Voleo je šale na svoj račun, čist produkt francuske elite, ubeđeni Evropljanin: Priča o francuskom predsedniku koji je preminuo od posledica koronavirusa

0
CRY / The Photo One / Profimedia

(Beta) – Bivši francuski predsednik Valeri Žiskar D’Esten (Valéry Giscard d’Estaing), koji je preminuo u sredu u 95. godini od posledica infekcije korona virusom, ostaće upamćen kao uvereni Evropljanin, reformator u Francuskoj ali i izumitelj godišnjih samita lidera industrijski najbogatijih zemalja, koji se danas sastaju u okviru G7.

Žiskar, kako su ga kratko zvali Francuzi, tokom svog sedmogodišnjeg predsedničkom mandata od 1974. do 1981, je kao treći predsednik Francuske od uvodjenja Pete Republike 1958. godine, radio na evropskoj izgradnji.

“Predmet velikog zadovoljstva za mene je doprinos izgradnji političke Evrope”, naveo je Žiskar u svojim memoarima “Le pouvoir et la vie” (Moć i život).

Bivši predsednik se zalagao za redovne sastanke “evropskih saveta” kao pripreme za samite šefova država i vlada, zatim za formiranje Evropskog monetarnog sistema iz kojeg će se kasnije stvoriti zajednička evropska valuta evro, kao i za evropske izbore putem glasanja gradjana, preneli su francuski mediji.

Usko je saradjivao sa nemačkim kancelarom Helmutom Šmitom (Schmidt) i iz te posebno plodne bilateralne saradnje je nastao izraz “francusko-nemački (bračni) par”.

Žiskar je 1979. godine podržao ulazak Grčke u Evropsku uniju, a kasnije Španije i Portugala. Medjutim, kao već bivši predsednik, on je 2002. godine izrazio veliko protivljenje da Turska udje u Evropsku uniju.

Na medjunarodnom planu, D’Esten će ostaći upamćen kao izumitelj preteče Grupe sedam industrijski najrazvijenijih zemalja sveta – G7.

Zabrinut ekonomskim i monetarnim tenzijama posle dolarske krize 1971. godine i naftnog šoka 1973. godine, francuski predsednik ima ideju da liderima industrijski najrazvijenijih zemalja prenese naviku godišnjih sastanaka. Tu naviku su preuzeli ministri finansija tih zemalja koji su počeli neformalno da se sastaju kako bi razgovarali o gorućim pitanjima.

Žiskar je 1975. u dvorcu Rambuje okupio šefove država i vlada pet najbogatijih zemalja – SAD, Nemačke, Japana, Velike Britanije i Francuske. Pozvao je i Italiju koja je tada predsedavala Evropskom ekonomskom zajednicom i tako je rodjena Grupa 6.

Na nacionalnom planu, Žiskar je sa 48 godina 1974. godine postao najmladji predsednik Francuske, ali i prvi sa drugačijim političkim opredeljenjem posle harizmatičnog Šarla de Gola (Charles de Gaulle) i njegovog naslednika Žorža Pompidua (Georges Pompidou).

Kao predstavnik desnog centra ili liberalnije proevropske desnice, Žiskar se tokom svog mandata zalagao za reforme u društvu, medju kojima je dozvola abortusa ili pravo glasa od 18. godine. Usvojio je moderniji stil od prethodnika koji su imali zvaničniji pristup, i voleo je da bude bliskiji sa narodnom.

Žiskar je rado prihvatao šale na svoj račun. Odlazio je na otvoranje izložbi karikatura sa njegovim likom i često je vidjen u publici kako se smeje na predstavama imitatora koji su voleli da karikiraju njegov govor i ponašanje.

Iako je bio “čist produkt francuske elite” jer je završio studije javne administracije na Institutu političkih nauka u Parizu (Sciences Po) i diplomirao na prestižnoj Školi administracije (Ecole nationale d’administration – ENA), Žiskar je pridobio simpatije običnih gradjana.

Jednom je iznenadio predstavnike gradske čistoće u Parizu kada je jednog jutra došao da doručkuje s njima. U narodu će ostati kao “simpatičan predsednik”.

Žiskar je u poslednje vreme u nekoliko navrata hospitalizovan zbog krhkog zdravlja, a preminuo je od korona virusa. Njegova porodica je saopštila da će biti sahranjen u najužem krugu porodice.