge videli i kako bi sve bilo transparetno.

Transparetnost je tema knjige koju sam pročitao za vreme vikenda, novi Malkom Gledvel. “Kako razgovarati sa nepoznatima“.

Izvanredna studija o našim lošim procenama u komunikaciji sa ljudima koje ne poznajemo. Vrhunac argumentacije čine rezultati istraživanja napravljenih sa sudijama koji donose odluke o kaucijama, tj. o tome kako sudije procenjuju da li je neko počinio krivično delo, da li će ga ponovo učiniti dok se brani sa slobode, a praktično ima nekoliko minuta vremena kada izvedu optuženog, i ispred sebe istoriju eventualnog ranijeg kažnjavanja.

Paralelno, jedan tim koji je predvodio ekonomista sa Harvarda i trojica informatičara, prikupili su dosijee 554.689 optuženih u Njujorku koji su dovedeni na saslušanje povodom optužbi između 2008. i 2013. godine, i otkrili da su sudije Njujorka oslobodile nešto preko 400.000 optuženika. Tim je zatim napravio sistem veštačke inteligencije, pohranio iste informacije koje su tužioci dali sudijama u tim slučajevima (godine optuženog i krivični dosije), zadao komandu kompjuteru da pregleda sve slučajeve i naprvi sopstvenu listu od 400.000 ljudi koje treba osloboditi. Čovek protiv mašine, ko je donosio ispravnije odluke ?

Verovatnoća da optuženi prekrši zakon dok čeka suđenje bila je za 25 odsto manja kod ljudi sa spiska koje je sastavio kompjuter nego kod onih koje su oslobodile njujorške sudije. Dakle sudije, koje su imale pristup svim izvorima i uz to sopstvenim očima: kakav utisak sam stekao o čoveki koji stoji preda mnom? ipak su podbacile – kompjuter, koji je bio bez tog elementa, donosio je mnogo bolje odluke kada je u pitanju kaucija.

Tokom cele knjige provlači se definicija ključne pogreške – „podrzumevana istina” je mnogo češća u ljudskoj prirodi nego rezervisanost, skepticizam.

Ipak, autor kaže “naše strategije za suočavanje sa nepoznatim ljudima suštinski su pogrešne, ali su isto tako i neophodne u društvenom smislu. Mi smo ljudska bića i zato nam je potreban pravosudni sistem, proces zapošljavanja sa pozivanjem na razgovor i isti takav proces biranja bebisiterki“.

Zato je i važna direktna interakcija novinara i onih koji odgovaraju na pitanja. Iako se može pitanjima i odgovorima poslatim elektronskom poštom napraviti takođe kvalitetan intervju, možda precizniji i jasniji, komunikaciju uživo ništa ne može da zameni, pa čak i ako je realizovana putem video linka.

Posebno je problematično ako se ukida već postojeći mehanizam bez ubedljivog obrazloženja. Uvek će biti shvaćeno kao neopravdano uskraćivanje, prikrivanje. A upravo cilj konferencija za štampu, posebno u vanrednim okolnostima, jeste smanjiti prostor za spekulacije, lažne vesti, nagađanja.

Veoma je važno da se nađe obostrano zadovoljavajuće rešenje.

Drugi par rukava je činjenica da osiromašeno novinarstvo već godinama smanjuje broj novinara, da plate nisu ni približno odgovarajućim, da su mnogi u statusu koji ne garantuje stalni posao. Da je sve više upravo novinarstva na daljinu, slanjem sms poruka, pitanja e-mailovima itd…

I to će ostati bazičan problem novinarstva i kada pandemija prođe, i treba ga rešavati jer su efekti takvog položaja novinara i medija već osetni, sa sve više različitih kredibilnih informacija. Sa medijima čija snaga i profesionalizam sprečavaju zloupotrebe, sa ujedinjenim udruženjima novinara i poslovnih asocijacija medija koji ne dozvoljavaju derogiranje struke…

To će pomoći i uspešnijem suočavanju sa svakom novom vanrednom situacijom, ali će doprineti i demokratizaciji, stabilizaciji društva.